НА ТРАКТОРУ САМ ТРИ ДАНА ВОЗИО 27 ПРОГНАНИКА: Крајишници, житељи највећег избегличко насеља у Европи, спремају за обележавање годишњице

БУСИЈЕ су највеће прогнаничко насеље у Европи и незванична престоница "београдске Српске Крајине" у Батајници, Алтини, Лединама, Плавим хоризонтима, Грмовцу...

Фото Б. Субашић

Ко данас по први пут дође у ово богато и лепо село са око 6.000 становника, тешко може да замисли пустош на којој су Крајишници, 1995. изгнани у злочиначкој хрватској војно-полицијској акцији "Олуја", две године касније започињали нови живот.

- Геометар ме је водио кроз дубоко блато бескрајних њива док нисмо стигли до угаоног камења моје парцеле - сећа се Јован Вученовић.

- То је био нови положај са кога је започела борба за обнову живота који је прекинула "Олуја".

Данас, улицама Бусија се шетају деца која не памте прогон 250.000 Срба из Хрватске пред којим је лицемерна Европа затворила очи и до данас их није отворила. На то време подсети сутон 4. августа када поље испред бусијске Цркве Светог Ћирила и Методија покрију хиљаде крајишких изгнаника и њихових потомака. Они долазе на тужно ходочашће из целе Србије да обележе дан којим је почео државни злочин модерне Хрватске, којим је окончан геноцид започет у НДХ.

- Људи су другог дана масовно одлазили, али ја нисам желео - сећа се Вученовић. - Нисам знао где ми је син. Студирао је у Београду кад му је пред "Олују" стигао позив за војску.

Памћење Жељко Бурсаћ, Јован Вученовић и Сретен Родић , Фото Б. Субашић

Инсистирао сам да дође, мислећи да је реч само о обуци, а они су необучену децу послали на фронт. Комшија ме је молио да његову немоћну тазбину превезем трактором донекле, па да се вратим. Али за тили час се створило још мноштво људи који су тражили спас и пели се у приколицу. Како сам могао да одбијем бебе и старце.

Саговорник "Новости" каже да је тада први пут возио трактор и то по макадамским тек пробијеним путевима кроз планине. Тај пут, ноћу, по киши, без сна, у колони очајника био је ноћна мора на јави.

- Трећег дана више нисам могао да возим и скренуо сам ка једном прогнаничком коначишту где су пописали људе с трактора, било их је 27 - сећа се Вученовић.

Фото Б. Субашић

- Питали су ме да ли сам возио две приколице, нису веровали да су сви стали на једну. Када смо стигли до Бањалуке нисам желео да идем даље. Желео сам да се вратим по сина, али повратак није био могућ. Хвала Богу, он се појавио два дана касније, та деца су се пробијала сама са Баније. Били су у ужасном психофизичком стању.

Пензионисани заставник Жељко Бурсаћ се с горчином сећа тих дана:

- Били смо спремни да се бранимо када је стигла наредба да се повучемо на резервни положај. Ту је чекала коверта са наредбом за даље повлачење. И тако стално, све до Републике Српске где је дошло до потпуног распада јединица. Нисам знао где ми је породица. Када сам је нашао послао сам је у Србију, а ја сам остао у Српској, видео сам да и њој прети опасност да пропадне и желео сам да је браним. Говорио сам да су нас политичари издали, а неки безбедњаци су почели да ми прете. До данас нисам променио мишљење.

ИЛУЗИЈА ЗВАНА ЈУГОСЛАВИЈА

ПРОГОН Срба у Хрватској почео је много пре "Олује", чак и пре почетка рата - каже Сретен Родић који је 1991. морао да бежи из Сплита, а после деценије потуцања скрасио се у Бусијама. - Срби из урбаних средина су били први на удару. Још 1989. дали су ми да потпишем неку изјаву о лојалности независној Хрватској која ме је запрепастила. Схватио сам да смо ми Срби веровали у илузију звану Југославија. Тада су почеле све врсте млатретирања, нема Србина у Хрватској који није прошао неку врсту тортуре.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације