ВЕЛТВОХЕ: Председник Србије и висока уметност неутралности

СРБИЈА је пред историјском одлуком – потчињавање НАТО-у или независност, а председник Александар Вучић покушава да корача танком линијом између, оцењује српско-амерички историчар и политиколог Срђа Трифковић у ауторском тексту који објављује швајцарски недељник "Велтвохе".

Foto: TANJUG/ NEMANJA JOVANOVIĆ

Већина "мајстора" спољне политике познатих у историји служили су великим силама. Наравно, потребно је много вештине и такта да се постигне државничко умеће Ришељеа, Метерниха или Бизмарка. Али, много помаже ако имате на располагању алате велике, моћне државе.

Лидери малих и слабих земаља суочени су са много тежим тестом способности, посебно када се суочавају са бројним изазовима на више фронтова. Проналажење праве равнотеже између својих циљева и средстава, као и оптимално распоређивање ограничених ресурса мале земље међу различитим приоритетима је тест способности правог државника.

Фото: Новости

Његова достигнућа често остају мање позната, јер последице његових поступака имају ограничен значај за остатак света.

У 20. веку ми падају на памет примери Ирца Емона де Валера и Португалца Антонија Салазара.

Упоредив, а можда и дирљивији пример данас је председник Србије Александар Вучић, који се суочава са три међусобно повезана и истовремена изазова.

Први је да Запад тражи од Вучића да нормализује односе са Приштином. Ово је јасан еуфемизам за признање независности јужне покрајине Србије, која је од 1999. године под окупацијом НАТО-а и која је једнострано прогласила независност 2008. године. Правни став Србије је укорењен у Резолуцији 1244 Савета безбедности УН, коју три западне силе са правом вета дозвољавају да се трајно примењује.

У исто време, они су намерно прекршили ова правила, док су их Кина и Русија стриктно поштовале. Како је Вучић често истицао, врхунац је лицемерја Запада да се суверенитет и територијални интегритет Украјине посматра као неприкосновени, док се напушта суверенитет и територијални интегритет Србије.

Други је да Запад позива Вучића да прихвати ревизију Дејтонског споразума, који је од 1995. године осигурао мир у Босни и Херцеговини. Пакет мера које је предложио незаконито именовани “високи представник” Кристијан Шмит из Немачке би дефакто значио уништење Републике Српске. Таква присилна унитаризација у корист муслимана дестабилизовала би Босну и Херцеговину и регион и вратила ситуацију на почетак, односно избијање рата 1992. године.

Треће је да Запад очекује да се Вучић придружи санкцијама ЕУ против Русије, иако је пут Србије ка интеграцији потпуно заустављен, а земља би претрпела огромне ненадокнадиве губитке уколико би таква одлука била донета.

Отпор је неопходан

По све три тачке постоји изузетан степен сагласности међу Србима да је отпор не само могућ већ и апсолутно неопходан. Чак су и прозападне странке, које су на децембарским парламентарним изборима добиле нешто више од 20 одсто гласова, резервисаније по питању свог правог става.

"Велтвохе" је кроз кратак историјски преглед указао на тешку ситуацију председника Вучића и Србије.

Лист је указао на несврстаност Југославије, која је донела многе економске ио политичке користи, али и да је та политика доживела неуспех, јер је земља доживела низ криза у последње две деценије свог постојања, иако су је обе суперсиле оставиле саму током Хладног рата.

Из разлога који још нису у потпуности разјашњени, НАТО је изгубио контролу.

Пред крај свог дугог живота, Џорџ Кенан је упозорио да је проширење НАТО-а најгора стратешка грешка у историји САД.

Кенан, одушевљени присталица НАТО-а током Хладног рата, схватио је да ће експанзивни Савез натерати Русију да заузме одбрамбени положај; тачно је предвидео да ће то довести до повратка на хладноратовску атмосферу у односима Истока и Запада. Догађаји који су уследили, који су кулминирали америчким прокси ратом у Украјини, показали су да је у праву.

Југославија се одмах нашла на раскрсници. У време рата на Косову Била Клинтона против Србије пре четврт века НАТО је постао оруђе глобалистичко-хегемонистичког „двопола“ у Вашингтону и очајнички је тражио нову мисију у светском хладном рату. Био је то рат голе, ничим изазване агресије. Аргументи су добро познати.

Једна од последица метаморфозе НАТО-а је да Алијанса сада има изразито совјетски карактер. Стратешки концепт за 2022. садржао је чисто идеолошке референце на „изазове климатских промена“ и „важност родних перспектива за безбедност свих нас“.

Истовремено, САД су могле да наметну строжу дисциплину својим европским савезницима него што је СССР икада успео са својим сателитима пре 1989. Упадљива сличност данашњег Натоа са некадашњим Варшавским пактом је јаз између званичне реторике, монолитно помпезне, и политичке, војне и економске реалности Европе.

Како ми је недавно рекао истакнути београдски аналитичар, очигледна спремност „Старе Европе“ да науди себи како би нанела штету Русији могла би се сматрати погрешном, а ипак рационалном ако би се заснивала на јасној стратегији за повољан исход рата у Украјини – али таква стратегија не постоји, а Србима је то добро познато.

Александар Вучић то, наравно, види. Стога нерадо попусти под притиском Запада у овој касној фази и уведе санкције Русији. Све док НАТО одбија чак и да размотри дипломатско решење сукоба, он нема подстицај да то чини. Не постоји Западни пакет који помаже Србији да надокнади своје губитке, али само захтев да се придружи и издржи последице које са собом носе.

Ово се можда могло објаснити у хобсовском смислу, док је рат ишао лоше по Русију. Данас то очигледно више није случај. Бивши највиши саветник Пентагона и пензионисани пуковник америчке војске Даглас Макгрегор је у више наврата понудио мрачну процену изгледа Запада у Украјини. Макгрегор, високи званичник у време бившег председника Доналда Трампа, више пута је говорио да је готово све готово.

Слична упозорења има и доајен америчке геостратегије Едвард Лутвак, који сугерише да рат треба да се заврши компромисом, чак и ако је „слаб и одвратан“. Светски познати економиста Џефри Сакс назвао је Украјину „најновијом неоконзервативном катастрофом“ која ће довести до „још једног геополитичког дебакла“ за Сједињене Државе.

Останите напољу

У другој деценији 21. века Србију чека историјска одлука.

Свет се суочава са новом поделом. На једној страни су НАТО и његова четири партнера у азијско-пацифичком региону (Аустралија, Јапан, Нови Зеланд, Јужна Кореја) – око осмине светске популације и скоро половина њене привреде – а на другој страни они који одбијају хегемонистички поредак, практично остатак човечанства.

Да ствар буде гора, нови глобални НАТО је, као и његов претходник у Варшавском пакту, идеолошки ригидан и не толерише неслагање. Оно што НАТО у свом стратешком концепту описује као изазов „нашим интересима, безбедности и вредностима“ сада такође укључује отпор читавом низу пробуђених догми, укључујући трансродност и култ ЛГБТК писма.

Вашингтон и Брисел су такође све одлучнији да свако неприхватање њихових понуда виде као изазов.

Јасна већина Срба сада жели да остане ван овог "савеза вредности".

Ипак, евентуално чланство у ЕУ, заједно са војном неутралношћу, остаје стратешки циљ владе. Често двосмислена спољнополитичка начела председника Вучића одражавају његову жељу да иде по финој, уској линији када се бави блоковима моћи. Ова политика је у складу са ставом већине Срба.

(Косово онлајн)

БОНУС ВИДЕО: ПРОФЕСОР НА Н1 СРУШИО СНЕШКА ЂИЛАСОВЦИМА: “Пресељавање гласача” није утицало на изборне резултате

Препоручујемо

Политика

33 152

ДАНАС ВАНРЕДНА СЕДНИЦА ВЛАДЕ, ПРИСУСТВУЈЕ ПРЕДСЕДНИК ВУЧИЋ: Србија спрема акциони план за одговор на притиске

04. 04. 2024. у 07:16

Политика

0 10

ВУЧИЋ РАЗГОВАРАО СА МАДУРОМ: Међусобна подршка територијалном интегритету и поштовању међународног права

03. 04. 2024. у 19:50

Политика

0 2

ОГЛАСИО СЕ ВУЧИЋ ПОСЛЕ САСТАНКА СА ХИЛОМ: Ево о чему је председник разговарао са америчким амбасадором (ФОТО)

03. 04. 2024. у 13:08

Политика

18 2

ЗА ПОРАЗ НА ИЗБОРИМА УВЕК ИМ ЈЕ КРИВ ВУЧИЋ Весић о писању Нове С: Овакви напади га неће зауставити да се бори за нашу Србију (ФОТО)

02. 04. 2024. у 14:49

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације