СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ДВОСТРУКИ АРШИНИ ТИТА ПРЕМА ЗАГРЕБУ: Поводом одлуке председника Хрватске да одликује учеснике "хрватског пролећа"

УНУТРАШЊА дијалектика Зорана Милановића, председника Хрватске, по свему судећи, заокружена је протекле недеље. Тај, не баш посве незанимљив процес, одвија се по уходаној матрици мита о "тисућљетном сну" нације који је остварио Фрањо Туђман.

Савка Дабчевић Кучар, Мико Трипало и Тито

Од времена када је постао председник странке СДП, која је баштинила СК Хрватске, после повлачења Ивице Рачана, а потом и премијер, па до ових дана, више је него видљива његова "еволуција" о српско-хрватским односима. Покушај тадашњих председника двеју држава, Бориса Тадића и Иве Јосиповића, отварања дугорочног процеса помирења, показао се као маска испод које се прикривало реално стање ствари. Та назови "стратегија", да су довољна два-три ручка и патетична извињења за прошлост, показала су се као промашај.

Право лице Милановић, чији је рођени стриц, иначе, сахрањен у Београду по православним обичајима, показаће када је усред мигрантске кризе изазвао "царински рат". Наиме, 21. септембра 2015, по његовој одлуци, Хрватска је затворила гранични прелаз Батровци за теретни саобраћај и забранила улазак возила са српским таблицама на њену територију.

Истовремено, улазак теретних возила из те земље у Србију и даље се одвијао. Тадашњи премијер Србије Александар Вучић сазвао је хитну седницу Владе због потеза Хрватске. Србија је од поноћи 24. септембра увела контрамере Хрватској забранивши увоз робе из ове земље. Забрана се односила и на камионе и вагоне трећих држава који превозе хрватску робу. Следећег дана, 25. септембра, Хрватска је под притиском Европске уније у 17 сати одблокирала границу са Србијом и сва путничка и теретна возила су наставила да пролазе. Исто је учинила и Србија неколико сати касније.

ГОДИНУ дана раније Хрватски музеј историје, у октобру 2014, под његовим покровитељством, презентује анимирани филм са намером да се хронолошки објасне сукоби Срба и Хрвата. Хрватски војници су представљени као хероји и ослободиоци, а Срби су само најобичније убице и ратни злочинци. Основна порука филма је агресија на Хрватску и "великосрпски-злочиначки пројекат" и "витештво њених бранитеља". Из овог бљутавог пропагандног филма следи закључак да се српски народ сам убијао по логорима у Хрватској и сам себе протерао током акције "Олуја".

Потом ће на дневни ред доћи Јасеновац. Пре неку годину, после одавања почасти убијенима, Милановић је одговарајући на питање зашто се на том месту избегава прича о геноциду, рекао: "...Срби су пружали отпор због чега су били третирани као непријатељи...". Хрватски председник потом тврди да је Јасеновац "прије свега" био место геноцида над Јеврејима и сугерише како су усташе истребиле Јевреје и Роме јер су тиме покушали да се додворе нацистичкој Немачкој.

Када је постао председник државе Зоки, како су му тепали док је био на челу странке, поништио је одлуке о одузимању седам одликовања и чин генерала Бранимиру Главашу. Због ратног злочина против цивила у Осијеку 1991. Бранимир Главаш, један од оснивача Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), био је правоснажно осуђен на осам година затвора, али је та пресуда укинута, као и првостепена од десет година, а предмет враћен на ново суђење Жупанијском суду у Загребу. Реч је о случајевима који су јавности познати као "Гаража" и "Селотејп" у којима се Главаш по командној одговорности терети за убиства више цивила, од којих су неки бачени у реку Драву везаних руку и селотејп траком залепљеном преко уста.

НА МИЛАНОВИЋЕВОЈ мети ће се наћи и Хашки суд тврдњом да је пресуда заповеднику ХВО (Хрватско вијеће обране) Тихомиру Блашкићу била политичка. Блашкић је због ратних злочина у БиХ био осуђен на 45 година затвора, али је у другостепеној пресуди одбачено 16 од 19 тачака оптужнице па је осуђен на девет година затвора. Зато доноси одлуку да одликује бригаду ХВО која је учествовала у акцији "Олуја" и Специјалне јединице МУП самопроглашене Хрватске Републике Херцег-Босне.

Онда ће, пре неки дан, господин са Пантовчака, уприличити још један поприличан испад. Поводом обележавања тридесетогодишњице зверског убиства породице Зец у Загребу, први човек комшијске државе је простачки реаговао: "Породица Зец је била позвана у владу, добила је одштету, шта још треба?". Зокија очито не узбуђује чињеница да нико није одговарао за овај злочин. Зато никога не би изненадило ни када би одлучио да одликује убице Зецових.

И напокон, у понедељак, 13. децембра, стиже вест да је хрватски председник одликовао Орденом краља Дмитра Звонимира с лентом и Даницом за, како је наведено, изузетан допринос независности и целовитости Републике Хрватске, као и изградњи и напретку хрватске државе, учеснике "хрватског пролећа", односно Маспока. Одликовао је Дражена Будишу, Ивана Звонимира Чичка, Горана Додига, а посмртно су одликовани Јозо Ивичевић Бакулић, Људевит Јонке, Анте Параџик, Хрвоје Шошић, Марко Веселица и Владимир Веселица.

ВРАТИМО се пола века уназад да видимо како су заслужена ова одликовања. Октобар је 1971. године. Жутило овладало Максимирском шумом. "Хрватско пролеће" ври и не обазире се на јесен. На збору на Филозофском факултету у Загребу, коме је присуствовало више од хиљаду студената, др Хрвоје Шошић, сарадник загребачког Економског факултета, предложио је да се Хрватска конституише као суверена држава и да затражи пријем у Уједињене нације:

- Формирајмо Народну банку, именујмо одмах њеног гувернера и пошаљимо га у Вашингтон по кредите.

И председник загребачких студената Дражен Будиша понавља захтев за пријем Хрватске у УН, али иде и корак даље:

- Ми мислимо да је Хрватској мјесто у Уједињеним народима. Уосталом, то право могу да остваре и остале нације у Југославији.

Тражио је пуни суверенитет Хрватске и демонтирање заједничке војске:

- Држава без војске није држава.

Тих дана и Извршни одбор Матице хрватске захтева да ЈНА промени назив у Оружане снаге СФРЈ, да регрути служе војску у својој републици, а да командни језик у свакој републици буде језик већинског народа. Предлагано је и да Југославија промени име у Савез југословенских социјалистичких самоуправних република - СЈССР, и да се за главни град Југославије прогласи Нови Београд.

ЈОСИП Броз Тито, док се ово дешавало по Загребу, налазио се у званичној посети САД, на позив председника Ричарда Никсона. У вашингтонском Клубу националне штампе држао је конференцију за медије. Управо када је почео да говори о просперитеном развоју своје земље и њеној улози као лидера несврстаних земаља, прекинуо га је један новинар и рекао:

- Ви причате о некој улози Југославије у свету а Југославија вам се распада, ево, Хрвати траже пријем у УН.

Јосип Броз је остао без текста. У извештају ЦИА о овој посети пише да се Тито, после овог повукао у своју хотелску собу у Вашингтону, по којој је тумарао неколико сати.

Захваљујући маспоковцима који су тражили пријем Хрватске у Уједињене нације доживео је прву и једину јавну бламажу. Ова епизода из Вашингтона је највероватније утицала да се Тито дефинитивно одрекне политике коју је заступало хрватско партијско руководство, на челу са Савком Дабчевић Кучар и Миком Трипалом, коју је и он сам, колико до јуче, подржавао и охрабривао.

ТИТО је све време према догађајима у Хрватској примењивао "двоструке стандарде". Тако је на састанку са члановима Извршног комитета ЦК СКХ, 4. јула 1971. говорио о шовинизму и дивљању усташа и претио војском и сменама. Јуре Билић, Ема Дероси Бјелајац, Милка Планинц и Јелица Радојчевић подржали су његову негативну оцену општег стања, а Срећко Бијелић, Драгутин Харамија, Савка Дабчевић Кучар, Марко Копртла, Иван Шибл и Мика Трипало нису се сложили са њим. Они су тврдили да су главна опасност унитаристичко-централистичке и стаљинистичке снаге. Само два месеца касније 8. септембра, пред готово истим саставом, Броз је заборавио жестоку критику, претњу војним пучем и рекао "да је неточно да у Хрватској цвате шовинизам". И подржао Савку и Трипала.

Душан Биланџић, у својој последњој књизи "Тито и распад друге Југославије" сведочи да су Броз, Кардељ и Бакарић заправо усмеравали Југославију према распаду, када то буду допустиле међународне околности, што је све кулминирало Уставом СФРЈ из 1974. који је прецизно рекао да југословенске републике имају право на самоопредељење до отцепљења. Баш на темељу тог Устава Бадинтерова је комисија, почетком деведесетих година, донела одлуку о међународном признавању Републике Хрватске у фамозним авнојевским границама.

ЛАЖНЕ ЂОДАНОВЕ ОПТУЖБЕ

ХРВАТСКИ националисти су наметнули атмосферу неповерења према Југославији и играли су успешно на карту "опљачканости и осиромашености хрватске нације". Фебруара 1971. загребачки економиста Шиме Ђодан је за све невоље у Хрватској оптужио Југославију и Београд. Говорио је да се у доба аустроугарског цара Франца Јозефа 55 одсто хрватског дохотка сливало у иностранство, за време краља Александра и кнеза Павла Карађорђевића 46 одсто, а да се у новој Југославији тај износ попео на 63 одсто:

- Социјалистичка Федеративна Република Југославија Хрватску израбљује више од Аустроугарске или старе Југославије, па је стога за Хрвате мање прихватљива од потоње.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ЗАШТО ЈЕ МЕСТО РОЂЕЊА МОДЕРНЕ СРБИЈЕ БЕЗ ОБЕЛЕЖЈА: Како је васкрсла српска држава?

11. 12. 2021. у 19:30

Друштво

0 7

НИ ТАБЛЕ НЕМА НА МЕСТУ ГДЕ СУ УДАРЕНИ ТЕМЕЉИ МОДЕРНЕ СРБИЈЕ: Зашто нема обележја у Ташмајданском парку у Београду?

12. 12. 2021. у 11:00

Друштво

0 2

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ИГРЕ СТАЉИНА СА ДРАЖОМ: Наша влада у Лондону одбила руску помоћ четницима

05. 12. 2021. у 16:00

Друштво

КАКО ЈЕ РАНКОВИЋ ПОСТАО ШОФЕР ЦРЊАНСКОМ: Из мемоарске заoставштине недавно преминулог писца Александра Петрова

28. 11. 2021. у 19:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације