АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ – Човек који држи кормило српског брода кога желе сви да потопе

ДОК таласи ударају са свих страна, док ветрови хуче изнутра и споља, један човек стоји на прамцу, држи кормило и не пушта. И док многи желе да брод под именом Србија потоне, да се распадне под притиском, да га олује споља и изнутра поломе, да се преда, Александар Вучић и даље управља – и брод плови.

FOTO TANJUG/MILOŠ MILIVOJEVIĆ

Није први пут да је Србија у олуји. Али јесте први пут после много година да постоји неко ко јасно зна правац. Неко ко не бежи с палубе кад загрми, ко не мијења курс због сваког притиска или заветрине. Управо зато га многи не воле – јер се не уклапа у шаблон слабе, поводљиве државе. Јер не пристаје да се Србија савија, клечи или ћути.

Они који би вољели да нас виде слабе, подељене и завађене – гледају у Вучића као препреку. Он им је проблем јер Србија више није лака мета. Јер се не распада под притиском ни споља, ни изнутра. А притисака има: од међународних центара моћи, преко политичких противника, блокадера, до интересних група које не маре за народ већ само за своју корист.

Нису ретки они, ни изнутра ни споља, који би вољели да Србија буде сломљена, тиха, покорна. Да ћути кад је неправда, да климне главом кад јој се нешто намеће. Али та Србија више не постоји. Данас постоји држава која има глас и став. Вучић је симбол те снаге. Нису му дали мирно море – нити изнутра, нити споља. Али кад си на челу Србије, знаш да не носиш само функцију – носиш историју, народ и њихова очекивања.

Зато се и диже бука. Зато и стижу удари – из медија, из региона, из редова опозиције. Свако вуче на своју страну, свако би да преузме кормило, а нико нема карту, нити зна где треба да идемо. Само Вучић стоји на том ветру, понекад и без подршке оних који би требали да му дају ветар у леђа, па изгледа да је често сам, али стабилан. И зато га народ већ годинама прати. Не из слепог поверења, већ из искуства. Јер је показао да зна и да хоће.

На том броду је много путника: и оних који га подржавају, и оних који гунђају, и оних који му саплићу ноге. Али брод плови. Гради се, јача, плови даље. У времену када су многе државе изгубиле капетане, Србија га има. И док год кормилар стоји усправно и не пушта волан – биће наде да ћемо стићи до мирне луке.

Кажу да се прави капетан познаје кад наиђе олуја. Ако је ико у последњих десет година показао да зна да управља државним бродом кроз немирне воде, где се политичка бура, плима и осека смењују сваких сат времена, то је Александар Вучић. Није увек лако, није увек популарно, али Вучић гура напред — тврдоглаво, упорно и с вером у оно што ради.

Док у региону гледамо политичке ломове, кризе власти, препуцавања и често нејасан правац, у Србији постоји једна константа – стабилност. Вучић, свиђало се то некоме или не, успева да држи мир у земљи у којој то никада није био лак задатак. И не само да одржава мир, већ развија и економију, отвара фабрике, зида путеве и пруге, и што је најважније – враћа људима веру да овде има будућности.

У Босни тињају старе напетости, у Црној Гори се власт и опозиција се смењују као на покретној траци, у Хрватској политичке поделе све дубље, а на Косову – тензије не престају. У Србији се многи труде да унесу немире, хаос и лудило. А у свему томе, Вучић у веома тешким геополитичким превирањима, са политичким тегом око врата, са хистерично-неодговорном опозицијом, нуди разговар, нуди преговаре и дијалог и не дозвољава да се Србија увуче у хаос.

Људи воле да коментаришу из фотеље — шта би он требало, како би неко други боље. Али мало ко би могао да издржи тај притисак, да сваке недеље решава и међународне спорове, и унутрашње проблеме, и притом мисли на следећих десет година, а не само до следећих избора.

Наравно, није све савршено — и сам Вучић то често каже. Али разлика је у томе што он не бежи од проблема, већ иде право на њих. И то народ види. Зато му верује. Није ствар у лепим речима, већ у делима. А дела говоре да је Србија данас јача него што је била, и сигурнија него што се очекивало.

За Балкан, то није мала ствар. И зато, свиђало се некоме или не, Александар Вучић остаје главни стуб стабилности у овом делу Европе. А у оваквим временима — то је вредније него икад.

Зато Александар Вучић и јесте политичка константа у променљивом окружењу. Јер, Србија није шаховска табла за туђе игре и Вучић не игра да победи за себе, већ да би победила Србија!

пише: Дражен Живковић, главни и одговорни уредник ТВ ПРВА за Црну Гору и оснивач портала БОРБА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације