"О БАЛКАНУ САДА БРИНУ ДРЖАВНЕ СЛУЖБЕ САД" Светомир Настасић: Постдемократски политички и државни удар

ЕВО већ сам пуна четири месеца у Србији. Србија је моја отаџбина, али сам задуго сматрао да у њој не могу бити истински срећан.

Фото Shutterstock

С таквим мислима сам из нове домовине, из Сједињених Америчких Држава, и кренуо на овај пут. Веровао сам: идем мало у Београд, видећу се са старим пријатељима, а успут ћу да осмотрим шта се то дешава на улицама.

Одавно сам већ отишао из Србије, још 2008. године. И никада се у њој нисам појавио, чак ни као туриста. Признајем: мислио сам да се никада више нећу ни вратити у своју отаџбину.

Једноставно, чинило ми се да никако и никада не могу заборавити све своје страхове, болове и патње због којих сам одатле морао да одем. За време студија био сам на улици оне зиме 1996-1997, а после је дошла она страхота од 1999. Изгубио сам сваку илузију како у памет и вештину српских политичара, тако и у принципијелност и милосрдност Запада који о себи воли да гради слику анђеоског бића што заувек почива у рајском насељу. Србија мора да опстане и да се даље развија негде између ових, а и неких других немилосрдних сила.

Моја одлука да седнем у авион Air Serbia и кренем пут Београда, готово да је изнуђена чињеницом да сам два месеца пре тога добио отказ на факултету на којем сам, са прилично елана и успеха, радио последњих седам година. Једноставно, уручен ми је отказ, а са њим и најбоље жеље за мој даљи живот и рад, па и за мој успех у универзитетској каријери.

Нико на факултету није ни сумњао да ћу ја лако наћи други посао, али управа (тачније chairman) нема више никаквих могућности да студентима нуди курс из Културне историје Балкана. Нема ту ништа претерано атрактивно да би студенти такав курс са великим занимањем бирали.

О Балкану сада брину државне службе САД са високом светском репутацијом, кадрова има више него довољно, па мали универзитет на којем сам донедавно био, у тој конкуренцији нема шта да тражи. Само то и ништа више. У Србији, где се САД или некритички идеализује или се с индигнацијом одбацује, људи по правилу и не знају шта значи у таквом рајском насељу изгубити посао без икаквог права на жалбу. Нема друге него кренути у потрагу за новим послом. Ја сам на то већ спреман.

Но, пре тога, само да видим шта се то дешава у отаџбини. Дошао сам у Србији не неким послом, него изразом чисте љубави за отаџбину коју сам мислио да ћу што пре и што ригорозније заборавити. Нисам је заборавио. А уз то нисам се укључио ни у какве пословне подухвате у којима бих интересовање за Србију и њено познавање могао уновчити: нисам никакав агент тајних служби, нисам део неких група за притисак, нисам честица медијског система који о Србији треба да ствара одређену врсту имиџа, нисам укључен у службе за креирање кризних жаришта широм света, ништа од тога нисам.

Ја сам и даље, као што сам био у време студентских немира 1996-1997, једно усамљено безинтересно ништа: израз чисте љубави за земљу мојих предака и мојег доскорашњег живота. Озбиљни људи баратају озбиљним капиталом, па све раде зато да би капитал озбиљно увећали, али управо зато њима не треба нимало веровати. Њима је циљ да вас опсене, заслепе и преваре јер једино тако могу увећати своју зараду. Само даље од новца и од искушења у која те новац уводи!

После два месеца боравка, после интензивног читања новина, књига и праћења телевизијских програма, друштвених мрежа и интернета, после многих дружења са људима и разговора с врло различитим ликовима, после завлачења по свим, званичним и незваничним, јавним и тајним местима, махом у Београду и Новом Саду, мислим да знам шта се овде дешава. Мој закључак је сада чист и јасан: у Србији је на делу покушај постдемократског политичког и државног удара. Тиха и нежно обојена револуција која ће, с једне стране (махом студентске), настојати да буде што тиша и што нежнија, али ће се ипак, с друге стране (махом партијско-опозиционе), спроводити поступцима револуционарне, анархистичке, криптополитичке и конспиративне делатности.

И уз то, све док буду могли да трају, ови постдемократски револуционари неће пристати на демократију у пуном смислу те речи. Све ово ће, дакле, потрајати прилично дуго, а дужина ће зависити искључиво од два чиниоца. Прво питање је: колико ће широке масе становништва желети да сопственом пропадању, тј. пропадању сопственог друштва, дају маха и да се томе радују? Друго питање је: колико ће владајућа партија имати инвенције да крене испред, наоко симпатичних и драгих револуционара и да преузме процесе у своје руке?

Прво бих да размотримо ово друго питање: у том питању је садржано нешто од кључних разлога због којих је до оваквог разиграног, експлозивног испољавања друштвене енергије уопште и дошло. Ту су негде садржани најкрупнији разлози које можемо оценити као очигледне неуспехе владајућег режима и као највеће искушење са којим се тај режим до сада суочио. У својим напорима да мноштво проблема српског друштва реши на успешан начин, владајућа странка није у довољној мери испратила један аспекат ствари који им се учинио не толико важним. У Србији постоје озбиљне групације политичара у покушају, а њихова темељна неспособност да се прилагоде демократским правилима понашања, довела је до удруживања са носиоцима капитала и са финансијским центрима који би такво удруживање логистички истрајно подржавало.

Тако се у Србији појавила наводна криза демократије са појавним облицима постдемократског бунта који се, очигледно, почео ширити све до размера политичког и државног удара у покушају. Политичари у покушају настоје своје незадовољене амбиције да подигну на ниво највиших државних питања и да своје страсти интензивирају до размера огромних улога који подразумевају стављање главе читавог српског друштва и српског народа на пањ. Коме и како се та глава нуди, то још није сасвим јасно, али ће се веома брзо појавити главосеча који ће хтети да наплати сва своја авансна улагања.

Опажајући ове слабости државне политике, међународни чиниоци су почели да инвестирају у могућност не толико рушења постојеће власти колико у покушаје њеног одлучног слабљења. То слабљење је њима било потребно да би успешније спровели читав низ одлука које у систему јаке, стабилне власти не би никако могли да спроведу. Зато је и било неопходно да се власт заљуља, али да не падне.

А нама, Србима, ма где тренутно живели, требало би да буде циљ да после оваквог заљуљавања, демократски стабилизујемо наше друштво и учинимо га још јачим, још спремнијим за будуће утакмице с којима ћемо се суочавати. Ко не верује, видеће да је то не само могуће, него и сасвим извесно!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације