СРЂА ТРИФКОВИЋ О ДВОЈАКОМ ЦИЉУ РЕЗОЛУЦИЈЕ О СРЕБРЕНИЦИ: Демонизацију Срба највише желе они који су геноцид стварно и спровели

ГЛАВНИ циљ резолуције о “геноциду” у Сребреници у Генералној скупштини Уједињених Нација био је двојак.

Фото: Принтскрин Хепи ТВ

Његов текст преносимо у целости:

Демонизацију Срба највише желе они који су геноцид стварно и спровели 1941-1945: Немци пре свега, као и њихови балкански помагачи под фесовима – било да су на њима носили слово “У” или мртвачку главу СС Ханџар дивизије.

ГЛАВНИ циљ резолуције о “геноциду” у Сребреници у Генералној скупштини Уједињених Нација био је двојак. Требало је да се одврати пажња од Газе са једне стране – поготову непосредно након подизања оптужнице против израелског премијера Бенџамина Нетањахуа у Међународном кривичном суду у Хагу – као и да се, са друге стране, изврши додатни притисак на Србију у контексту три захтева који су јој са западних адреса испостављени већ поодавно. 

Први од наведена три захтева јесте тзв. нормализација односа са Приштином, а знамо шта се под тиме подразумева. Као друго, можда још актуелнији у овом тренутку, јесте притисак на Вучића да се што више олабави веза између Бањалуке и Београда, у тренутку када нагло расте притисак на Милорада Додика и када ће он свакако додатно ескалирати као последица сребреничке резолуције. Као треће, али не и најмање важно, и даље је трајно присутан захтев да се усклади спољна политика Србије са ЕУ, под чиме се јасно подразумева завођење санкција Русији.

Фото: Принтскрин Youtube Балкан инфо

Творци те замисли не сагледавају чињеницу да што више буду тежили колективној стигматизацији Срба, то ће бити мања мотивација званичног Београда да те испостављене захтеве испуњава. Сада барем постаје савршено јасно да је тзв. европски пут Србије напокон завршен, да га заправо више нема (а питање је да ли је икада постојао). Више ни теоретски није могућ улазак Србије у ЕУ без испуњавања захтева Немачке и других сателита САД да Срби кротко признају кривицу за геноцид баш сходно резолуцији ГСУН – уз све шта из тога произилази – као предуслов даљем “напретку” ка све офуцанијем бриселском клубу.

Резолуција о Сребреници де факто представља колективну демонизацију Срба, свих и свуда, а пре свега у Републици Српској. Међутим, искуство указује да резолуције Генералне скупштине у практичном смислу немају нарочиту тежину. Ово је сада поготову случај јер већина земаља чланица УН немачку резолуције није подржала. Уосталом, исто тако ни најмањи кредибилитет немају ни резолуције Европског парламента, нити пак необавезујуће резолуције америчког Конгреса, које се често усвајају на захтев одређених лобистичких група за њихову пропагандну употребу. 

Стога Србија и Срби у целини не би требало овом срамном чину да поклањају опсесивну пажњу нити да га доживљавају трагично. Треба сагледати чињеницу да је тежина резолуције – како у симболичком тако и у супстантивно политичком смислу – само онолика колику жртва такве резолуције жели да јој додели. Другим речима, безброј је резолуција Генералне скупштине УН усвојено о разним питањима која су суштински периферна, од заштите животне средине и светског дана амазонске џунгле па до којекаквих пропагандистичких резолуција о правима бурманских муслимана и других наводно угњетених група у разним деловима света, нпр. Ујгура у Кини. Биће и ово на крају једна заборављена епизода у духу оне народне „тресла се гора родио се миш“.

Далеко би било озбиљније и теже за Србе у целини, а посебно за Републику Српску, уколико би се форма и дух те резолуције наметали у домаћим законодавним телима као непорецива датост. На овоме инострани гаулајтери инсистирају већ годинама. Нажалост, то је у Републици Српској донекле већ постигнуто са принудно усвојеном резолуцијом под претходном влашћу СДС-а. Међутим, спонзори резолуције у ГСУН битно су допринели да ефекти тог чина бити скроз збрисани, трајно и неповратно.

У супстантивном смислу битно је да сами Срби буду свесни да је геноцид у Сребреници један мит, злокобна лаж скована да би се они колективно демонизовали а Република Српска угасила. Десио се ратни злочин о чему нема сумње, али је манипулација термином геноцид у овом случају груба, свесна и изразито политички условљена. Сребреница је светлосним годинама далеко од дефиниције геноцида коју је још далеке 1944. године пољски правник Лемкин сковао да опише физичко уништење читаве једне једне заједнице на основу њеног етницитета, расе или вере. 

У случају Сребренице знамо да су жртве биле искључиво мушкарци војног узраста. Жене, деца, старци и немоћни, сви листом су безбедно евакуисани аутобусима од стране српских власти на терену. Било је ликвидација заробљеника. Још увек не знамо о ком се заиста  броју ради. Објективне студије указују на највише две хиљаде, што јесте ратни злочин првог реда, али он нужно изискује разумевање контекста: серију ратних злочина које су Орићеви зликовци починили над српским цивилима око Сребренице и Братунца у претходне три године, убивши око 3.500 људи, жена и деце.  Сигурно је да нема ни говора о 8.000 убијених. Ни сам Хашки трибунал ту цифру никада није званично усвојио нити навео у некој од оптужница против српских оптуженика.

Све док сами Срби буду свесни да је реч о једној свесној, скоро три деценије старој политичкој и медијској манипулацији тим немилим догађајем, никакве резолуције не треба да их се тичу нити дотичу. Нема ни говора ни о геноциду па дакле ни о "геноцидности", без обзира на све резолуције овога света. "Истина ће вас ослободити!" (Јован, 8:32)

Наравно, до наметања такве етикете Србима највише је стало управо онима који су над њима геноцид заиста спроводили у Другом светском рату. То су пре свега Немци и њихови свесрдни балкански помагачи под фесовима – било да су на тим фесовима носили слово “U” или мртвачку главу СС Ханџар дивизије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације