ЛИНТА УПУТИО ПРЕДЛОГ СКУПШТИНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ: Да се усвоји Резолуција о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ

МИОДРАГ Линта тражи да Народна скупштина Републике Србије усвоји Резолуцију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској (1941-1945)

Фото: Танјуг

ТЕКСТ РЕЗОЛУЦИЈЕ:

Имајући у виду да се 2021. навршава 80 година од напада нацистичке Немачке на Краљевину Југославију, као и 80 година од оснивања Независне Државе Хрватске (у даљем тексту: НДХ) и почетка геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима;

Наглашавајући да је усташко „коначно решење” српског питања већ 17. априла 1941. године добило подлогу „у законским одредбама за заштиту народа и државе” и законској одредби о забрани ћирилице донијетој 25. априла 1941, а прогон и уништење Јевреја је озакоњено 13. априла 1941. године законском одредбом о расној припадности;

Посебно подвлачећи да је усташки геноцид у НДХ вршен на најбруталније и најсвирепије начине, углавном „ручно”, користећи 57 метода убијања (ножеви, маљеви,секире, специјална сечива од којих је најпознатији „србосек” и др.);

Сматрајући да историјски доказан геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима није био предмет стварне политичке и моралне осуде у југословенској држави;

Koнстатујући да се у Републици Хрватској намјерно и систематски затире сећање на геноцид који је НДХ починила над Србима, Јеврејима и Ромима;

Узимајући у обзир да се хрватски народ није суочио са мрачном прошлошћу и није прихватио одговорност за почињени геноцид на начин да Хрватски сабор доносе Декларацију о осуди геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ;

Констатујући да Католичка црква у Хрватској и БиХ никад није суштински признала активно учешће у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, није осудила злочин геноцида, извинила се и затражила опроштај за почињене гријехе и злочине;

Будући да Анти Павелићу и његовим најближим сарадницима по окончању рата није суђено, што би доприниело суочавању  хрватског народа са злочином геноцида;

Указујући да се у значајном делу хрватске јавности, јавних гласила и историографије не само прећуткују него и радикално умањују жртве геноцида у НДХ, нарочито у Јасеновцу;

Узимајући у обзир чињеницу да се усташе као починиоци геноцида данас у Хрватској, од стране утицајних политичких, верских и интелектуалних фактора, представљају као борци за слободу и национално ослобођење, а НДХ као права и истинска држава хрватског народа;

С обзиром на то да власти Социјалистичке Републике Хрватске, као  и данашње Републике Хрватске, нису понудиле обештећење жртвама геноцида и њиховим потомцима;

Имајући у виду да многа стратишта на којима су жртве усташког геноцида мучене, масакриране и побијене нису на достојан начин обележена и заштићена;

Полазећи од чињенице да жртве усташког геноцида са многих стратишта нису ексхумиране и сахрањене у складу са обичајима;

Указујући да историја Холокауста и геноцида у Другом светском рату није потпуна без систематског изучавања усташке идеологије и усташког „коначног решења” у школама, едукације путем научних и јавних скупова и медија;

Обавезујући се да усташки геноцид постане дио колективног сећања и цивилизацијске опомене на опасности које доноси усташка идеологија и мржња по етничком и верском основу;

Полазећи од Европске конвенције о незастаријевању кривичних дела против човечности и ратних злочина сачињена 1974. године у Стразбуру у којој  је геноцид изузет од принципа застаријевања:

Народна скупштина Републике Србије закључује:

Народна скупштина Републике Србије тражи:

Народна скупштина Републике Србије утврђује обавезу:

• да Влада у року од три месеца после усвајања ове Резолуције одреди 10. април за Дан сећања на геноцид над Србима у НДХ.
• да Влада са надлежним органима изради план и програм обележавања Дана сећања на геноцид над Србима у НДХ.
• да Влада започне правну, политичку и дипломатску борбу за међународно признање геноцида над Србима у НДХ.

За Дан сећања на геноцид над Србима одређује се Дан оснивања Независне Државе Хрватске – 10. април. Главни разлог јесте чињеница да је оснивањем НДХ започела реализација дуго припреманог Плана истребљења и уништења српског народа огњем и мачем на читавом подручју данашње Хрватске, БиХ и Срема све до Земуна с циљем стварања Велике Хрватске без Срба.

Сваког 10. априла грађани Србије двоминутним стајањем у тишини одају почаст српским жртвама у НДХ. У свим основним и средњим школама у Србији на тај дан организује се посебан школски час у циљу упознавања ученика с извршеним геноцидом над Србима у НДХ. Радио и телевизијске станице емитују програме о сјећању на геноцид над Србима у НДХ.

Народна скупштина Републике Србије апелује на државе потписнице Конвенције о спречавању и кажњавању геноцида и међународне организације да у својим парламентима донесу резолуције којима се масовно истребљење Срба од стране усташког режима у НДХ признаје као геноцид.

Ова Резолуција ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије”.

У Београду, 26. новембар 2021. године

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

I  УСТАВНИ ОСНОВ ЗА ДОНОШЕЊЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ

Уставни основ за доношење ове резолуције садржан је у члану 99. Став 1. тачка 7. и став 3. Устава Републике Србије, којим је прописано да Народна скупштина Републике Србије доноси законе и друге опште акте из надлежности Републике Србије и да врши и друге послове одређене Уставом и законом, као и у члану 8. став 1. Закона о Народној скупштини (Сл.гласник РС, број 9/10), којим је, између осталог, прописано да Народна скупштина доноси и резолуције.

II  РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ

Током постојања Независне Државе Хрватске, од 1941. до 1945. године, над Србима, Јеврејима и Ромима су извршени злочини који по Конвенцији о спречавању и кажњавању геноцида, усвојеној 9. децембра 1948. године у Генералној скупштини Уједињених нација непобитно имају карактер геноцида. У члану 2. Конвенције о спречавању и кажњавању геноцида стоји: „У смислу ове Конвенције као геноцид се сматра било које од наведених дела учињених у намери потпуног или делимичног уништења једне националне, етничке, расне или верске групе као такве: убиство чланова групе; тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе; намерно подвргавање групе животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног уништења; мере уперене на спречавању рађања у оквиру групе и принудно премјештање деце из једне групе у другу”.

Идеологија хрватског геноцида над Србима уобличена је у оквирима Хабзбуршке монархије у другој половини 19. вијека. Главни идејни подстицај уништења Срба проистицао је из опсједнутости хрватске политике и хрватске јавности такозваним „хрватским државним и историјским правом”. Физичке ликвидације, прекрштавања и присилно исељавање биле су три стратешке  полуге  усташке  политике  истребљења  српског  становништва  у  НДХ.  Истребљење  Срба,  као  свој  главни  циљ  након  успоставе  НДХ,  усташе су дефинисали још у емиграцији у Италији, а садржано је у њиховом ставу о трећинама: трећину Срба побити, трећину иселити, трећину асимилирати. У листу„Усташа” 1932. године објављен је чланак „Треба клати“ у којем стоји:  „Оно што пије крв хрватског народа треба поклати да се више никада то зло у хрватској средини не појави”. Снажно упориште таква политика је имала у подршци већег дела епископата и свештенства Римокатоличке цркве.

Расним законодавством, уведеним већ првих дана након формирања НДХ, српски народ је обухваћен, на целом простору те квислиншке творевине. Од првог дана НДХ он је постао обесправљени објекат усташке страховладе. Против Срба било је све дозвољено – некажњени прогон, одузимање имовине, присилно исељавање, преверавање, културно затирање, мучење, хапшење, смештање у логоре смрти, убијање… НДХ је основала  26 главних логора за истребљење Срба, од којих посебно место у геноциду над Србима припада систему логора Јасеновац. Само две недеље након проглашења НДХ, 25. априла 1941. године поглавник Анте Павелић је забранио употребу ћирилице и издао наредбу о ношењу плаве траке са словом П („Р”) за православне. Јевреји су носили жуту траку. Србима и Јеврејима забрањено је да се возе трамвајима.  Дана 3. маја 1941. године донесена је Законска одредба о прелазу с једне вере на другу, која се односила на Србе. У упутствима од 14. јула наведено је да се у католичку цркву не примају православни попови, учитељи, интелигенција и богати слој трговаца, занатлија и сељака тј. сви представници српске елите којој је било немогуће одузети и поништити национални и вјерски идентитет. Њих је требало сатрти у логорима смрти и стратиштима усташке НДХ.

Изјаве неких од најближих сарадника вође усташког покрета и поглавника Анте Павелића недвосмислено потврђују геноцидни карактер НДХ. Миле Будак, Павелићев министар и доглавник, изјављује у јулу 1941. у Госпићу: „Један део Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате“. Милован Жанић, министар у усташкој влади, 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјављује: „Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима”.  Мирко Пук, усташки министар правосуђа и богоштовља у Крижевцима6. јула 1941. поручује Србима:„Или се уклоните из наше земље милом или ћемо вас истерати силом”. Усташки стожерник Виктор Гутић у мају 1941. у свом говору у Санском Мосту каже: „Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа, наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића, а и код нас ускоро друмови ће пожељет Србаља, ал’ Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиједе нове за потпуно истребљивање. Држите увек на уму да су то били наши гробари и уништавајте их где стигнете, а благослов нашег поглавника и мој вам неће узмањкати”.

Вишедеценијско ћутање о усташком геноциду и неспремност комунистичке власти да јасно и недвосмислно квалификује злочин геноцида које су усташке власти починиле над Србима, Јеврејима и Ромима током постојања НДХ, спречили су суочавање хрватског народа са сопственом мрачном прошлошћу. Уосталом, и из тих разлога су, почетком деведесетих година прошлог века, приликом разбијања СФРЈ и формирања нових држава на њеном тлу, усташтво и идеологија НДХ добили „простор” и под велом борбе чији је циљ био рушење комунизма у Европи, вратили се у политички, друштвени, верски, културни живот, школу и уџбенике Р. Хрватске.

Значајан дио хрватске политичке, интелектуалне и вјерске елите и медија промовише ревизионистичке тезе: да је НДХ била нормална држава која није користила државни терор како би уништила етничке и верске заједнице  него је примењивала ограничена средства борбе да би се заштитила од побуњеника; да у НДХ није извршен  геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима; да Јасеновац није концентрациони логор смрти већ само сабирни и радни логор; да су усташе борци за хрватску слободу и национално ослобођење; да је „За дом спремни” стари хрватски поздрав који се користио пре настанка усташког покрета; да су Срби извршили геноцид над Хрватима у НДХ…

Председништво Хрватског сабора је 4. фебруара 2016. године донело антицивилизацијску одлуку да Хрватски сабор поново буде покровитељ комеморације убијеним усташким злочинцима у Блајбургу. Савјет за суочавање са прошлошћу Владе Хрватске је 28. фебруара 2018. године донео скандалозан закључак да су усташтво и усташки поздрав „За дом спремни” неуставни и забрањени, осим у изузетним ситуацијама – и то у случају усташког поздрава који се налази у грбу Хрватских обрамбених снага (ХОС). Потпуно је јасно да се поменутом одлуком припадницима Хрватске војске дозвољава да у пракси величају усташтво. Високи прекршајни суд у Загребу донео је 3. јуна 2020. године срамну пресуду да „За дом спремни” на почетку Томпсонове србомрзачке песме „Бојна Чавоглаве” није више ни прекршај против јавног реда и мира, а камоли злочин из мржње што он у ствари јесте.

У Хрватској се некажњено користе усташки симболи, слогани и песме; одржавају мисе Анти Павелићу и усташким генералима и пуковницима; подижу се споменици  и спомен плоче убијеним усташким командантима и војницима; постављају се спомен-плоче са усташким поздравом „За дом спремни” погинулим припадницима Хрватске војске; у низу општина и градова постоје улице које носе имена званичника НДХ и јавних личности који су је подржавали; штампају се и промовишу књиге у којима се негира постојање концентрационих логора и геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима; некажњено се заговара и велича усташтво и НДХ… Усташки поздрав „За дом спремни”, под којим је вршено насилно „етничко преуређење” НДХ и извршен геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, је фактички легализован у Хрватској горе поменутим одлукама Хрватског сабора, Владе Хрватске, Високог прекршајног суда, као и низа других институција.

Ова Резолуција је акт опредељења  Народне скупштине Републике Србије да се у суочавању са истином о прошлости осуди злочин геноцида  почињен на територији нацистичке НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима у раздобљу 1941–1945. године. Мишљења смо да српски народ и српска држава имају националну, моралну и цивилизацијску обавезу осуде геноцида почињеног  у НДХ  и његовања сећања на српске жртве страдале у њему. Сматрамо да је крајње вријеме да Србија започне активности чији је циљ упознавање међународне заједнице са злочином геноцида извршеним над српским народом током постојања НДХ и признање српских жртава геноцида у међународној заједници. Поред тога сматрамо важним да се 10. aприл установи за Дан сећања на геноцид над Србима у НДХ. На овај начин исправила би се велика историјска неправда према „Светим Српским Новомученицима“.

III ПРОЦЕНА ФИНАНСИЈСКИХ СРЕДСТАВА ПОТРЕБНИХ ЗА СПРОВОЂЕЊЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ

За спровођење ове Резолуције нису потребна додатна средства.

Предлог Резолуције о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ израдио је народни посланик Миодраг Линта.

У Београду, 26. новембар 2021. године

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације