НАЈУЖАСНИЈЕ ЛАЖИ О СРПСКИМ ЖРТВАМА ЈАСЕНОВЦА: "Чајанка за логораше" и ревизионистичке тенденције у Србији

ИСТОРИЧАРКА др Мира Радојевић се у тексту из серијала "Убијање историје", који је објављен у новом броју "Печата", бави анализом појма и процеса "деконструкције јасеновачког мита", и расправама о броју жртава усташке фабрике смрти.

Фото: Википедија

Колико се у том процесу може "одморити" од историјске одговорности казује тврдња хрватског историчара Игора Вукића, који је у колективној монографији о Јасеновцу, објављеној 2015. године, безочно писао о свега неколико стотина убијених, уз истовремено истицање да су се логораши бавили занатима и уметношћу, похађали курсеве, приређивали оперске и позоришне представе, а увече пили чај и кафу у логорским кантинама, пише Мира Радојевић у "Печату".

Много тога илустровало би детаљније истраживање блиских веза десничарског, тачније проусташког дела хрватске историографије, са емигрантским хрватским удружењима и истакнутим појединцима у Аустралији и Канади. Чак и без таквог проучавања, међутим, на основу лако доступних информација, закључује се да је реч о упорном, систематском раду, материјално и организационо подржаном са различитих страна.

Истовремено, иако поједини "професионални србомрзитељи" говоре како у Србији постоји некакав државни пројекат, осмишљен да преко политичке историографије и уџбеничке литературе "васпитава генерације за будуће ратове", може се тврдити да нема никаквог консензуса о заштити националне историје и националних интереса од многобројних напада и тешких удара. Штавише, многе појаве збуњују и узнемирују. Ово се превасходно односи на медијску пажњу коју добијају установе и појединци у чијим се изјавама и саопштењима декларативно брани сећање на националну прошлост, а суштински подржавају радикалне ревизионистичке тенденције.

То се пре свега може рећи за Музеј жртава геноцида, на чијем се челу, по владиној одлуци донетој у мају ове године, налази историчар Дејан Ристић као вршилац дужности директора, а представљен као "један од водећих стручњака у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем". Најпре осудивши усташке злочине, господин Ристић, у појединим медијима нетачно проглашаван доктором историјских наука, истакао је и пре свог наименовања како је "наша успомена на Јасеновац доминантно политичка и математичка", те да тај логор, чији је број жртава проценио на 122–130 хиљада, "користимо за препуцавања" и "сви заједно манипулишемо жртвама".

Таква изјава подударна је са већ познатим његовим ставовима, укључујући историографски неутемељену одбрану Јосипа Броза од неразјашњеног односа који је имао према Јасеновцу, као и тврдње да "младима (али очито и онима мање младим) данас треба једно озбиљно ресетовање колективног сећања", будући да су га последњих "тридесет мучних шовенских година замаглили и мистификовали управо националистички историчари обеју страна. Уз благослов политичке врхушке, наравно".

Упркос повременој противречности његових изјава, влада је отишла корак даље и Музеју жртава геноцида поверила старање о култури сећања и широком опсегу делатности које произлазе из такве врсте надлежности. Свих протеклих месеци господин Ристић је, чини се, свеприсутан, с обзиром на то да јавност „бомбардује“ отварањем тематских изложбених поставки и, још више, изјашњавањем не само о питањима из области за коју је задужен него и многим другим, као што су проблеми с којима се СПЦ суочава у Црној Гори, драматични догађаји на Косову и Метохији, постојећа пандемија и питање осигурања редовности школске наставе. Ово можда не би требало да чуди, будући да му је Министарство културе и информисања дало пуно поверење, независно од тешких стручних промашаја, попут пуштања љотићевских корачница на прослави Дана победе или "тврдње" да је Видовдански устав донет 1919. године, чиме је демонстрирао забрињавајуће непознавање историје југословенске државе. Истовремено, он самоувереношћу какву по правилу имају "историчари опште праксе", развејава и "демитологизира" све српске митове и обмане, од средњег века до данашњих дана, представљајући се као компетентни познавалац "свега".

Управо на такав начин бави се и бројем жртава Јасеновца, заступајући став да тај историјски податак може садржавати само оне страдалнике који су утврђени именом и презименом. Исти методолошки принцип брани и господин Јован Ћулибрк, епископ пакрачко-славонски, иначе вишегодишњи председник Управног одбора Музеја жртава геноцида, председник Комисије за Старо сајмиште и председник комисије коју је за проучавање Јасеновца именовала СПЦ.

На таквом становишту налазе се и бројни други, српски и хрватски заступници тврдње по којој број јасеновачких жртава није већи од 120 хиљада. Међутим, далеко је више оних историчара који скрећу пажњу на неколико важних момената, позивајући се на већ наведена мишљења савременика о разлозима немогућности прецизног утврђивања броја убијених. У том контексту, истиче се да је више људи убијено приликом довођења у логор, те да су трагови злочина плански уништавани. Осим тога, тешко је не приметити да се нико од историчара не усуђује да јеврејској заједници постави питање да ли је свих шест милиона жртава холокауста утврђено именом и презименом, јер би таква запитаност неминовно била протумачена као антисемитизам и порицање геноцида над Јеврејима. Напокон, изгледа да ни господину Ристићу није увек јасно какав став треба да заузме, те је приликом опширног објашњавања „лекције“ коју је крајем августа ове године очитао редакцији Џерузалем поста због објављивања спорног текста наводног „Давида Голдмана“, дао прилично контрадикторну изјаву.

Говорећи како је поводом 80-годишњице успостављања концентрационог логора Јасеновац омогућено да се чују сећања Гордане Радојчић, Славка Милановића и Милинка Јекића, полетно је закључио: „Овај пут смо омогућили јавности да сви могу да чују сведочења људи који су тада били деца, која су преживела. Док њих имамо, имамо аутентично сведочанство. Док њих имамо, нису потребни историчари [истакла М. Р.] само је потребно омогућити да се чује њихова прича.“

Историјска наука мора да се запита могу ли се њени методи истовремено бранити, а они који их примењују одбацивати као непотребни и за шта се у ствари залаже в. д. директора Музеја жртава геноцида. У међувремену, он малтене свакодневно проширује своје активности и умножава број потписаних споразума о сарадњи.

Цео текст прочитајте у "Печату"

Препоручујемо

Политика

2 10

"ДЕКОНСТРУКЦИЈА ЈАСЕНОВАЧКОГ МИТА": Како савремени ревизионисти намећу Србима осећај кривице - "Коме је мало, може и да додаје"

10. 11. 2021. у 17:19

Политика

6 45

"ЗАР МОГУ ИКАДА СРБИ ЗАБОРАВИТИ?" Овако су Немци писали о броју жртава усташког терора

29. 10. 2021. у 18:00

Регион

1 0

ВОЂЕНИ МАКСОМ ЛУБУРИЋЕМ МУЧИЛИ И УБИЈАЛИ СРПСКЕ ЦИВИЛЕ: Српско народно вијеће поставило споменик жртвама усташа у Доњој Суваји

04. 07. 2021. у 15:11

Друштво

2 17

ПРЕЖИВЕЛА ЈЕ УСТАШКУ ЈАМУ, ЦЕО ЖИВОТ НОСИЛА ОЖИЉКЕ: Преминула Боја Лалић, сведок масакра код Ливна 1941. године (ФОТО)

24. 08. 2021. у 15:24

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације