ОПСТРУКЦИЈА ПАРЛАМЕНТА И ЕВРОПСКЕ ВРЕДНОСТИ: Ауторски текст Владана Петрова, професора Правног факултета у Београду

НАКОН што је утихнула политичка прича о неприхватању мандата, заказано је конституисање нових представничих тела - најпре, републичке, а потом градске скупштине.

Фото Промо

На дневном реду су друга питања. Зашто се наводно жури са конституисањем Народне скупштине? Зашто се не сачека резолуција Европског парламента ЕУ о изборима у Србији чије усвајање је најављено за 8. фебруар?

Наиме, Устав налаже да се прва седница новог сазива Скупштине одржи најкасније 30 дана од дана проглашења коначних резултата избора, а ови су проглашени 12. јануара. Дакле, уставноправно било би прихватљиво да се прва седница одржи и 8. фебруара или било ког дана закључно са 11. фебруаром, што је последњи дан уставног рока. У теорији парламентарног права каже се да правни живот парламента отпочиње његовим конституисањем, а да је конституисање скуп правних радњи које се предузимају да би парламент могао да врши своје функције. Резолуција ЕП о изборима у Србији, без обзира на то што различити политички субјекти дијаметрално различито одређују њен значај, не може, правно посматрано, имати карактер одложног услова, односно њено доношење не може одложити ни спречити конституисање Скупштине.

С друге стране, резолуција ЕП има специфичну политичку тежину, јер се односи на државу којој су европске интеграције на врху званичне агенде већ неколико деценија. Резолуција о изборима, међутим, не тиче се само власти у Србији, већ и опозиције. Претпоставка је да један део опозиције, који представља "тврду" националну, па и евро-скептичну струју за овај документ уопште не мари. Стога је за њих политички сасвим свеједно да ли ће Скупштина бити конституисана пре или после усвајања ове резолуције. Ипак, већина у опозицији којој је, по њеним речима, стало до убрзаних европских интеграција, требало би да највише поштује препоруке дате у таквим документима. Да подсетимо, у последњој резолуцији ЕП о изборима одржаним 2022. стоји: "Да су сви осим једног српског парламента распуштени превремено и да било какви даљи непотребни ванредни парламентарни избори не би допринели политичкој стабилности; да стални превремени избори и стална кампања и дуго одлагање формирања владе не доприносе ефикасној управи земље, већ слабе парламент итд." И поред тога, ове превремене изборе управо је тражила тзв. прозападна опозиција, а када су расписани могло је да се чује како су разлози за распуштање парламента неуставни - што је још једна уставноправна бесмислица, али то више није тема.

Политичка и правна тема број један у Србији јесте успостављање институционалног и међуинституционалног дијалога, а не даљи покушаји урушавања државних институција.

Велика је одговорност на актуелној власти која ће сама имати апсолутну већину у парламенту да јача правну државу и развија демократску политичку културу, која нам много недостаје. Та одговорност - као што ни власт не сме бити - није апсолутна. Одговорност је и на опозицији, која је тим пре већа, ако ова има релевантну подршку у бирачком телу, што су претходни избори несумњиво доказали. То што опозиција ни изблиза нема такву подршку на улици у својим повременим протестима лако је објашњиво. Њихови бирачи не желе своје представнике на улицама, него у представничким институцијама. Они им на тај начин шаљу поруку да ванинституционални облици борбе немају легитимитет.

Ако опозиција тако настави и у парламенту називајући то "легитимном" опструкцијом "нелегитимног" парламента, она не само да неће допринети "дијалогу", на којем управо инсистирају европске институције, него ће, у најмању руку, поступати на ивици законитости. А опструкција јесте прихватљива само уколико је законита и уколико није једини и искључиви начин поступања парламентарне опозиције. Подсетимо се стога непорецивог уставноправног ауторитета професора Слободана Јовановића, који је почетком двадесетог века, овако описао опструкцију: "Опструкције има онда, кад се намерно развлачи скупштинска радња оним средствима које даје сам пословник, а у том циљу да се одгоди или сасвим спречи доношење једног решења "Оно што је парничарска шикана код суда, то је исто опструкција у парламенту. Њоме се иде на парализовање Скупштине, а нико не може имати права да Скупштину у њеном раду укочи. Ако се ипак опструкција трпи, то је само стога што се она креће у границама пословника, што је, другим речима, узела на себе законску форму, тако да се ништа не може противу ње предузети, а да се у исти мах закон не повреди. Опструкција се свуда сматра као једно зло, које парламент има право да бије у главу, под условом само да му претходно скине законску форму".

Вратимо се, ипак, садашњости и важећем праву. Закон каже: "Народни посланик дужан је да поштује Устав, закон и пословник" (члан 45. Закона о Народној скупштини). У истом члану стоји да је "народни посланик дужан да учествује у раду Народне скупштине", као и "да у вршењу посланичке дужности и својим укупним понашањем чува углед, поштује достојанство и ред на седници итд". Дакле, наведене и друге одредбе правних прописа недвосмислено упућују на основну обавезу сваког посланика - да своје поступање усмери ка томе да Скупштина ради и обавља своје функције.

"Опструкције", "блокаде" и различити политички "перформанси" који су повремени и умерени, а увек у складу са законом, могу се донекле толерисати. У супротном, они не само да нису правно дозвољени него представљају и правно насиље у и над институцијама, а пре свега, над самим грађанима као носиоцима суверености. Каква год да буде резолуција Европског парламента од 8. фебруара, у њој сигурно неће бити "препорука" да се било који народни посланик, а камоли читава опозиција, понаша на такав начин. Сви смо сведоци велике кризе владавине права у свету али не бисмо смели да се, због било ког и било чијег политичког интереса, надамо да ће доћи и до њеног тоталног помрачења!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације