САСТАВЉАЊЕ СТУДЕНТСКЕ ЛИСТЕ: Саборац из Лондона

ЗОРАН Чворовић у ауторском тексту објаснио је како су стручњаци из дијаспоре окупљени око Скупштине у расејању преузели улогу која је прво била додељена прозападним стручњацима из Србије окупљеним око иницијативе ProGlas, и постали састављачи тзв. студентске листе.

Фото: Профимедиа

Његов текст преносимо у целости:

Некадашњи коминистар унутрашњих послова у прелазној влади која је формирана након петооктобарског преврата 2000. године, Божо Прелевић, потврдио је у интервјуу телевизији N1, да је он једна од особа са којом одржавају контакт чланови организација под именом Скупштина у расејању. Чланови ове организације су, по Прелевићу, људи из наше дијаспоре, који се „окупљају да виде да ли могу да помогну студентима и да ли могу да направе некакве групе стручних људи који ће сутра помоћи да се ова мучена земља дигне из пепела“

Глас расејања за демократске промене

Почетком фебруара ове године, N1 је пренео вест да су „људи из српске дијаспоре покренули иницијативу потписивања подршке студентима у Србији, али и идеју о оснивању Скупштине у расејању за даље праћење ситуације у нашој земљи“ ([овде]). Тада су чланови ове иницијативе, састављене од српских исељеника у западним земљама, обавестили јавност да су „скоро сви изашли са Универзитета у Београду, Новом Саду и Приштини“, и да су се „професионално доказали живећи у иностранству“. Истакли су да њихово знање и искуство — као и љубав према отаџбини — „могу и морају да представљају још један у низу притисака на владајући режим и допринос демократским променама у Србији“.

Већ прва активност чланова ове иницијативе из дијаспоре јасно је показала око којих су се политичких циљева окупили њени оснивачи. Наиме, српским исељеницима је понуђено онлајн „симболично“ гласање на четири предложене тачке, као својеврсно придруживање гласа расејања „општем друштвеном притиску“, како би се исказала „подршка демократским напорима у Србији“ и извршио утицај на „јавност и учеснике политичког живота.“

Те четири тачке тицале су се:

Подршке расејања студентима и њиховим захтевима;
Неповерење владајућем режиму и председнику Републике Србије;
Захтев за ороченом владом независних стручњака, са задатком да се заустави корупција и створе услови за слободне и равноправне изборе;
Захтев ЕУ и САД за обуставу подршке недемократском режиму ([извор]).

од кроатолатиничног Proglasa до србоћириличне скупштине у расејању

Бројни докази указују на то да је мрежа појединаца окупљених око Скупштине у расејању можда одиграла пресудну улогу као спољни саветници у одлуци Студената у блокади да изађу са захтевом за расписивање ванредних парламентарних избора и формирање тзв. студентске изборне листе. У том контексту, аутор ових редова је понуду за учешће на тзв. студентској листи добио 28. априла, док су студенти-блокадери са таквим политичким захтевом јавно иступили тек 5. маја.

Када је у питању утицај на студентски протест, стручњаци из дијаспоре, уједињени под окриљем Скупштине у расејању, по свему судећи преузели су ону улогу која је првобитно била додељена прозападним стручњацима у Србији повезаним са иницијативом ProGlas. Пажљив посматрач би приметио да се преузимање координаторске улоге у студентском протесту — прелазак са кроатолатиничног ProGlasa на србоћириличну Скупштину у расејању — временски поклапа са променом визуелне симболике студентског протеста, која је од Сретењског протеста у Крагујевцу постала упадљиво национална по карактеру. У међувремену, домаћи „независни“ стручњаци из ProGlasa тактички су померени у други ешалон спољних координатора и експлоататора протестне енергије — највероватније због прераног разобличавања њихових стварних политичких намера и неуспеха да се наметну студентском протестном покрету. Насупрот томе, у први план су иступили политички и страначки „неутрални“ стручњаци из дијаспоре. Чини се да је члановима ProGlasa у овој фази додељена нова улога: да од неуспешних координатора студентских протеста постану потенцијални носиоци тзв. студентске изборне листе (мада не сви чланови ProGlasa), или барем да делују као њени јавни подржаваоци.

ЈАНУАРСКА ПОРУКА НЕКАДАШЊЕ РЕКТОРКЕ БУ

Руководно начело иза свих ових активности „независних“ стручњака — било да долазе из редова ProGlasa или Скупштине у расејању — сажето је у јануарској изјави Иванке Поповић, бивше ректорке Универзитета у Београду и чланице ProGlasa:

„Студенти су урадили нешто велико — ослободили су нас страха и дали нам наду. А сада је једино пристојно да им кажемо хвала што су то урадили; ко има снаге, нека остане, али ми сада преузимамо.“ ([извор])

Да су „независни“ стручњаци из земље и дијаспоре политички усклађени, показује и брза подршка Иванке Поповић тзв. студентској листи и ванредним парламентарним изборима 6. маја ([овде]) — иако су она и други чланови ProGlasa раније заступали став да је прелазна влада једино прихватљиво политичко решење за излазак из постојеће друштвене кризе.

Ако стручњаци из дијаспоре, окупљени око Скупштине у расејању, заиста играју — како тврди Божо Прелевић, а што потврђују и лична сазнања аутора ових редова — кључну улогу у састављању тзв. студентске изборне листе, онда је од велике важности да се јавност упозна са политичким и идеолошким ставовима иницијатора овог окупљања српске дијаспоре. Ово је посебно значајно имајући у виду да су политичка уверења чланова Покретачког одбора Скупштине у расејању у великој мери непозната широј српској јавности — што их у значајној мери разликује од чланова иницијативе ProGlas.

ПРОТИВНИЦИ ПОЛИТИКЕ СУВЕРЕНИЗМА

Из кратког текста у коме се представља мисија и визија Скупштине у расејању, мало шта се може сазнати о политичком и идеолошком профилу њених оснивача. Тај документ састоји се од низа лако пријемчивих општих тврдњи које описују Србију као правно уређену државу са „функционалним и независним институцијама“, „слободним медијима“, друштвом „у којем живот влада политиком, а не обрнуто“, у којем „владају друштвено поверење, разумевање, дијалог и толеранција“, и која ће стога „бити узор свима“. Оснивачи ове иницијативе себе представљају као људе који „верују у демократију и владавину права“. Позивањем на метаправни појам „владавине права“ — који потиче из англосаксонске политичке културе и разликује се од немачког појма Rechtsstaat (правна држава) — оснивачи се идеолошки позиционирају као либерали. Више се о њиховим политичким ставовима може закључити из најављених области деловања. Између осталог, наводе да ће се фокусирати на „вршење притиска на ЕУ и САД ради подршке демократским снагама у земљи“ и „пружање правне помоћи и савета демократским снагама у земљи“. Из тога је јасно да су иницијатори Скупштине у расејању чврсти заговорници строго евроатлантске спољнополитичке оријентације Србије и да су противници политике суверенизма, будући да се отворено залажу за мешање Европске уније и Сједињених Америчких Држава у унутрашњи политички живот Србије.

ENTHUSIASM OF A FORMER OTPOR MEMBER

Много више се, међутим, о политичким ставовима носилаца ове иницијативе Срба у дијаспори може сазнати из појединих њихових изјава. А према информацијама са портала ове иницијативе чланови Покретачког одбора Скупштине у расејању су: Јелена Ивић, Вељко Жижић, Лазар Џамић, Сања Јовић, Снежана Ћурчић, др Јована Диковић, др Милош Стефановић, др Александар Новаковић, Бранко Милошевић, Никола Илић, др Александра Здравковић, Радмила Станојевић-ван Ос, Бранимир Михајловић, др Даниел Балош, Север Џигурски, Владимир Радуновић, др Снежана Пејић, Драгана Ђорђевић, Данијела Ђорђевић и Милан Николић. За оцену њихових идеолошких и политичких ставова није без значаја чињеница да им је од момента оснивања широм врата отворио портал Радар у власништву прозападног Јунајтед медија (United Media).

У интервјуу за Радар ([овде]), један од чланова Покретачког одбора, Никола Илић — који живи у Сједињеним Америчким Државама и себе професионално представља као „стручњака за развој лидерства, друштвеног предузетника и активисту“ — изјавио је да се иницијативи прикључио на позив „мог саборца“ Вељка Жижића. Занимљиво је да и Божо Прелевић у раније поменутом интервјуу за N1 као своју једину везу са Скупштином у расејању наводи управо Жижића, човека из Лондона.

Илић, иначе професор Демократског и Етичког лидерства на Универзитету Џорџтаун, одушевљен је својим саборцима из Скупштине у расејања, што заправо и не значи ништа друго него да овај бивши члан „Отпора“ дели с њима основне политичке и идеолошке погледе. Борбу против Александра Вучића види као наставак борбе против Слободана Милошевића, у коју је својевремено ушао као средњошколац. За Илића је кључни политички проблем у Србији наслеђена политичка култура која рађа аутократију и која стога мора бити промењена након Вучићевог пада:

„Морамо се запитати: како смо као друштво, после свега што су нам Милошевић и његова екипа приредили, поново изабрали аутократу? Сутра да Вучић падне – људи који су га бирали и даље остају. Исти обрасци размишљања, исте слабости система. Ако се ништа не промени у култури и политичкој свести, за десет или петнаест година опет ћемо имати неког новог Вучића.“

По њему се Србија мора у тој мери променити да поборници оног што он назива „аутократијом“, у будућности никада не прођу ни цензус на изборима. За то су по Илићу потребне дубоке „културолошке промене“. Нема сумње да овај оснивач Скупштине у расејању узима западне државе и друштва као идеалан модел према коме би требало мењати Србију.

ИДЕАЛ- ДРЖАВЕ КОЛЕКТИВНОГ ЗАПАДА

Илићево уверење да је Милошевић био диктатор и да је неопходно да се у Србији изврше културолошке промене како би се спречило поновно успостављање „аутократије“, дели и политиколог из Швајцарске др Александар Новаковић. За њега су, такође, идеал државе Колективног запада, па с тим у вези види и посебну улогу дијаспоре у политичком животу Србије:

„Ако хоћемо да и Србија постане попут развијених земаља у којима живимо, онда је искуство живота и рада у таквим окружењима драгоцено за будуће реформе у земљи.“ ([овде])

Истичући да из Србије није отишао због новца, већ због недостатка демократије, Новаковић отворено одбацује савремену Русију као модел државног уређења у којем не би живео ни под којим условима:

„Увек бих радије бирао сиромашнији живот у уређеној и праведнијој земљи него живот у луксузу у, рецимо, Русији.“

Да је овај оснивач Скупштине у расејању изразити русофоб јасно се види у његовом тексту Ко је кога и зашто испровоцирао – рат у Украјини и редефиниција реализма ([овде]). Новаковић дели виђење познатог америчког неоконзервативца Роберта Кејгана, тврдећи да Русија у Украјини није била испровоцирана агресивном политиком Запада који је по сваку цену желео да постави НАТО ракете на њене границе, већ „надмоћном животном филозофијом“.

У том контексту, Новаковић цитира закључак Кејгана:

„Москва није успела да понуди ни идеологију, ни безбедност, просперитет, нити независност својим суседима. Могла је да понуди само руски национализам и амбицију, и разумљиво је што источноевропљани нису хтели да се жртвују на том олтару“.

„ЗВЕР“ У ЛИКУ ПУТИНА

Истовремено Новаковић тврди да „Кејган можда није у праву у погледу руске меке моћи која се доста успешно ширила, и још увек се шири Западним светом“. С друге стране, Новаковић се слаже са Кејганом да је америчка неодлучност у супротстављању Русији „произвела звер“ у лику Путина. Овај оснивач Скупштине у расејању жестоки је поборник не само либералне идеологије, већ и нужности америчке глобалне хегемоније (позицију САД у међународним односима упоређује са позицијом Сунца у односу на друга небеска тела у хелиоцентричном систему), те активног учешћа САД у европским пословима, јер се само на такав начин може одбранити позиција либерализма као једине глобалне идеологије. Новаковић критикује Европљане због компромисне позиције коју су у прошлости заузимали према Путину: „Сетимо се само Макроновог доста раног предлога чувања образа Путину, као и немачког тактизирања (до последњег тренутка) како у погледу имплементације санкција према Русији, тако и у погледу слања озбиљнијег наоружања Украјини“. Он истовремено хвали диверзију на Северном току, примећујући притом како „зли језици кажу да је пресецање Северног тока било озбиљна опомена Европи да се престроји тамо где треба“. Као поборник схватања да је Запад „најуспешнија и најпривлачнија цивилизација у људској историји“, Новаковић је противник било каквог цивилизацијског мултиполарног уређења света, тврдећи чак да „да непомирљиви животни стилови не могу да кохабитирају на дуге стазе, нарочито када постоји очигледна надмоћ на једној страни“. Као противник мултиполаризма у спољној политици, Новаковић сврстава данашњу Мађарску и Србију у „земље без продуктивног стремљења“.

СРБИН-ЕВРОАТЛАНТИСТА И РАДИКАЛНИ ЛИБЕРТАРИЈАНАЦ

У свом тексту Дан после смене режима, Александар Новаковић своју политичку и идеолошку позицију јасно дефинише као позицију Србина евроатлантисте и радикалног либертаријанца, отворено критикујући целокупну актуелну политичку елиту у Србији због недоследности у спровођењу неолибералног политичког и економског модела. Полазећи од става да је само конзервативизам западног типа аутентичан, Новаковић савремени српски конзервативизам види као „само изданак инстинктивне русофилије и антизападњаштва — као незрелу реакцију на изазове које је транзиција донела Србији“.

Посебну мету овог утицајног оснивача Скупштине у расејању представља патриотска српска интелигенција, чије залагање за „трећи пут“ (Новаковићевим речима, „ни социјализам ни капитализам“) он означава као необољшевизам. Тако, према њему, „Ковић, као ‘десничар’ и ‘националиста’, окривљује ‘антикомунизам’ (сиц!) за продају успешних комунистичких предузећа, растурање ЈНА и служби безбедности“. По Новаковићу, „свима — и патриотама и непатриотама — главна мета напада је неолиберализам. Ипак, што је занимљиво, Србија чак и није неолиберална земља“.

Спољнополитички ставови оснивача Скупштине у расејању додатно се илуструју твитом стручњака за сајбер-безбедност Владимира Радуновића, у којем он изражава подршку антивоје активистима у Санкт Петербургу непосредно након почетка руске Специјалне војне операције.

МУДА У ПРОЦЕПУ- ИЗМЕЂУ ДОСТОЈАНСТВА И РОПСТВА

Један од вероватно финансијски најмоћнијих чланова Покретачког одбора Скупштине у расејању је некадашњи шеф за планирање у европској централи компаније Google, Лазар Џамић (овде). Он је, по свим индицијама, такође и један од најфанатичнијих евроунијата, „другосрбијанаца“ и антисуверениста међу покретачима ове иницијативе. То се упечатљиво илуструје следећим Џамићевим редовима, који — будући да су парадигматични — се наводе in extenso:

„Када режим оде, и даље ће ту бити навијачи, парамилитарци, дилери дроге, лобање и укрштене кости на заставама, литије, теорије завера, корупција и грађевинска мафија, муватори и ‘прелетачи’ и ројеви подгузних мува у паничној потрази за новим газдом, антиевропљани, антипедери, антифеминисти, антиинтелектуалисти, антимодернисти, произолационисти, митомани и ратни злочинци. И даље ће бити Косова, литијума, стравичне задужености земље, три прста, турбо-фолка, бахатости, насиља и загађења, нељубазних ‘шалтераша’ и предаторских извршитеља, задртих попова и, опет, корупције… Наш однос према Европи је парадоксалан. Са једне стране, суверенистичка пена нам избије на уста сваки пут ако се неко ‘усуди’ да се ‘меша у наше унутрашње ствари’, с друге би да нас Европа третира као колонију и да се активно определи – да се фактички меша у наше унутрашње ствари – кога би желела да подржи као председника или премијера, а кога не.
Они то не могу, због много дипломатских и легално-правних разлога — ни са Орбаном, који је већ у ЕУ, а камоли са нама. Хоћемо да Лаура Ковеши суди режиму, али нећемо заставе ЕУ на протесту; хоћемо правду и једнакост, али се љутимо на једини простор који то тренутно реално нуди; хоћемо институције које раде — цео протест је о томе! — али на протесту не пуштамо симболе Европе, која те институције практично једина још увек има — не савршене, не као некада, али реално боље него било где другде.
Чак се и далеке земље попут Канаде, Новог Зеланда и Аустралије (ЦАНЗА блок) сада приближавају Европи.
Као и до сада у нашој историји, многи би ново, али да буде као старо; многи би промену без промене; припадање без јасног става; да седимо на кибицфенстеру док се свет око нас распада.
Неки би избор без избора. Нема Србији достојанственог опстанка без Европе, све остало је ропство.“ (извор)

СРБИЈА КАО ПОСТОЈБИНА

Џамић не скрива своју однарођеност и мржњу према сопственом народу: „у циркулацији је и израз ‘постојебина’, као опис тих забачених, затуцаних крајева који егзистирају у мраку социјалног и духовног сиромаштва, масовне медијске блокаде и националистичких митова, из којих долазе неке од најватренијих присталица српског режима“. Егзалтирано позивајући Србе да направе избор - Демократија насупрот ауторитаризма; Европа насупрот национализма – Џамић истовремено упозорава студенте: „Ако ми сада циљ нашег беса и историјско осећање осујећености, које режим већ деценијама злоупотребљава врло ефективно да нас убије у појам, окренемо ка Европи, онда је то нови аутогол који ће показати да ми као народ једноставно нисмо у стању да размишљамо рационално, да ћемо најбоље наше интересе бранити из Европе. Модерна геополитичка ситуација захтева врло јасан избор: Америка, Русија, Кина или Европа. Сами не можемо, а када седимо на више столица, све је јасније, муда су нам у процепу“ (извор)

ХАШКА ЛАЖ КАТАРИНЕ КОСТИЋ

Интервју који је стручњак за екологију Катарина Костић дала Радару (овде) показује да се ђаво крије у детаљима када је реч о политичким ставовима оснивача Скупштине у расејању. Наиме, ова власница фирме FROOF BIOTECH, која сада живи у Шпанији, у интервјуу је навела да се дуго двоумила „да ли да се одселим из Србије, где сам имала породицу, пријатеље и добар посао. Отишла сам дефинитивно, пре 20 година, када је званичан наратив почео да понавља да није било геноцида у Сребреници — и ту сам преломила. После тога сам полако изградила нови живот у Барселони.”

Ако су иницијатори овог окупљања у српској дијаспори по сопственом сведочењу политички истомишљеници, онда и они деле хашку лаж Катарине Костић да је Војска Републике Српске у Сребреници 1995. године починила геноцид над муслиманима.

И већ овај кратак преглед политичких ставова појединих оснивача Скупштине у расејању, која је нажалост успела да изврши значајан утицај на студентски протестни покрет у Србији, јасно показује да тзв. студентска изборна листа — која се формира под старањем чланова ове иницијативе дијаспоре — неће одражавати већинске политичке ставове српског друштва. Ставови друштва у Србији о кључним политичким питањима дијаметрално су супротни ставовима ових „забринутих“ стручњака из иностранства.

UBI BENE, IBI PATRIA

Још једном се показује да неспособност државе Србије и домаћих политичких актера да сами реше унутрашње конфликте, користи инострани фактор како би довршио процес потпуне десуверенизације и пацификације Србије и њеног потпуног и коначног укључења у евроатлантску заједницу. Због релативне неспремности Срба да прихвате отворени диктат странаца, Колективни запад је у том процесу посебну улогу доделио нашој дијаспори. С тим у вези би требало оцењивати и захтев Скупштине у расејању да се припадницима српске дијаспоре додели право гласа у Србији. Случај молдавских председничких избора најјасније показују како могу да се злоупотребе такви гласови.

Уосталом, представници дијаспоре углавном о политици и међународним односима суде из угла држава у којима живе. Њихов политички суд опредељен је и пословима којим се баве, а којих и их неретко упућују на сарадњу са државном администрацијом и обавештајним сектором земаља у којима живе. Садашња (зло)употреба српске дијаспоре у политичким процесима у Србији није ништа ново, него само понављање у измењеним условима оног што се дешавало раних 90-тих година прошлог века. Искљученост из свакодневног живота Отаџбине најчешће ствара код појединаца у дијаспори погрешну перцепцију политичких догађаја. И оно што је, речју Карла Шмита, најважније у политици – препознавање непријатеља, губи се животом ван Отаџбине.

Зато су оцене политичког стања у земљи које стижу из дијаспоре не само неретко крајње поједностављене и нецеловите, већ и лажне, јер у тим оценама пријатељи заузумају позицију напријатеља, а непријатељи пријатеља, а све према критерјуму – ubi bene, ibi patria.

(Eagle Eye Explore)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације