КРАЈИНИ ОДУЗЕТЕ ДВЕ ТРЕЋИНЕ ТЕРИТОРИЈЕ: Зашто руководство РСК није никако могло да прихвати План З-4

КНИН 5. августа. Ништа ново под капом небеском. Председник хрватске владе је убеђивао окупљене Хрвате, а ваљда и себе, да је "вођство побуњених Срба у сурадњи с Београдом" присилило 250.000 људи на "евакуацију из Хрватске". То је онај исти Андреј Пленковић који је лане наговештавао да ће да "проведе помирбу Хрвата и хрватских Срба с циљем да дјеца агресорског народа не би носила кривњу својих предака". А Зоран Милановић, председник државе, присетио се плана З-4, који је српска страна одбила и поручио да "Хрватска 1995. није имала избора и да никога није прогнала".

Фото: Новости

И тако почетком сваког августа, већ више од две деценије слушамо папагајско рециклирање о "бахатом, осионом, некооперативном и неодговорном" руководству РСК, које је одбило План З-4 и одговорности Београда који је то одбијање подржао. По тој црно-белој слици прихватање тог плана било би спасоносно решење којим су се "Олуја" и етничко чишћење Срба могли избећи.

Своју ескалацију мит о З-4 доживео је у Србији и сводио се на произвољна тумачења да су крајшки Срби пропустили историјску шансу да добију државу у држави. Вук Драшковић је чак тврдио да овим решењем Република Српска Крајина улази у конфедералан однос са Хрватском.

Мистерија око З-4 била је и изазов и за многе политичке партије. Када се на јавној сцени појавила Странка слободе и правде (ССП), са амбицијом да буде главна опозициона партија, одмах је дала своје мишљење о плану који су креирали амбасадори САД, Русије и Немачке у Загребу.

"Власт коју су водили Милошевић, Шешељ и Мира Марковић, а чији су главни јуришници били Вучић и Дачић", објавио је ССП, "голом силом је натерала Србе у Хрватској да одбију план З-4, који је, уз гаранције међународне заједнице, Србима у Хрватској давао највиши могући степен аутономије, укључујући заставу, грб и валуту. Под притиском Вучића и Дачића, а под патронатом њихових политичких очева Милошевића и Шешеља, тадашњи политички представници Срба у Хрватској су мировни план одбили. Потом је уследила војна акција 'Олуја'."

Фото П. Митић

НА ОВО оглашавање Ђиласове странке реаговао је Слободан Антонић, редовни професор Одељења за социологију Филозофског факултета у Београду: "Готово ништа у ових пар реченица није тачно, и оне се могу третирати тек као још један допринос доминантној грађанистичкој култури лупетања... Прво, понуђени текст био је тек платформа за преговоре - никакав коначни споразум. Друго: свако ко погледа мапу Крајине предвиђену планом З-4 одмах ће схватити да, у том тренутку - а реч је о 30. јануару 1995. - ниједан српски политичар то није могао да прихвати као решење."

1. Територија Крајине, по З-4, обухватала је тек трећину актуелне територије Републике Српске Крајине;

2. Реч је о 11 мање развијенијих општина РСК (Книн, Бенковац, Обровац, Лапац, Грачац, Кореница, Војнић, Вргин Мост, Глина, Костајница и Двор на Уни); у њима је од 581.000 Срба у Хрватској (по попису 1991), живело тек 155.000 Срба;

3. Целокупну Западну Славонију, као и општине Петриња, Слуњ, Дрниш, уз делове општина Госпић, Оточац, Огулин, Дуга Реса, Карловац, Сисак и Новска - дакле, плус половина територије РСК изван Западне и Источне Славоније - требало је одмах предати хрватској војсци;

4. Источна Славонија, Барања и Западни Срем били би предати Хрватима у наредне две године;

5. Чак и тако окљаштена Крајина, била би састављена из две раздвојене области; пошто општина Слуњ није ушла у састав Крајине, РСК је пресечена на два дела, у две енклаве; "држава у држави без територијалне целовитости и линије комуникације и није држава".

Прихватање овог плана, наравно, био би сигнал свим Србима у РСК изван те две енклаве да почну да пакују кофере и упале тракторе. Чекати јуначку хрватску војску? Побегли би главом без обзира.

ПЛАН З-4 је био нацрт који су израдили амбасадори Питер Галбрајт (Сједињене Државе), Леонид Керестеџијанц (Русија) и немачки дипломата Герт-Хинрих Аренз, представљајући Европску унију у мини контакт-групи. Слово "З" у називу плана означава главни град Хрватске Загреб, а број четири означава учешће САД, Русије, Европске уније и Организације уједињених нација.

Озваничен је почетком 1995. године и нудио је Србима у Крајини широку аутономију унутар Републике Хрватске. Крајина је, по плану, имала право на председника, парламент, владу и судове, име, заставу, грб, сопствени новац, употребу језика и писма, право на сопствене порезе, полицију, царину. Аутономија би била загарантована у области школства, културе, енергетске политике, туризма, трговине. Хрватска војска би могла да уђе у Крајину само на позив крајишког председника, док би спорове између Крајине и Хрватске решавао посебан уставни суд.

На први поглед, план је заиста, према речима Герда Аренса, једног од аутора, био "исувише великодушан према Србима". Али ту почињу детаљи због којих је план био неприхватљив.
Крајина би морала да поштује законе Републике Хрватске. Међународне уговоре би могла да склапа једино уз одобрење Загреба, али јој одобрење не би било потребно у случају склапања уговора са другим српским државама или ентитетима. Монетарна политика била би под контролом Народне банке Хрватске, а Крајина би имала право на коришћење сопствене валуте. Крајишки новац би имао паритет са хрватском куном и био би у равноправној употреби. Специјални уставни суд би био састављен од двоје судија из Крајине, двоје из Хрватске и троје чланова из иностранства које би именовао председник Суда правде ЕУ.

КРАЈИНА пројектована овим планом простирала би се на око 12,8 одсто територије и обухватала би најсиромашније крајеве Републике Хрватске. У њој би живело свега око 166.000 Срба. На основу показатеља из 1990. године буџет из пореза био би и у миру за најмање трећину нижи од оног који је у рату успевала да сакупи РС Крајина.

Важно је разумети да је текст плана био полазна основа за преговоре. А у преговорима не само да се не би добило ништа више од онога што је понуђено. После исхода "Бљеска" и "Олује" данас је лако рећи "боље ишта него ништа". Али јануара 1995. прихватање З-4 значило је предавање две трећине територије РСК и њиховог становништва смртном непријатељу. Који би се српски политичар на то усудио?

Уосталом, руски амбасадор у Загребу Леонид Керестеџијанц, у разговору са Вељком Кнежевићем, првим амбасадором СР Југославије у Хрватској, је нагласио да ће творци Плана З-4, одмах после српског пристанка почети да раде да полако "неке ствари одузимамо Србима и дајемо Хрватима".

Фрањо Туђман / Архива

"Чак и да је прихватила аутономију у оквиру Хрватске, Крајина би се тешко одржала сама у политичком и привредном окружењу" - пише историчар Чедомир Антић. "Вероватно би у условима високе мобилизације и консензуалног одбацивања од стране хрватске јавности новоуспостављена Крајина временом била развлашћивана на сличан начин, само брже и успешније него Република Српска. Средство развлашћивања био би Специјални уставни суд за Крајину. Као и у случају Босне и Херцеговине, уставни суд у коме већину дају судије из ЕУ тумачио би све спорове на штету Крајине, а по вољи Берлина и Загреба."

План мини контакт-групе поделио је и опозиционе политичаре у Србији. Зоран Ђинђић је рекао, с обзиром на то да је Српска Крајина одбила план, да ни Србија не би требало да га прихвати, док је Вук Драшковић сматрао овај план историјском приликом. После 5.октобра 2000. године Драшковићево мишљење је преовладало у српским медијима.

Уосталом, и да су јануара 1995. године руководиоци РСК, уместо одбијања, беспоговорно прихватили план у оваквом облику, шта би се догодило? На ово је искрен одговор дао нико други до Хрвоје Шаринић, шеф кабинета Фрање Туђмана, шеф Хрватске обавјештајне заједнице и једно време председник владе: "Да су они тада рекли да прихватају план, онда би ми морали рећи да је он за нас неприхватљив, у овом облику."

ТУЂМАН ТАКТИЗИРА, КНИН ОДБИЈА ПЛАН

ПЛАН 3-4 је 30. јанура 1995. уручен председнику Хрватске Туђману, који је у суштини одбио овај предлог. Његова опција је била територијална аутономија, без ознака државности, за Книн и Глину и културну аутономију за Србе у остатку Хрватске. Међутим, из тактичких разлога, хрватске власти, су званично одговориле да ће он бити размотрен.

Тројица амбасадора отпутовала су 2. фебруара 1995. године у Книн, али је Милан Мартић, председник Републике Српске Крајине, одбио и да прими овај план. Почетком августа, непосредно пре операције "Олуја", крајишки премијер Милан Бабић је у разговору са Питером Галбрајтом, америчким амбасадором, изразио спремност да прихвати план З-4. Тада је Србима понуђена могућност само да се безусловно предају.

Препоручујемо

Политика

2 2

ТРАГЕДИЈА ПРОТЕРАНИХ СРБА СЛАМА СРЦА: Кад у последњи крајишки строј стигне вест да су у колони код Петровца умрле две бебе...

06. 08. 2022. у 13:30

Олуја - злочин без казне

5 30

БЕБЕ УМИРАЛЕ ОД ГЛАДИ, ПОРОДИЦЕ ГОРЕЛЕ У АУТОМОБИЛИМА: Језиво сведочење о усташким злочинима у "Олуји"

06. 08. 2022. у 12:00

Олуја - злочин без казне

0 11

ХРВАТИ БЕЗ ПАРДОНА УПАДАЛИ У ЗАШТИЋЕНЕ ЗОНЕ СА СРБИМА: Згазили Венсов план и све гаранције УН

05. 08. 2022. у 22:10

Олуја - злочин без казне

8 12

ХОЛБРУК И СЛОБА СПАСЛИ БАЊАЛУКУ: Амерички дипломата пред српским лидером у Београду звао Туђмана и казао му да заустави офанзиву

06. 08. 2022. у 09:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације