ИНТЕРВЈУ - НИКОЛА СЕЛАКОВИЋ: Прве споменице борци ће добити половином јула

БОРАЧКИМ споменицама држава испуњава своју законску обавезу и одаје признање људима који су се деведесетих година одазвали на позив отаџбине, обукли војничку униформу и борили се. Они заслужују јавно признање јер су одржали реч и заклетву - да ће се ставити на располагање држави. Они нису бирали време када ће бити борци, већ је време изабрало њих. Најмање што отаџбина може да уради за њих и њихове потомке јесте да остави материјални траг који ће сведочити о њиховом делу у најтежим временима.

Фото: Ж. Кнежевић

Суштину Уредбе Владе Србије о посебном националном признању намењену борцима овако сагледава министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Селаковић. Он наглашава да се и овим потезом истиче неопходност културе сећања, као предуслова духовног трајања нашег народа.

- Законодавац је јасно рекао да људи који су деведесетих година били мобилисани и носили униформу, како год да се звала држава којој је Србија била стуб и есенција, заслужују признање. Споменице су резултат опредељења Владе да што пре донесе Уредбу и крене у њену примену. Циљ је да додељивањем борачких споменица у фокус ставимо људе којих је, нажалост, све мање, а који су деценијама били заборављени и готово невидљиви - каже Селаковић.

Када ће некадашњим борцима бити уручене прве споменице?

Већ на лето, тачније од половине јула. Саставни део Владине уредбе је и дизајнерско решење споменице, а ускоро ће Завод за израду новчаница и кованог новца израдити прве примерке. Српски народ је 20. век провео у ужасима многих ратова, од којих су два била светска. Ретко кад нам се пружала прилика да нашим ветеранима укажемо оно поштовање и суштинску пажњу какву заслужују. На челу овог ресора сам пола године и поносан сам што ћемо реализовати овај мали, али симболички изузетно значајан знак пажње.

Није мало историјских епизода нашег народа које нису имале адекватан третман међу потомцима. Да ли је коначно култура сећања нашла своје место у нашој држави и друштву?

Када су у питању поједини периоди наше новије или даље историје, култура сећања готово да није ни постојала. Сећање има циљ и да научимо лекције из прошлости како нам се лоше ствари не би понављале. Председник Александар Вучић ступањем на место премијера реализовао је договор са председником Српске Милорадом Додиком о заједничком обележавању важних датума из наше прошлости. Култура сећања је додатно ојачана завршетком Храма Светог Саве, подизањем споменика Стефану Немањи у Београду, краљу Петру у Новом Саду... На истом трагу најављује се и обнова споменика краљу Александру у Сомбору, споменика Апотеозе српске Војводине... Један од врхунаца такве политике је и успостављање празника српског јединства, слободе и националне заставе 15. септембра.

Да ли се отпори и негодовања у делу наше јавности када су овакви пројекти у питању заснивају само на потреби да се критикује, као нека врста либералног помодарства, или имају своје спољне покретаче?

Морамо да схватимо да су из појединих центара моћи улагана озбиљна средства у интерпретацију једног дела наше историје, зарад креирања представа наше новије прошлости. Ове године смо у Сомбору обележили 24 године од почетка НАТО агресије. Баш тамо, јер је ту пала прва жртва бомбардовања, што се готово и заборавило. Да 2014. године није започет државни пројекат културе сећања, за 20 година би нашу децу учили да смо били агресори и да смо покренули рат сами против себе, а да је бомбардовање имало циљ да нас врати на исправан пут. Прави циљ је био отимање КиМ, као и решеност да се читавом свету демонстрира сила. Наша је дужност да негујемо сећање и истину. Ако је ми не сачувамо, нико други уместо нас је неће сачувати.

Очекујете ли нове критике оних кругова који у готово сваком оваквом потезу виде милитаризацију српског друштва или повратак у деведесете?

Баш ти који олако износе такве оптужбе из деведесетих - никада нису изашли. Пуно је времена отад прошло, Србија напредује, јача партнерства и пријатељства у свету и на нашу срећу води бригу о себи и самостално доноси одлуке.

Фото: Ж. Кнежевић

Пуно труда сте уложили у својеврсну реафирмацију Србије, њених симбола и система вредности. Које странице наше историје, онако како лично то видите, заслужују скидање прашине и ново "учитавање"?

То свакако заслужује наслеђе српске средњовековне државности. То наслеђе је систематски запостављено и деценијама занемаривано. А веома је важно. Срби су један од ретких народа који је своју државу имао и пре 800, 900 или хиљаду година. О формалноправном континуитету са данашњом Србијом тешко се може говорити, али нема сумње да је он дубоко сачуван у српском народу. Први искорак у том смеру после много деценија држава је направила подизањем споменика Стефану Немањи у Београду.

Је ли тим чином симболично Београд престао да буде главни град Југословена и окренуо се себи и својој историји?

Београд има свој космополитски дух, који ништа не може да промени. Али да је овај споменик заједно са Храмом на Врачару дао печат српског идентитета престоници, то је сигурно. Важно је имати у виду да је српска средњовековна државност изнедрила озбиљну културну баштину. Јер ко тога није свестан, он на Косово и Метохију гледа подједнако као на Аљаску. Иза средњовековне државности остала је култура коју је баштинила и чувала Српска црква и у вековима када државе није било, и предала нама. У већини древних манастира и данас су видљиви натписи на српском језику, што потврђује да је и језик један до најјачих одлика српског идентитета.

Како видите положај српског народа у суседној Црној Гори, где су на делу велике политичке промене?

Црна Гора је независна држава од 2006. године. Али тамо живи значајан проценат људи који се изјашњавају као Срби и још више је оних који говоре српски језик. Србија јесте матична држава српског народа, али је и Црна Гора која је вековима баштинила своју државност и те како имала изражену српску компоненту. Данас то није као некада, али бројност нашег народа је евидентна. Политичке догађаје не желим да коментаришем, али надам се да ће припадници српског народа и српске културне или језичке заједнице у Црној Гори успети да пронађу своје место у оквиру државе, као и да ће органи власти препознати богатство које доноси српска култура. Уверен сам да ће добри политички, економски и сви други односи између Србије и Црне Горе, који добијају нову шансу, ојачати како српски народ, тако и односе између Срба, Црногораца и свих других.

Фото: Ж. Кнежевић

На тржишту рада имамо феномен одлива радне снаге у иностранство, али и све већег увоза радника из света. Може ли држава да допринсе успостављању баланса и да спречи злоупотребе у овој области?

Стабилност тржишта радне снаге диктирају економски капацитети државе. Пре 11 година ниво незапослености био је 26,9 посто, а данас је на историјском нивоу од 8,9 посто. За свега деценију Србија је од извозника радне снаге постала увозник. Прошле године Србија је увезла више од 35.000 радника, а пројекције показују да ће ове године тај број бити удвостручен. На то су утицали велики државни инфраструктурни пројекти - изградња ауто-путева, железница, индустријски развој... Србија је постала део глобалног света, у коме је привредни напредак незамислив без кретања радне снаге. Довољан број радника обезбеђиваћемо из увоза, али и враћањем наших људи из иностранства, којима отаџбина нуди све боље услове за живот и рад.

Прети ли опасност да плима радника из света угрози домаћу радну снагу, пре свега у погледу цене и услова рада?

И домаћи и страни радници уживају подједнаку законску заштиту. Надлежни органи - инспекције и судови, имају задатак да откривају и санкционишу повреде прописа. Нажалост, кршење закона имамо у целом свету. Пратили смо случајеве лошег третмана наших радника чак и у појединим државама ЕУ. Врло је важно омогућити кретање радне снаге, али и заштитити сопствене грађане.

Сведоци смо раста пензија, али свеукупни положај старих у Србији није на задовољавајућем нивоу. Шта може да се уради на достојанству старења и смањењу нивоа дискриминације према најстаријима?

Свакако да није лако у Србији бити припадник пензионерске популације. Влада је фокусирана да што више олакшамо њихов друштвени статус и свакодневни живот. Пензије су редовне, предвидиве и у порасту. Од октобра до јануара порасле су 20,8 посто. Ове године биће још једно двоцифрено повећање. Циљ нам је да до 2025. достигнемо ниво просечне пензије између 430 и 450 евра. У овој години опредељено је 698,4 милиона динара за јачање прензионерског стандарда. Око 85 посто намењено је за боравак у бањама за више од 15.000 пензионера, а у плану је повећање издвајања за ову намену. Такође, програм пензионерских картица нове генерације обезбедиће низ бенефиција и олакшица. Све то неће решити све проблеме најстаријих, али ће их свакако ублажити.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације