ПРОФЕСОРКА НИНА КРШЉАНИН: Актуелни протести нису открили много тога о студентима, али јесу о њиховим професорима

ВАНРЕДНИ професор Правног факултета Универзитета у Београду проф. др Нина Кршљанин објавила је текст за "Политику" који преносимо у целости:

Foto: I. Marinković

Чини се да актуелни протести нису открили много тога о студентима, али јесу о њиховим професорима.

Знали смо да млади људи, у просеку, радије слушају своје вршњаке, или оне који им приступе другарски, квази-младалачки, него оне старије, другачије, из неког другог доба. (И мада су неки аспекти тога одувек постојали, пандемију непоштовања према старости и традицији развио је тек колективни Запад у ХХ веку, али то је друга прича.) Знали смо да им је драже да ступе у акцију, макар план и смисао видели тек магловито, него да стрпљиво седе над књигама и систематски раде. Знали смо да су често склони да се боре руковођени утиском исправног пре него добро изваганим схватањем правног. Уз извињење студентима који нису такви, знали смо и да неретко утроше више времена на борбу за још један испитни рок, него на само учење за исте те испите. Никога неће изненадити ни да им, због разумљивог неискуства, није лако да схвате кад неко њима манипулише. Знали смо да неретко нису у праву, али да је учење на грешкама битан део сазревања.

О професорима, међутим, имамо другачију слику. Очекујемо да су интелектуалци, широко образовани, промишљени, чак мудри. Да имају велико знање које су кадри и да примене, и да пренесу својим студентима. Да им је стало до тих студената и до тога да они стекну потребно знање и умеће. Да су искрене патриоте – колико су само професори били ангажовани у обнављању Србије у XIX веку!

Многи су последњих месеци користили флоскулу да су блокаде најважнији испит – за студенте. Пре делује да су испит за професоре, и веома ме растужује колико њих, нас, на том испиту пада. А највише ме узнемирава стање у мојој кући – на Правном факултету Универзитета у Београду – и још ми је тужније што моја зебња тамо не налази много ушију које би је саслушале.

За многе од својих старијих професора и колега вршњака сам дуго била уверена да су стручни и часни људи. Да се наши ставови по многим питањима, па и политичким, могу разликовати, али да су спремни да саслушају свакога, да поштују и неистомишљенике, да пруже помоћ и заштиту слабијима. Гледајући јавно изнете речи и поступке многих од њих, све је теже у то поверовати.

Неспорно је право свакога да заступа и гласно износи своја политичка уверења. Тешко да је икада игде било власти која се не би могла основано критиковати. Али неспорно је и да се тиме не сме нападати на права других. Да треба поступати часно и принципијелно. Да у жару борбе не треба губити циљ из вида – а да не говоримо о ономе да циљ (не) оправдава средства. Моје уверење је да политици није место на универзитетима, који су у њу и превише уплетени. А о школама да не говоримо.

 Забрињавајући број наставника готово свих факултета је гласао за подршку не само захтевима студената који протестују, већ и, прећутно или изричито, њиховим незаконито организованим блокадама и пленумима. А не бих рекла да су притом упозорили студенте на последице које би у правној држави требало да их чекају због таквог поступања. Човек би помислио да барем на Правном факултету то неће проћи због очигледне противправности – али би се, нажалост, преварио. Мотивације су биле разне – од добронамерних до страха. Али, постоји ли валидан разлог за заустављање просветитељске мисије универзитета, без да је, не дај Боже, у земљи поново ратно стање? Зар то неко прижељкује?

 Не верујем да је ико гласао мислећи: „Решићемо проблеме са неефикасним правосуђем тако што ћемо престати да образујемо правнике!“ „Кад десетине хиљада студената и средњошколаца изгубе годину, ослободићемо се корупције!“ Многи су сигурно мислили и да све неће потрајати предуго. Можда ће јануарски рок почети са закашњењем, али онда ће се протести завршити на овај или онај начин, и све ће се вратити у нормалу.

Међутим, већ је април, а стање је још горе. Све више се говори о проблемима које би губитак школске године могао да изазове – како за саме младе људе, тако и за образовне институције. (Проблем додатно погоршава ионако злосрећни болоњски систем, који се надам да ћемо ускоро имати храбрости да напустимо, али ни то сад није тема.) Не сумњам да има студената који седе код куће и уче: понеки дођу и на консултације које, барем, нису блокиране. Али није главна сврха наставе да помогне у меморисању чињеница, већ да развија начин размишљања битан за одређену струку – у нашем случају, правничку. А то је тешко без живе речи.

Неколико високошколских установа јесте почело са борбом против блокада, али велики број наставника Правног факултета је идеју повратка настави дочекао с антипатијом, ако не и отворено непријатељски. (Част изузецима, наравно!) На коментаре о незаконитости пленума и блокада углавном нису вољни ни да се осврну. Против идеје о анкети која би показала колико је студената за наставак студија – јер, ипак, на пленум махом долази пар десетина, а Правни факултет има преко 8.000 уписаних студената – увек налазе аргументе. Неретко су то формалности, бирократски недостаци иницијативе или недовољно достојанствено понашање подносилаца – што би могао бити валидан приступ само ако би био једнако примењен и на студенте са друге стране. Ко би уопште и поменуо да је свака анкета излишна, јер је држање наставе наша законска обавеза! А, усуђујем се рећи, и морална. Нажалост, у неким наступима и новинским текстовима, професори Правног факултета делују пуни револуционарног заноса неспремног да устукне ни пред правом, ни пред логиком, а о саосећању ни да не говоримо.

Поштовани професори, драге колеге – сетимо се мисли да револуција једе своју децу. (Мислите ли да се то односи само на студенте?) Сетите се барем једног примера успешне револуције после које није било ни злоупотреба, ни терора, ни насилног ломљења како поретка, тако и људских живота. Мени, правном историчару, не пада на памет ниједна чији би савременици били такве среће. Клатно се потом врати, наравно. Ствари дођу на своје место пре или касније, доћи ће и сада. Али увек уз много хаоса, патње и неправде – уз штету која се не може никада у целости надокнадити. Зар је то оно што заиста желите? Па знам да сте читали и Рајса, и Јовановића, и многе друге великане. Зар би они на ово били поносни?

 Ко год жели да се бори за промене, нека се бори, има право – свим законитим средствима! Зар не би професори права требало томе да уче своје студенте? Како легално, поштено и часно да се боре за своја права и своја уверења? Зар не би држава томе требало да учи своје грађане – барем награђивањем таквог поступања, а кажњавањем незаконитог, непристрасном применом права према свима? Зар не би најбољи одговор једног студента права на сваку неправду у друштву требало да буде: „Ја ћу постати добар правник, ја ћу својим делањем у струци ово променити!“ Зар не бисмо били поносни на студенте који вредно уче, успешно полажу испите, а поред свега тога налазе време и да предлажу реформе, пишу нацрте бољих закона, скрећу јавности пажњу на проблеме са применом постојећих? Па, ако желе, нека и протестују. На легално пријављеним скуповима, са промишљеним порукама, без вулгарности, без беса, без вређања неистомишљеника. Без насиља, без вандализма (зар је само мени мука од снимака из СКЦ-а?), без лажних вести и медијских спинова, без прихватања оних који ентузијастично у етар шаљу противправне и антисрпске поруке. (Немогуће да само у мени изазива гнев представа „Зоран Ђинђић“ – а само је једна од безброј примера.) Без ометања оних колега који желе само да уче и постану добри у својој струци. Без револуције, јер се она, чак и да није „обојена“, не може извести без зла.

Желите ли такве студенте којима ћете се поносити? Помозите им. Помозимо им. Ми смо њихови професори.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације