КАКО ЈЕ ЗАПАД ЗАБРАНИО ДАН ПОБЕДЕ И ПОМОГАО ПОРАЗУ ИСТИНЕ

ОВАЈ текст није политички памфлет, већ лична узбуна. Није о Русији — већ о нама.

Фото: Министарство одбране

Није о прошлости — већ о томе шта ће од ње остати ако се данас не сетимо ко смо били и коме смо дуговали слободу. Нека свака забрана буде још један разлог више да се истина не угаси.

У свету који се све мање сећа, а све више понавља — 9. мај је престао да буде Дан победе. Постао је Дан Европе. Постао је Дан забране, Дан страха, Дан цензуре. Уместо маршала у Москви, сада се маршира уз Бандеру у Кијеву. Нацизам није побеђен — само је преобучен, ребрендиран, и враћен на политичку сцену под етикетом „европских вредности“.

Ових дана, уочи обележавања 80 година од краја Другог светског рата, европске престонице усклађују забране. У Варшави, Берлину, Вилњусу, — где се слобода негује више као илузија него као стварност — забрањују се симболи победе, Застава победе, георгијевска лента, руски хор, све што подсећа да је Хитлера сломила Црвена армија, а не НАТО.

Не, не смета њима рат — смета им победник.

Запад је успео да васкрсне Бандеру, да од есесоваца направи борце за слободу, да претвори жртву у агресора, а агресора у спасиоца. Украјински фашисти сада марширају под покровитељством ЕУ, добијају тенкове, ракете, НАТО инструктаже, док им се у исто време руше споменици Црвеноармејцима и жртвама нацизма.

Пошаљеш један дрон у Белгород — и добијеш орден. Спалиш руску заставу — постајеш део западног „независног културног фронта“. Али ако запалиш свећу за децу стрељану у Крагујевцу — прогласе те за Путина. Или ако поменеш српске жртве Сребренице негираш злочин над муслиманима Сребренице.

Некад смо поносно устајали кад чујемо „Поље славе“, сад се тражи да се извинимо што смо преживели. Србија, која је дала 1,7 милиона жртава у оба рата, сада мора да балансира да ли сме да обележи Дан победе, јер ће неко из ЕУ рећи да је то „политички некоректно“.
А ја вас питам: шта је коректно у томе да Бандера има улице, а Гестапо оправдање? Шта је „европски“ у томе да не смеш рећи ко те ослободио од фашизма?

Дан победе није руско власништво. То је тековина свих народа који су се борили. Али њу не могу славити они који су политички наследници оних што су поздрављали Хитлера. А данас их има свуда — у уредничким фотељама, у Стејт департменту, у ЕУ парламенту, у српском НВО сектору. Њихова победа је у томе што ми ћутимо.

Они хоће да нам узму и сећање. Јер ко нема истину — лакше му продају лаж.
Зато не треба да ћутимо. Не због Русије, већ због дедова. Због Јасеновца, због Крагујевца, због деце Козаре, због прогнаних Крајишника и опустеле Лике. Због тога што смо били народ који није само преживео — већ и победио.

Ако и даље будемо ћутали — онда ће нас коначно поразити.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације