СТОЈИМО НА РАМЕНИМА ЏИНОВА: Српске националне идеје од 1903. до 1914. године

ЈОВАН Скерлић је умео да сажме целу епоху у неколико језгровитих реченица. У чланку под насловом "Србија, њена култура и њена књижевност", објављеном 1910. године на насловној страни "Босанске виле", овако је описао пут који је Србија прешла у 19. веку: "Као што дете научи ићи посрћући, тако је и модерна Србија за сто година клецања, пипања по мраку, посртања и падања, после целог једног низа скупо стечених искустава и задобивених рана, научила ићи својим ногама и својим путем ...

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

Срби су сами својом рођеном снагом створили своју државу, у којој је сва влада у рукама Срба, а не у рукама туђинаца, као што је случај са другим ослобођеним државама на Балкану. Народ у Србији, у слободи васпитаван за слободу, политички сазрео и без тутора, управља сам собом, и подигао је државу ни династичку ни сталешку, но искључиво своју, само народну и националну".

Овај текст имао је, без сумње, програмски карактер. Прошлости је дат смисао, а садашњости политички програм. Српска национална идеја утемељена је у народном суверенитету и демократији, у одбрани слободе од "тутора", у достојанству и самосвести "малих људи" и "малих нација".

Важност овог исказа је, међутим, у томе што је представљао доминантно тумачење српске националне идеје у добу 1903-1914; сажетије, сликовитије и јасније од тога оно се није могло изразити. Јован Скерлић је, наиме, био једна од кључних личности у главном току српске политичке мисли 19. века. Исидора Секулић се сећала да је Скерлић у свом добу био matre самодржац такорећи тадашњег литерарног живота, и дословно идол универзитетске омладине. Штавише, Срби који су живели у Хабзбуршкој монархији, Османском царству и Црној Гори, управо у Скерлићу су, као и у краљу Петру Карађорђевићу, видели оличење Краљевине Србије: "Поред краља Петра, чије је име било синоним Србије, мало се чије име чешће спомињало од Скерлићева" - писао је, сећајући се својих младобосанских дана, Иво Андрић.

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

НА ИСТИ начин, у духу народног суверенитета и демократије, самосвести и жеђи за независношћу, српску прошлост, садашњост и будућност видео је и Јован Цвијић. Иако није имао Скерлићев романтичарски полет и утицај на младе, у самој Србији, тамо где су се доносиле одлуке, Цвијић је био утицајнији од Скерлића. У чланку "Географски и културни положај Србије", који је објавио у Сарајеву (1914), Јован Цвијић је подсећао да је српски народ, почевши од Карађорђевог устанка, "створио и доста брзо организовао државу, не туђом помоћу и као имитацију и копију, већ из себе и на својим народним основама колико се слаже с његовим народним духом". "Ти бескрајни и стални напори, муке и патње учинили су да народна душа, и поред вековног ропства, није душа роба, већ душа револуционара, који тражи једнакост, правичност, `божју правду`." У беседи "О националном раду" (1907) Цвијић каже да "у целом нашем народу ваља неговати дух праве слободе, тежње за социјалном правдом и верску толеранцију". Србија је требало да настави у том, како он каже, "демократском правцу":

"Тако радећи развитак Србије ће бити у сагласности и са општим идејама које у свету превлађују и са циљевима нашег националног рада, који ће бити оснажен ширењем напредних идеја у осталим нашим земљама. Врло је важно што је Србија у том погледу одмакла од свих околних држава".

ЗАВЕТНА МИСАО ОСЛОБОЂЕЊА И УЈЕДИЊЕЊА

КОНАЧНО, исте идеје исповедао је и Никола Пашић, средишња личност српског политичког живота у добу од 1903. до 1914. У необјављеном рукопису "Слога Србо-Хрвата", насталом, како се сматра, између 1889. и 1891, по први пут штампаном скоро 70 година после његове смрти, Пашић каже:

"...Народ српски подигао је сам српску државу, подигао је крвљу, трудом и умењем својим и она носи на себи печат њеног творца а тај је потпуно демократска држава, таква какве у Европи нема изузев Швајцарске. Ко поња замашај значаја кад један народ сам створи своју државу и кад скроз прожнат том идејом, да ју је сам подигао, кад живи традицијом том и потпуно је свестан свога значаја у тој држави, тај ће поњати да таква држава почива на најчвршћем темељу - да није лако ни разрушити је ни оборити. У свести народа да је сам ковач своје државе почива народни суверенитет, народна вишња власт, која се увек лаћа заштите државе или поретка, чим се покажу послеци хрђаве или ненародне управе."

Никола Пашић, Јован Цвијић и Јован Скерлић припадали су различитим поколењима и политичким партијама. Пашић је био вођа Народне радикалне странке, Скерлић скупштински посланик Самосталне радикалне странке, док се за Цвијића знало да је, такође, био близак "самосталцима". Сви су, међутим, били социјалисти, који су се с временом приближили демократској, либералној левици, оличеној у српском радикализму. Одатле је долазио тај спој демократије и национализма, који је представљао заједнички именитељ кључних учесника у српском јавном животу и најзначајнију српску политичку струју у добу од 1903. до 1914. године. "Из те везаности демократије и национализма развила се идеологија времена Јована Скерлића" - закључио је још један "самосталац", Милан Грол.

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

У добу 1903-1914. гласови Јована Скерлића, Јована Цвијића и Николе Пашића најдаље су се чули; па ипак, била су то само три тумачења тешко ухватљиве стварности. Овде, међутим, није најважније питање колико су заиста биле тачне идеје Пашића, Цвијића или Скерлића. Реч је о томе да су њихови искази драгоцени извори за увид у "дух времена", у главне токове српске културе тога доба, у стање свести најзначајнијег дела тадашњих српских политичких и културних елита.

САВРЕМЕНИЦИ СУ ОСЕЋАЛИ да живе у преломном добу; веровали су да је њиховом нараштају дато да оствари, како се тада говорило, "заветну мисао ослобођења и уједињења", баш као што су то учинили Италијани (1859-1870) и Немци (1864-1871). Ближе, стрпљивије посматрање показаће, ипак, да је реч о веома сложеном времену, препуном питања на које ни данас немамо једнозначне одговоре. Раздвојени државним, политичким и верским границама, Срби се, уосталом, ни у том добу нису кретали једним, него најразличитијим "путевима". Јесмо ли данас, после сто година, и свих пораза које нам је донео крај 20. века, способнији да разумемо своје прадедове и њихово победничко, велико време? Дужни смо да покушамо. Уосталом, ослобођени смо њихових илузија и идеолошких обзира. Не смемо више да чекамо. Нове илузије и обзири већ нам се нуде и намећу.[...]

У српској историографији ce, наиме, наглашава да je, почевши од 1903. године, Србија све успешније штитила своју слободу и независност од туторства и притисака Аустроугарске; Царински рат 1906-1911. донео je економску еманципацију; Анексиона криза 1908-1909. завршила ce поразом Србије, али и отварањем српског питања пред европским јавним мњењем и великим силама; коначно, y Првом балканском рату 1912, Србија je ослободила Стару Србију и Македонију, и одлучујуће допринела ослобођењу Балкана од турске власти. Добила je и рат против Бугарске 1913, изазван аустроугарским утицајима и старим националистичким размирицама.

КРАЉ ЛИБЕРАЛНИХ И ДЕМОКРАТСКИХ СХВАТАЊА

У АУСТРОУГАРСКОЈ, Османском царству и Црној Гори политички живот Срба ушао је, понајвише због сукоба Србије с Двојном монархијом, у доба опадања и криза. У Аустроугарској њихово главно средиште преселило се из Новог Сада у Загреб. Подељени и завађени, притиснути промишљеном, асимилаторском угарском политиком, наследници Светозара Милетића изгубили су дах. Захваљујући настанку хрватско-српске коалиције, у политичком животу Срба у Хрватској, Славонији и Срему било је, међутим, значајнијих помака. Већина хрватских странака престала је да оспорава постојање Срба у земљама "хрватског политичког права"; у исто време, у хрватском друштву, јача и нетрпељивост према Србима, охрабривана из Беча, с коренима у политичком католицизму и правашком, франковачком расизму. Босна и Херцеговина су на силу припојене Аустроугарској; тамошњи колонијални режим почивао је на насиљу и непосредно је водио у Сарајевски атентат. У Османском царству Срби нису могли да рачунају ни на основну правну сигурност; на Косову и Метохији албански одметници су их, уз подршку турских власти, истребљивали огњем и мачем. У Црној Гори аутократски режим кнеза и краља Николе Петровића посветио се прогону опозиционара и лову на "београдске агенте"; његови сукоби с демократама из Народне странке умногоме су подсећали на управо окончане обрачуне Обреновића с радикалима.

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

НАИЗГЛЕД разнородни политички покрети Срба у суштинским стварима били су јединствени. Управо онако како су то захтевали Јован Скерлић, Јован Цвијић и Никола Пашић, сви су се заснивали на начелима народног суверенитета и демократије. Уз то, спајало их је осећање заједничке историјске судбине; све су их захватили узбуна и клонуће у Анексионој кризи, и полет после победа у балканским ратовима. Београд је за све био неприкосновено средиште. После 1912. успон је доживела и југословенска идеја, нарочито у Далмацији, Босни и Херцеговини. Срби су је прихватали као пут у превазилажење верских подела и јачање редова у отпору вишеструко јачем непријатељу. Али како решити сложену испреплетаност верског и националног? Политиком "Срби три вере" или југословенском идејом? У основи, две политике и идеје су, у том тренутку, најчешће ишле заједно, руку под руку. У јавном животу Далмације и Дубровника истакнуту улогу имали су Срби католици, док су Срби муслимани били посебно видљиви међу млађим нараштајима Босне и Херцеговине. Мостарски средњошколци, Срби муслимани, били су 1912. огорчени када су њихови земљаци, београдски гимназијалци, почели да им проповедају југословенску, уместо српске идеје.

У СРБИЈИ ће, после 1903, под влашћу краља либералних и демократских схватања, коначно завладати сагласност о нужности демократског поретка. "Природна права" сваког појединца, опште право гласа, слобода штампе, владавина права, подела власти, парламентаризам, били су принципи о којима није било начелних спорова између краља Петра Карађорђевића и вођа највећих политичких странака - Николе Пашића, Љубомира Стојановића, Стојана Новаковића или Стојана Рибарца. Напредна странка обновљена је после повратка Стојана Новаковића из дипломатске службе; либерали су се, под новим именом, вратили у политичку арену; социјалдемократи су успели да уђу у Скупштину. Превласт либералне левице, српских радикала, била је, међутим, потпуна и неспорна; скупштински живот Србије имао је скоро све одлике двопартијског система захваљујући чињеници да су били подељени на "старе радикале" и "самосталце". Време уочи 1914. у Европи упамћено је као "златно доба радикализма".

ОТПОР АУСТРОУГАРСКИМ И НЕМАЧКИМ КУЛТУРНИМ ОБРАСЦИМА

ПОСЛЕ ВЛАДЕ, СКУПШТИНЕ и круне, војска је представљала посебно тежиште политичке моћи. Завереници из 1903. били су, захваљујући Пашићевој упорности и британско-холандском дипломатском бојкоту, потиснути из политике, да би се у њу вратили 1911, у општој узнемирености изазваној анексионом кризом, и ратном опасношћу. Улазак војске у политику и њени сукоби с цивилним властима у овом добу били су, опет, шири феномен, видљив у Бугарској, Грчкој, Турској, Шпанији, Португалији, Аустроугарској, Немачкој, па и у далеком Јапану и Кини. Иако оптерећена унутрашњим поделама, српска војска је показала своју вредност у ратовима 1912-1918. Још од доба краља Милана Обреновића, официри су били истинска друштвена елита; војводе Радомир Путник, Живојин Мишић, Степа Степановић, Петар Бојовић, били су само њени најистакнутији припадници.

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

Одбијали су аустроугарске и немачке културне и академске обрасце, као оруђа колонијалног потчињавања; позивали су се на француске, британске, швајцарске, па и америчке књижевне и уметничке узоре. Демократским, републиканским и лаичким културним моделима ових земаља супротстављали су се немачком и мађарском политичком конзервативизму и римокатоличком прозелитизму.

ГЛАВНУ РЕЧ У СВЕСНОМ и смишљеном процесу културне еманципације имали су интелектуалци школовани у Француској и Швајцарској: Богдан Поповић, Слободан Јовановић, Милован Миловановић, Војислав Вељковић, Павле Поповић, Јован Јовановић Пижон, Јован Скерлић, Милан Грол, Михаило Гавриловић и други. У јавни живот ове генерације улазе око 1894. године, са оснивањем радикалског часописа "Дело" и либералско-напредњачког реда, чији ће сарадници, после његовог брзог гашења, прећи (1895) у "Српски преглед" Љубомира Недића. У српској култури тога доба, као и у остатку Европе, часописи су били главна средишта културног живота и окупљања интелектуалаца. Главно упориште франкофилског и англофилског отпора аустроугарским и немачким културним обрасцима биће Српски књижевни гласник, у коме су се 1901. окупили до тада завађени "деловци" и "недићевци". Он ће, у својим почецима, бити једно од упоришта српских либерала и демократа у отпору аутократији Обреновића и империјализму Аустроугарске; с временом, израшће у најбољи српски књижевни часопис свих времена. Епоха Српског књижевног гласника (1901-1914. и 1920-1941) била је златно доба српске културе.

Фотографије: Архив Србије, Архив Војводине, Архив Београда, Архив Сану, Printscreen /РТС, Андре-Адолфе-Еугени Дисдери ( Кнез Михаило Обреновић), Народни музеј Србије, Музеј Аранђеловац

Међу политичким идејама које су владале јавним животом y добу од 1903. до 1914. године, посебну пажњу заслужују демократија, либерализам, национализам, југословенство, социјализам, и права жена. Баш као и y остатку Европе, либерализам je био најважнија политичка идеологија српског 19. века; и опет, као y Европи, српски радикали и напредњаци су, од 1903. до 1914, представљали само лево и десно крило либералног покрета. Ратови и политички ломови y 20. веку мењаће и смисао и вредност ових појмова.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације