ДА ПОСАДИМО НАТАЛИЈИНУ РАМОНДУ ПРЕД СВАКОМ АМБАСАДОМ СРБИЈЕ: Вашингтонска разгледница Марка Ђурића
ПРВИ дани марта, Дан жена и сунчано вашингтонско поподне прилика су да се вама, драги знани и незнани читаоци, јавим на нешто необавезнији начин - кратком дописницом из главног града САД. Рано је поподне на 16. улици (пространој авенији на чијем је врху Бела кућа, а у којој се сада налази и зграда Амбасаде Србије) и, бацајући летимично поглед кроз прозор, уз насмејане даме које пролазе улицом са букетима цвећа у рукама, примећујем и тек процветале пупољке јапанских трешања које су заштитни знак овог града.
Национални фестивал цветања трешања, који у Вашингтону окупља стотине хиљада туриста из целе земље, па и много шире, биће обележен и ове године. У славу доласка пролећа и у знак сећања на 27. март 1912. године, када је тадашњи градоначелник Токија Јукио Озаки у име царевине поклонио саднице јапанских трешања главном граду САД.
И Америка је имала свој, не мали део напора и страдања у двадесетом веку у оба светска рата, током којих смо ми, Срби и они, Американци, били савезници. Ипак, не могу да не приметим ову, само нама знану, датумску иронију, нити да се отмем завидној мисли о томе колико је срећан град који 27. март памти и обележава по цветању трешања.
Oвај давни пролећни дипломатски гест Јапана подсетио ме на један, далеко старији, исто пролећни и дипломатски, али пре свега каваљерски гест нашег краљa Урошa I Немањићa према будућој супрузи, француској принцези Јелени Анжујској. Како каже легенда, пред њен први долазак у Србију, краљ Урош наредио је да се целом долином Ибра, од Краљева до Рашке, читавим путем којим је пролазила принцеза са својом свитом, у њену част посаде стабла јоргована. Свадбени дочек који јој је приредио испред замка Маглич, у расцветалој и мирисној Долини јоргована као њеног омиљеног цвећа, није само лично очарао будућу српску краљицу, већ се сматрао и дипломатским потезом пријатељства, наклоности и поштовања између два народа.
Примећујем и да је пролећно време ове године поранило читав један месец. Сасвим је јасно да ће и ова чињеница, тј. њени узроци, бити једна од оних које су у овој земљи предмет жустрих политичких расправа и дебата. Испратићемо и пренети Београду и њих, то је уосталом подразумевани део описа посла. Главни задатак овде нам јесте, међутим, нешто сасвим друго.
Света мисија српских дипломата у главном граду САД јесте да преданим и никада посустајућим радом, корак по корак унапређујемо државну позицију Србије у земљи која посредно и непосредно обликује политичке, безбедносне, економске, културне токове широм планете. Том задатку верно овде служимо. Тек су два месеца и неки дан прошли од почетка ове 2023. године, а већ је иза нас најмање десетак великих и важних догађаја које смо од њеног почетка приредили у Амбасади – неколико великих пријема са по више стотина угледних званица, различитим поводима – били су сјајна прилика да се на гала вечерима у новом српском дому у срцу Вашингтона и Србија овдашњој политичкој, интелектуалној и културној јавности представи у новом светлу.
Први самит српске дијаспоре у САД „Јачање веза“ у организацији Амбасаде, бројна културна дешавања – изложба модерног српског сликарства, велика ревија српских ношњи из колекције феноменалне Биљане Реган, наступи београдских оперских дива у чувеном Кенеди центру, књижевне вечери, радионице и наградни конкурси за децу, изложба фотографија светске културне баштине у Србији, представљање изванредне, научно-истраживачком методологијом израђене и луксузно опремљене монографије о 140 година српско-америчких односа, коју смо објавили – само су нека од догађања које смо у ова два месеца приредили.
Кроз Амбасаду су дефиловали и у њој говорили конгресмени (и демократе и републиканци - не правимо разлику међу пријатељима Србије) званичници, тинк тенкери, корпоративни лидери. Изван зидова зграде из које се овим путем јављам, сретао сам се са десетинама сенатора, чланова Конгреса, стафера у њиховим кабинетима. Организовали смо, и у сарадњи са удружењем АЦЕБА, у Србију послали важну трговинску мисију са представницима 16 великих америчких компанија, који су се у Београду састали са председницом владе Аном Брнабић и ресорним министрима. Угостили смо и организовали посете званичника и посленике јавног живота из Србије, од министра спољних послова Ивице Дачића, преко председнице групе пријатељства са САД и потпредседнице српске скупштине Сандре Божић, народне посланице са Космета Данијеле Вујачић, господина Арноа Гујона и многих других. Било је и медијских наступа, како овде тако и у Србији.
Тек је прва недеља марта, а од почетка године боравио сам, уз све наведено, и у Београду два пута на по неколико дана, укључујући се, на позив председника, у дипломатску и политичку активност у вези са Косовом и Метохијом. Дуге ноћи разговора у оквиру српског тима са нашим представницима, прогоњенима и угњетенима, у Рашкој и на Андрићевом венцу... И, онда, поново са мојим домаћинима овде.
Политичка и радна етика и филозофија председника Вучића, његово искуство, резултати у економији и посвећеност миру и свом народу и овде су предмет поштовања и код оних који му политички нису наклоњени.
Тешко је у једној дописници дочарати све бројне слојеве односа којим се бавимо овде. Од чисте билатерале, преко одбране - у јануару смо реализовали и, у две деценије прву, посету нашег начелника Генералштаба генерала Милана Мојсиловића Пентагону и заједно се састали са генералом Марком Милијем, начелником здруженог Генералштаба оружаних снага САД, дочекали ових дана и почетак прве заједничке мировне операције на Синају, затим Космета, економије, имиџа земље у ширем смислу.
Свакога дана разговарам, и свакога дана настојим да проповедам о Србији. Земљи чији је народ толико много дао, а која и даље има толико много да понуди. На северу земље, у Бостону, на Универзитету Харвард, гостовао сам претходни месец држећи предавање управо на ову тему.
Схватам да ова разгледница све мање личи на разгледницу, а све више на извештај, или још горе, на хвалисање. Зато овде стајем и враћам се на јапанске трешње.
Верујем да српска јавност не зна да је пут до тога да Вашингтон буде окупан баш јапанским трешњама и да оне постану симбол америчке престонице био веома трновит и да је и њему кумовала дипломатија иза сцене, која је и данас део стила живота у Вашингтону.
30. августа 1909. године, Амбасада Јапана у Вашингтону обавестила је Стејт Дипартмент да је град Токио намеран да донира 2000 стабала трешњиног дрвета, ради садње истих на кејевима дуж обала реке Потомак. Стабла су допремљена у Вашингтон 6. јануара 1910. године. Међутим, инспекцијски тим америчког федералног Министарства пољопривреде оценио је да је дрвеће инфицирано црвима и инсектима, те да представља опасност за овдашње пољопривреднике.
Председник САД Вилијам Хауард Тафт дао је лично наређење да поклон из Јапана буде уништен, што је и учињено спаљивањем 28. јануара исте године, након чега је тадашњи државни секретар САД Филандер Нокс упутио писмо извињења тадашњем јапанском амбасадору.
Све околности под којима је до садње дрвећа две године касније, 1912, ипак дошло, до дан-данас нису сасвим познате. Познато је само то, да је те године на инсистирање јапанског племића, принца Ијесатoa Токугаве, из дрвореда са обала реке Аракава у Токију до луке у Сијетлу допремљено нових 3020 стабала јапанских трешања.
Прва два стабла су посадиле прва дама САД Хелен Херон Тафт и супруга јапанског амбасадора, грофица Ћинда. Принц Токугава није за себе желео било каквих заслуга, а америчке власти одужиле су се јапанској страни 1915. године, пославши у Токио еквивалентан број стабала дрена.
Било је потребно да прође још пуних 20 година да би, 1935. године, Национални фестивал цветања трешања у Вашингтону постао редовна манифестација, која је успешно преживела све ратове и кризе (чак и напад на Перл Харбор 1941, након којег су из одмазде посечена четири дрвета), па и данас представља лепу симболичку везу између двеју удаљених држава и цивилизација.
Уз ове приче о симболизму цвећа не могу а да не поменем и Наталијину рамонду, цвет који је због својих ботаничких одлика „цвета феникса“ и јединствености локалитета у Србији где расте, постао и знамење које сваког 11. новембра носимо на грудима у знак сећања на голготу, али и поштовања огромне снаге коју је наш народ показао у дизању из пепела ратних страдања, поновном рођењу и препороду наше државе. Управо због тога смо одлучили да симболику тог нашег, српског цвета, на још један начин отелотворимо у Вашингтону. Испред нашег новог дома овде у 16. улици, засадићемо саднице Наталијине рамонде, а користим прилику да овим путем позовем своје колегинице и колеге у другим дипломатским представништвима Србије да то исто учине.
Са првим данима пролећа и ја се, ето, у себи пригушено надам да ће и цветови сарадње, које у данашњем времену овде садимо, красити животе генерација које ће уследити много после нас.
МАКРОН СВЕ ИЗНЕНАДИО: Ево шта каже о преговорима са Путином
ФРАНЦУСКИ председник Емануел Макрон рекао је да не искључује могућност преговора са руским председником Владимиром Путином „када контекст дозвољава“.
17. 11. 2024. у 21:03
ШТА ЈЕ АТАЦМС КОЈИМ ЋЕ УКРАЈИНА УДАРИТИ НА РУСИЈУ? Америчка ракета има домет 300 км, користи се за гађање ових циљева
АДМИНИСТРАЦИЈА америчког председника Џозефа Бајдена укинула је данас ограничења која су досад Украјини блокирала употребу америчког оружја за нападе дубоко на руску територију.
17. 11. 2024. у 19:48
ДА ЧОВЕК НЕ ПОВЕРУЈЕ: Погребни бизнис - ево чиме се Легија бави у затвору
ТАЈ посао му је плаћен.
18. 11. 2024. у 15:42
Коментари (0)