ПОЗОРИШТЕ АПСУРДА: Ауторски текст - Мирјане Васовић, професора Факултета политичких наука Београдског универзитета у пензији

Хтели - не хтели, учествујемо ових дана, недеља и месеци у својеврсној представи политичке пантомиме која се одвија на релацији студенти-власт. Драмски заплет је познат: студенти се праве да се буне због пада надстрешнице, а власт се прави да им верује; студенти се праве као да имају неке захтеве, а власт се прави да их као испуњава. Власт се куне да ништа више не стоји на путу њиховој љубави, а студентима испуњења никада доста.

Фото: Принтскрин

Те није достављена одговарајућа документација, те нешто у објављеној документацији фали, те то што фали не зна се ни да ли га је било, а и да га је било - нечитко је, а и да није нечитко - они толико докумената не би успели да прегледају, а и када би у томе успели - не би ништа разумели. Речју, "слепци у мрачној соби траже црни шешир који се тамо уопште не налази". Све то под рефлекторима увек будне интелектуалне и медијске јавности, с једне, и све бешње широке грађанске јавности, с друге стране.

Рачуна се да је током ових протеста око две хиљаде студената и средњошколаца, уз подршку родитеља, радије ризиковало да изгуби школску годину него да се сагласи са тим да су захтеви испуњени, како је тврдила власт. У ризик од губитка године, стипендија и школарина, увалили су и осталих пар стотина хиљада својих колега, али томе није придат такав етички значај, нити је то имало већи медијски одјек. Као што није ни чињеници да њихови професори, који су их свесрдно на то хушкали, никакав ризик од губитка посла или плата нису сносили.

Толико галаме и узбуђења, око у тој мери несагледивог државног проблема, није било још од ондашње чувене расправе о царевом новом оделу. Са каквом комичном озбиљношћу јавни сервис (који се не сналази добро у магли своје непристрасности и објективности) и други "независни медији" (који се у тој магли добро сналазе) извештавају да се ту и ту окупило толико и толико студената и средњошколаца који неуморно блокирају, окупирају, марширају, једу, свирају и играју, све тражећи испуњење својих праведних, али немуштих, захтева. Са каквом аналитичком минуциозношћу универзитетски професори објашњавају да ће студенти одблокирати факултет онда када длака подељена на два буде поцепана на четири дела. Са каквом драматичном патетичношћу глумци и други радници у култури дају подршку студентима којима су "мир и разум" на првом месту а "безбедност свих грађана... апсолутни приоритет", а затим подижу крваве шаке увис како би све било убедљивије. Са каквом хришћанском трпељивошћу представници власти окрећу и други образ, мада шамаре примамо ми. И упућују апеле за смиривање ситуације не зна се коме, позивају на разговор не знају кога, нуде и очекују не зна се шта. Јер, са друге стране преговарачког стола дочекује их ћутање што ректорског колегијума, што њему надређеног Вође, под конспиративним именом Пленум. О коме, иначе, не знамо ништа (ни лица, ни имена, ни намере, ни начина одлучивања) - осим да постоји. Чак и о Божјем лику, вољи и делу имамо више информација.

Када смо већ код царева, требало би размотрити политичку (никако етичку) позадину овог театра апсурда. Јер, о нечијим "козјим ушима", тј. о денунцијацији власти, али и сопствене државе и народа, овде је реч, зар не? Оптужбе за корупцију већ су, белодано, садржане у пароли са протеста "корупција убија" и томе се не може ништа приговорити. Али, пошто је корупција постала већ опште место у политичким разрачунавањима и батина којом можеш да удараш сваког, без очигледног повода и трајнијих последица, власт се досетила да је употреби у сврху васпостављања пољуљаног поверења јавности. Признаћете, ако лопов сам каже да га треба обесити, не можемо а да му не верујемо. Власт се, исто тако, потрудила да себи обезбеди алиби за све што не предузима у циљу спречавања овог пуча у продуженом трајању. Између осталог, на тај начин што тенденциозно подиже драстичне оптужнице против (само неких) његових колатералних жртава. То је једино због чега је наишла на одушевљено одобравање оног дела опозиционе јавности који не пропушта прилику да кличе испод туђих вешала.

Има ова игра глувих телефона и своја геополитичка исходишта. Нека бисмо могли наслутити већ на основу информације о ректору Ђокићу који је, одбивши да са председником државе разговара јавно, са Емануелом Жиофреом разговарао тајно. Мада нисмо лично присуствовали, о чему другом би ту могло бити речи осим о томе да Србија треба да пригрли "европске вредности" и владавину права (ма шта то значило), као и амерички гас, а да одбаци Космет и Русију - на свом безалтернативном европском путу. Такође, "узнемиравајуће" присуство кинеских фирми у пословима изградње Србије апострофирано је у "случају надстрешница" на више нивоа, а у складу са геополитичким негативним стереотипима који су подметнути јавности (корупција, неквалитетност, нелојална конкуренција, непоштовање процедура). Могуће да је један од разлога непрестаних захтева за све више и више "недостајуће документације" управо трагање за подацима који би могли да поткрепе ове инсинуације, па и на тај начин, поред свих осталих, "зауставе Србију". А и да препоруче фирме неких других земаља као њихову замену.

На крају, и важније од свега, иза целе те позоришне шараде крије се највећа подвала која је Србији подметнута, садржана у сценарију скривених организатора ових протеста које нису свесни, сигурна сам, ни индоктринирани и изманипулисани студенти и ђаци (а могуће ни њихови родитељи) То је увођење одређених, тенденциозних, симбола и парола, неспорно од стране осведочених српских непријатеља. Зар вам се не чини да симбол крваве шаке, црвена фарба која симулира крв и парола "руке су вам крваве" - као пропагандне поруке које служе моралном жигосању и осуди одговорних за пад надстрешнице у Новом Саду - делују, ипак, прејако и претерано за ову прилику, ма колико страшна несрећа то била? Прејаке су чак и када би се односиле на државни врх и власт у целини. А нисмо их виђали ни после већих несрећа у региону, нити их је било у сличним околностима у Грчкој, Турској и Италији. Зато немам дилему да се на тај начин - стављајући ове поруке у руке наше сопствене деце - по ко зна који пут, подиже оптужница којом се жигоше цела Србија и баца кривица на цео српски народ за злочине који нису починили. Ја им то не могу опростити. А ви?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације