Перманентно стање пуча или забелешке о лажним усрећитељима

Такозвано независно, аналитичарско новинарство у Србији, које деценијама ради против српских националних интереса, као и медији блиски режиму у Србији, нису посветили ниједан текст ономе што се, 11. септембра 2024. године, догодило у Дрездену. Није то учинио нико ни из круга такозваних српских интелектуалаца, нити ико из редова управâ и наставникâ универзитетâ у Србији, који месецима, уз помоћ мање групе студената, блокирају наставу на факултетима. О томе није било речи ни у круговима оних студената који не подржавају пучистичке праксе својих колега. Биће да нико од споменутих не зна шта се тог раног септембарског јутра догодило у Дрездену, будући да су антисрпски медији из Србије то намерно прећутали, а медији блиски властима као да за то нису ни знали.

Фото: Новости

Око три сата по поноћи преломио се мост у Дрездену и његова два преломљена крака завршила су у реци Елби или Лаби, како је називају Чеси и полабски Словени уопште, а тако се она зове и на српском језику, како нашем тако и лужичком. Преко тога моста свакодневно прелазе трамваји, путничка возила, пешаци и бициклисти. Последњи трамвај је, тог раног јутра, прешао преко моста само десетак минута пре него што се мост преломио. Тако, правим чудом, није дошло до масовне погибије, јер се у тренутку преламања моста на њему није затекао нико. Призор је био готово истоветан призорима после бомбардовања мостова од стране NATO-алијансе, какве памтимо из периода од пре више од две деценије. Медији су, непосредно после трагедије, спекулисали да се ради о одговорности дрезденских власти, које су запоставиле редовну контролу моста и игнорисале званичне процене стања у којем се мост налази. У сврху процене тих оптужби, град Дрезден је поверио испитивање случаја професору Штефану Марксу, са Института за чврсте конструкције Техничког универзитета у Дрездену. Маркс је одбацио медијске оптужбе и указао на то да је проблем у корозији, која је, по њему, настала већ приликом градње моста, али је измицала инспекцијском оку у потоњим деценијама будући да се није налазила на површини већ у унутрашњости моста. Дошло је до замора материјала – тако се изразио Маркс – и мост се преломио. Своју званичну процену он је представио јавности два месеца после урушавања моста, 11. децембра 2024. Иако ова оцена пати од крупних недостатака и личи на својеврсно, не баш вешто формулисано оправдавање служби које издају атесте за мостове, о овом случају се у Немачкој ретко и без острашћености пише, а изостају и масовне демонстрације због незавидног стања немачких мостова. Какве су то званичне провере стања једне тешке конструкције помоћу којих није могуће уочити корозију у унутрашњости моста, само је једно од питања која се овом приликом намећу. Другим речима, по чему се разликује обично разгледање моста од стручне инспекције ако службама за контролу измиче оно што је оку недоступно? Овде треба нагласити да мост у Дрездену није био на листи суспектних или непоузданих мостова, а таквих је у Немачкој велики број. Од укупно 130 хиљада мостова у Немачкој, 20 хиљада су у стању које потребује хитну санацију или замену.

Влада Олафа Шолца није због овог случаја поднела оставку, универзитети у Немачкој нормално раде, а митрополит диселдорфски и немачки Григорије за овај случај није ни чуо. А ако је начуо, о њему није изрекао ни једну једину реч премда се то догодило на канонском простору његове Епархије.

Пад надстрешнице у Новом Саду – веома трагичан по томе што је однео велики број људских животâ – не представља јединствен случај споја нестручности и корупције нити је карактеристичан само за Србију. У Дрездену се, у једном трену, преломио велики и за саобраћај веома значајан мост, чије је наводно добро стање потврђивала свака инспекција која је вршена над њим. Догодило се то у Немачкој, у водећој држави Европске уније, коју српски медији и српски грађани често митски третирају. То што у Дрездену није било жртава, будући да се у тренутку његовог рушења у три сата после поноћи на њему није нашао нико, не умањује чињеницу да је посреди далеко еклатантнији спој нестручности и корупције него што је случај у Србији. Да је до пада моста дошло који минут или који час раније, могло је да дође до погибије више стотина људи. Поновимо још једном: само десет минута пре преламања моста, у 2:50 по поноћи, преко њега је прешао трамвај.

Писац овога чланка не настоји да горњим наводима умањи размере трагедије у Новом Саду већ да укаже на двоструке аршине некритичких европоклоника, којима је до жртава трагедије стало колико и до лањскога снега. Њима је стало једино до тога да трагедију функционално упосле у свој наум насилног преузимања власти у Србији.

Откуда сад митрополит Григорије у причи о незапамћеном случају у Дрездену, о Штефану Марксу и о општој корозији немачких мостова? На ово питање није тешко дати одговор. Митрополит Григорије – то је онај епископ који је највећма „патио“ због трагедије настале после пада надстрешнице железничке станице у Новом Саду и истицао да је то случај незапамћен у свету, а у исти мах пад великог саобраћајног моста у Дрездену прећутао; онај који се залаже за критичку  реч, за спасавање Српске Православне Цркве од српског патријарха и од њених најугледнијих епископа и онај који је групу студената, који су комбијима хитали ка Стразбуру, илегално захтевајући од трећеразредних европских посланика међународну интервенцију у српско правосуђе, назвао нашим огледалима, јунацима без мане и страха и сличним адолесцентским метафорама. О каквим огледалима је реч и који је прави смисао покушаја пуча против српске државе и у каквој је то вези са перманентним стањем пуча у Српској Православној Цркви, писац ових редова оставиће овде неколико својих аналитичарских увида.

Српско јавно мњење се одликује стањем однеговане амнезије. Томе доприносе медији, култур-посленици и универзитетски радници. У складу са темом коју овде обрађујемо, размотримо неколико примера! Године 2019. у манастиру Жичи, поводом литургијске прославе осамсто година од стицања аутокефалности Српске Православне Цркве, одмах после Причешћа, неколицини архијереја, међу којима је био и садашњи патријарх Порфирије, епископ Григорије Дурић претио је клањем, које се, по њему, има реализовати онда када падне режим Александра Вучића. Ово није преувеличана него, нажалост, истинита епизода, а писац ових редова ју је чуо не од једног него од свих понаособ архијереја који су тој сцени присуствовали. За ово знају и представници многих медија премда о овом догађају ћуте. Ево још једног илустративног догађаја који осликава демократску природу писца Дурића, оснивача нове елегијске прозе у нас, такозване болан-литературе! Када председник Управног одбора нирнбершке парохије, Мирољуб Шћекић, није хтео да поступи према његовим упутствима, противним Статуту Црквене општине у Нирнбергу, епископ Григорије Дурић му је преко телефона претио убиством, подвлачећи да су сви који су се са њим сукобили завршили на два метра испод земље, а да на њиховим гробовима сада расте цвијеће. Тих несрећника има шест или седам на броју и то је том приликом рекао овај гласовити борац против сваке врсте агресије у јавним обраћањима. Међутим, о којој врсти цвијећа је реч, то Григорије Дурић, премда писац лирских узлета, том приликом није прецизирао. И за ово постоје сведоци, а господин Шћекић је о томе у више наврата и написмено извештавао.

Човек овакве психолошке структуре – у основи анксиозна личност са израженом агресијом као механизмом одбране, пројављеном само у тренуцима када му се објект агресије учини слабим – уме сасвим лепо и да плаче и да моли за милост. Чинио је то пред патријархом Порфиријем пре пар година, када му је Управни одбор Црквене општине у Минхену забранио приступ храму и црквеноопштинском имању. Том приликом, патријарх Порфирије га је спасао из немилости и преко телефона замолио минхенске одборнике да повуку оправдане санкције према Григорију. Међутим, кад год је  Патријарх долазио под ударе једног дела медијâ, Дурић би чинио све да ти удари добију на интензитету, а неке од њих је он лично и започињао, из сенке. Спомињани епископ обратио се јавности крајем фебруара месеца ове године, са још петорицом српских епископа, и упозоравао црквену јавност на тобоже неадекватан речник митрополита крушевачког Давида у вези са његовом оценом друштвено-политичких збитија у Србији. Епископ који је у Жичи, непосредно после Причешћа, браћи архијерејима претио клањем, као првопотписник „Позива на поштовање студената, одговорно изражавање и извештавање“ вели да „у ове дане припреме пред Велики пост, Митрополит крушевачки Давид у свом најновијем тексту, који је пренео и званични сајт Српске Православне Цркве, студенте ставља у контекст ‘обојене револуцијеʼ, обележавајући их на такав начин да буду перципирани као ‘српске усташе’, што је и увредљиво и неприхватљиво“. Саопштење је потписао и митрополит црногорско-приморски Јоаникије – то је онај који је, пред изборни Свети Архијерејски Сабор, са собом у Београд повео и групу својих поклоника из Црне Горе, који су, са раширеним транспарентима, захтевали да Јоаникије буде нови српски патријарх; то је и онај због чијег су устоличења на Цетињу, против којег су били и он сâм и његов сабрат Григорије, патријарх српски Порфирије и митрополит крушевачки Давид ставили главе у торбу, ризикујући да их погоди неки од цетињских снајпериста. Саопштење је потписао и митрополит жички Јустин – онај који је пред петооктобарски пуч у портaмa цркава тада поверене му Епархије тимочке окупљао ондашње српске опозиционаре, добро плаћене да изведу оно што су, уз помоћ страног новца и велеиздајникâ из државног апарата, извели; онај који је онемогућио извршење синодске одлуке да угледни, блаженопочивши архимандрит Јован Радосављевић изврши избор једног од три саборски изабрана кандидата за српског патријарха, инсинуирајући да ће блаженопочивши старац од скоро деведесет лета прибећи манипулативним методама; напослетку, то је онај који ових месеци и дана покушава да уништи манастир Студеницу као манастир. Међу потписницима је и митрополит захумско-херцеговачки Димитрије, за којег се с правом може рећи да је, од избора за епископа, који га је затекао при племенитој мисији бављења сточарством у једном од херцеговачких манастира, више пута јавно показао и доказао немоћ да управља повереном му Епархијом. У друштву потписникâ су и двојица епископâ из САД – архиепископ западноамерички Максим и епископ источноамерички Иринеј. О њима не треба трошити речи. То су она двојица познатих црквених пучиста који су све били уредили тако да своје епархије издвоје из јурисдикције Српске Православне Цркве. Уместо да буду канонски санкционисани и по кратком поступку лишени управљања својим епархијама, наше црквене власти су годинама, и деценијама, већину од споменутих архијереја, који су фалсификовањем речи митрополита Давида циљали на патријарха Порфирија, толерисале, и чак награђивале, чиме су нанети, и још увек се наносе, тешки ударци нашој помесној Цркви. Јер, не ради се ту о личним слабостима и о примени спасоносне црквене икономије с тим у вези већ се ради о свесном, намерном, планском и систематском раду на разграђивању Српске Православне Цркве.

Вратимо се покушају фалсификовања порукâ литерарно веома сложеног текста митрополита крушевачког Давида који носи наслов „Здухачи, манитоши и људи од вересије“. Потписници својеврсног апела, који преко крушевачког митрополита, како рекосмо, циљају на Патријарха, устврдили су да аутор споменутог текста тобоже непримерено пише о побуњеним студентима, називајући их, наводно, српским усташама. Премда образованост потписницима својеврсног апела није јача страна, премда ниједан од њих ни о теологији ни о литератури нити о било којој теоријској и културној дисциплини – sit venia verbo – не зна ништа, нису толико интелектуално ограничени, па да не разаберу да инкриминисани одељак из текста митрополита крушевачког не може бити доведен у везу са студентима-побуњеницима. Упућујући на неке црквене личности, митрополит Давид вели:

 „Ухваћени чином, они оплакују своје копије зато што ниједна није оригинал; и познато је да оне никада неће достићи оригиналност. Зато су ту огледалца…, не за душе него за бакаруше. Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје ајванли-паше који их обучавају како да постану ‘српске усташе’ и нови злодуси Лубјанке“.

Сваком добронамерном читаоцу је јасно да у овом случају изостаје класичан исказни (афирмативни) став, речено језиком логике, и да став да су „студенти српске усташе“ представља злонамерну парафразу текстуалног одељка митрополита Давида. У Митрополитовом исказу разликујемо оне „који дрежде по улицама“, – а на улицама је у оквиру ових протеста било, нажалост, и чланова црквене јерархије, – и оне који ту групу људи обучавају да постану „српске усташе“. Дакле, по митрополиту Давиду, још увек не постоје српске усташе већ постоје обуке с тим у вези, али у овом одељку, као и у непосредно му претходећим, не ради се о студентима у побуни, премда ја не бих видео ништа спорно у томе да је митрополит Давид навео да се и српски студенти-пучисти обучавају да постану српске усташе. Ипак, крушевачки владика то није рекао. Да сам ја на месту митрополита Григорија, запитао бих се није ли, можда, исказ митрополита Давида у вези са његовим претњама клањем у Жичи, због којих канонски досад није одговарао. Да  сам на месту других потписника, не бих олако стављао потпис на апел, будући да је настао из пера Григоријевих сарадника, већ бих чувао свој дигнитет. Није довољно то што се један од потписникâ, митрополит жички Јустин, јада неким црквеним личностима како није знао шта потписује, – уосталом, на сличан начин се правдао и због ускраћивања архимандриту Јовану Радосављевићу да поступи по благослову Синода, – морао би то и јавно да каже, па да повуче свој потпис, али и поред тога да поднесе санкције за такав чин. Јер, једном епископу нису допуштене такве грешке. Насупрот томе, он по свој прилици благосиља једну неуравнотежену вероучитељицу да јавно иступа у корист оних који руше све принципе правде и демократије и који се залажу за исти овај поредак који тобоже критикују, само у још криминогенијој варијанти.

У српској јавности, па и у црквеној, претходних месеци се уобличио својеврстан идолопоклонички однос према побуњеним – или подбуњеним – студентима, а са друге стране се уочава својеврсно уздржавање од било које критике споменутог дела студената. Зато ће писац ових редака, у кратким цртама, предочити извесне чињенице и покушати да одреди карактер побуне о којој је реч, осврћући се и на покушаје усмеравања пучистичког ресантимана у правцу најодговорнијих чланова наше црквене јерархије.

Да одмах будем прецизан! У Србији не постоји никакав студентски покрет. Аналогија са оним из 1968. године је недопустива и на то је у јавности, детаљним анализама и зналачки, указивао познати позоришни редитељ светског реномеа, Љубиша Ристић. Да би постојао студентски покрет, потребно је задовољити неколико услова. Први и најважнији тиче се аутохтоности тога покрета, као и постојања идеолошког и политичког програма, што је више могуће конзистентног, који би тежио универзалистичким начелима. Такав студентски покрет – а појава студената-блокадера то није – не би могао представљати субјект било какве револуције нити би било могуће да његови представници постану озбиљнији политички управљачи. Ма колико се заносио идејама стварног студентског покрета из ’68. године и властитим идејама, формулисаним раних шездесетих година двадесетога века, Херберт Маркузе је, ипак, био склон да у својим есејима таквом студентском покрету, који је предузимао радикалну критику америчког интервенционизма на простору Индокине, у Вијетнаму, с једне стране, и Брежњевљевог инсистирања на доктрини ограниченог суверенитета, са друге стране, додели улогу својеврсног друштвеног катализатора, а не самосталног субјекта друштвених промена. Премда је Маркузе у свом есеју под називом „Репресивна толеранција“, објављеном 1965. године у зборнику „Критика чисте толеранције“, ударио основе будуће шездесетосмашке критике первертовања либерално-демократске праксе толеранције у репресивну оштрицу према многим опозиционо оријентисаним духовима, овај немачки социолог је у том студентском покрету видео само енергетски импетус за социјално-политичке – а можда и револуционарне – промене у западним друштвима. Маркузеовим речником казано, енергетски потенцијал те, како је он назива, катализатор-групе, немачки социолог видео је у синтези чулности и естетике, хедонизма и еротике, у тој нагонско-енергетској димензији политичког ослобађања.

Имајући ово у виду, како оценити данашњи студентско-пучистички фронт? Поред нагонско-енергетске димензије, речено Маркузеовим речима, потребан је и аутохтони политички програм, који би поред локалног политичког програма у себе морао да укључи и одређени степен конзистентних погледа на међународну ситуацију. У наших студената-
-блокадера вероватно не изостаје нагонско енергетско језгро, али изостаје било какав политички програм, осим позивања на апстрактна начела правде и слободе, док својом делатношћу газе та иста начела. Поређења ради, они, инструисани од својих управљача из професорских редова, одбијају сваку врсту дијалога, а декларативно се залажу за јачање институцијâ, за правду и слободу! Једнако тако, не само да та група нема свој политички програм већ и одсуством јединствене листе својих захтева унапред онемогућује њихово испуњавање. Као и њихови политички управљачи и њихови „духовни“ узори из редова наше Цркве – ту пре свега мислим на Григорија Дурића, али, због неефикасности еклисијалног филтера, и на Ненада Илића, још увек свештеника – за извор своје политичке акције имају друштвене трагедије. Без друштвених трагедија њихово енергетско језгро нема материјал за пуњење и зато они као да непрестано призивају ново проливање крви, како би додатно радикализовали своју акцију. Још увек митрополит диселдорфски и немачки, на жалост и на несрећу Српске Православне Цркве, Григорије Дурић има свој циљ: пучистичким рушењем државног поретка стање анархистичке репресије проширити и на Цркву и збацити са светосавског трона српског патријарха, да би тај исти трон преузео он са својом пучистичком камарилом.

Када је реч о међународним темама, представници антиуставних пленума никада нису изнели свој став о ратним дејствима на Блиском Истоку; никада нису изнели свој официјелни став о борби за очување Косова и Метохије унутар српске државе. То што се на протестима појави покоја икона или завијори понека српска застава ни у ком случају не представља политичку доминанту студената-блокадера. Уосталом, таква вашарска политичка декорација супротност је свакој врсти озбиљног политичког програма и више говори у прилог политичке дезоријентисаности. На официјелан начин, студенте-пучисте здушно је подржао Сулејман Угљанин, који се и данас, као и у време ДОС-а, залаже за присаједињење такозваног Санџака лажној држави Косово. Блокадери, дакле, својим политичким акцијама и апстрактним, бесадржајним позивањем на принципе правде и одсуства корупције, сопствени политички утопизам свесно стављају у функцију разградње суверености и територијалног интегритета Србије, стварајући пледоаје за далеко веће размере корупције. Политички утопизам никад није вредносно неутралан. Он није плод вере у принципе, декларативно промовисане, већ је плод прагматичног прорачуна да у једном ограниченом периоду може послужити као погодно средство за пучистичку репресију. О утопистичким принципима се, наиме, не може водити рационална дебата. Они не трпе критику будући да нису плод рационалног политичког промишљања. Пре коју деценију је један немачки следбеник Френсиса Фукујаме, Нилс Петерсен, писао о демократији као о телеолошком принципу. Притом је, у форми метафизичких појмова, којима иначе у политици нема места, оправдавао унилатералне војне интервенције NATO-алијансе, предузете без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, као што је то било у случају бомбардовања Србије 1999. године. Блокадери и њихови налогодавци, само у знатно примитивнијем кључу, у метафизичким појмовима кријумчаре идеју о неопходности такозване банана-државе као идеалног политичког уређења Србије. О чему је, заправо, реч?

Група студената-блокадера запутила се комбијима у Стразбур, без икаквог правног основа. Бицикли су били само маска како би се појачао утисак перформанса. Писац ових редова је видео снимке настале испред храма у Минхену и споменуте комбије, баш онда када је Григорије Дурић ословљавао студенте-блокадере метафизичким епитетима огледалâ, продуховљених лица, јунакâ и тако редом, кријумчарећи иза ових метафизичких налепница намеру да се он домогне власти у Цркви. Један од пензионисаних професора Филолошког факултета у Београду, Владета Јанковић, познат по својој нестручности, по којој су га старије колеге са катедре за општу књижевност памтиле (аутору овога текста добро је познато мишљење покојног Николе Милошевића о Владети Јанковићу), писац књижице „Митови и легенде“ и бивши амбасадор у Ватикану без икакве дипломатске спреме, титоистички кадровик у младости, а либерална перјаница у годинама после увођења вишестраначја, оптужио је у једном телевизијском гостовању српског патријарха и митрополита бачког Иринеја за потказивање српских студената код председника Путина, како се изразио. Премда је патријарх Порфирије сасвим тачно одредио природу политичке праксе блокадерâ, употребљавајући већ одомаћену синтагму обојена револуција, Владета Јанковић је све време хвалио студенте који су ишли у Стразбур у намери да се код неких трећеразредних европосланика жале због стања институцијâ у Србији, заступајући тим чином оправданост мешања страних чинилаца у правосудни систем наше земље и тако прихватајући оно што је српска влада одлучно одбацила 1914. године, а то је била десета тачка ултиматума „царско-краљевске“ владе Аустроугарске влади Србије. За Владету Јанковића је, дакле, потказивање онда када српски патријарх и митрополит бачки прецизно одреде шта се у Србији у последњим месецима збива, а није потказивање захтев за нарушавање суверенитета Србије, због којег су студенти-блокадери организовано утоварили своје бицикле у комбије и били угошћени у црквеној општини у Минхену, чиме су епископ Григорије и управни одбор минхенске парохије прекршили Статут те црквене општине, који јасно искључује коришћење црквених просторија за промоцију било које политичке опције. Из редова управе те црквене општине долазе и гласови да је том приликом и за ту работу потрошено око тридесет хиљада евра. Надлежне синодске службе би то, свакако, морале да испитају. Баш у тој црквеној општини митрополит Григорије, „борац за правду“ коме се каткад случајно отме „прејака реч“, па прети клањем и убиством, требало је да одговори на питање како је могуће да старешина цркве у Минхену буде у исто време и председник црквене општине и председавајући скупштине црквене општине у Минхену. То што је за то издејствовао одлуку Светог Архијерејског Сабора, која је у нескладу са немачким законодавством јер оно јасно прописује управљачку структуру удружењâ грађанâ, како су наше парохије у Немачкој регистроване, то је тек ствар за озбиљну одговорност дотичнога, који је Свети Архијерејски Сабор годинама обмањивао да ће се изборити да наше парохије заслуже статус корпорације јавног права. Тај статус су издејствовали и Јеховини сведоци у Немачкој, али није наша Епархија диселдорфска и немачка и неће никада док је на њеном челу митрополит Григорије. Овај епископ Српске Православне Цркве јавно хвали студенте-блокадере који су у Стразбур похитали по правду, молећи неке европосланике са простора бивше Југославије, којима је Србија вазда била на срцу и у души, да се постарају да Србији сване тако што ће, специјално за њу и на европски начин, бити модификована стара Труманова доктрина о праву интервенисања САД у европске конфликте, најчешће изазване спољним политичким факторима. Да њихова невоља буде већа, актуелни амерички председник, Доналд Трамп, није поклоник Труманове већ Монроове доктрине, доктрине неинтервенисања САД у европске конфликте, сажете у крилатици „Америка Американцима!“ Стога студенти и нису затражили помоћ од Вашингтона него од Стразбура, и то, авај, на нелегалан и нелегитиман начин и, разуме се, без икаквог реалног учинка. Вратимо се изразу банана-држава, за коју се de facto залажу студенти-пучисти и њихов самопостављени „духовни покровитељ“, митрополит Григорије. Мало је знано да тај израз упућује на период прве половине двадесетог века у Хондурасу, Доминиканској Републици и Гватемали, у којима је, заправо, сва власт била концентрисана у америчкој компанији United Fruit, која је контролисала узгајање и продају бананâ. Председници Хондураса, Тибурсио Каријас Андино и Хуан Мануел Галвез, били су, у исто време, и радници споменуте америчке компаније, чиме су од Хондураса начинили банана-републику, сасвим у власти United Fruit-а. Српски блокадери, као и њихова политичка претходница звана „Отпор“, финансирана како би учествовала у рушењу Милошевићевог режима и институцијâ наше тадашње државе, Савезне Републике Југославије, у функцији су друштвених катализатора који немају никаквих додирних тачака са спомињаном Маркузеовом концепцијом. Они су идеолошки проводници програма за стварање банана-државе, потенцијално терористички усмерени, и искључиво су назначени за једнократну употребу у процесу хондуризације Србије. Нехомогена група без политичког програма, уз то са својеврсним нагонским енергетским језгром, не може трајати на дуге стазе. Својеврстан оргазмички карактер пучистичких перформанса има свој врхунац, али и брзо енергетско пражњење.   

За писца ових редова, дакле, студентски пучистички одреди имају свој аналогон у нашој новијој историји. Био је то, како је већ наглашено, студентски покрет „Отпор“, настао непосредно пред организовање петооктобарског пуча. Почетком 2000. године метафизички представљан као покрет који ће донети спасење Србима после NATO-бомби, био је финансиран од стране истих тих агресора. У својим редовима је – будући знатно озбиљнији и организованији од своје данашње реплике – окупљао антисрпске перјанице стамболићеваца из невладиних организација, али и представнике патриотске интелигенције. Читаоци ће се сетити да се у тадашњи „Отпор“ био учланио и Добрица Ћосић, велики писац и национални теоретичар, али и човек без икакве практичне политичке спреме. У годинама потом жалио је Ћосић због тога, али ће он, у свести писца ових редова, који високо вреднује његово књижевно стваралаштво, остати упамћен као човек изузетно развијених социјалних и изузетно неразвијених политичких способности. Једно не иде нужно са другим.

Будући да се између улоге „Отпора“ и данашњег, мање идеолошки артикулисаног, студентског пучистичког фронта, иза којега стоје професори и ректор Универзитета у Београду, Владан Ђокић, може повући јасна паралела по принципу аналогије, неопходно је читаоцима предочити податке о финансирању и обукама тадашњих студената, окупљених у тој организацији, од стране владâ западних држава и западних обавештајних служби. Подаци на које ће писац ових редова указати нису плод никаквих теорија завере нити су то тајни подаци, похрањени у неком сефу. Све податке с тим у вези објавио је познати британски новинар, Тим Маршал, у својој књизи „Игра сенки (петооктобарска смена власти у Србији)“, и сâм дуго годинâ ангажован на обавештајним задацима на просторима бивше Југославије, па и у Србији. Згодно је то: како не би дошло до тога да неки политички покрет у будућности буде лажно представљан и како се не би отргао из политичких стега својих финансијера, западне службе уобичавају да податке о финансирању и формирању опозиционих структура, после извесног броја годинâ, обелодане. Тако је учинио и Тим Маршал, а тако ће учинити и неки нови Тим Маршал, у годинама које следе, ако пучистички фронт обави своју мисију.

Потанко описујући рђаво стање разједињених српских политичких лидера и њихових партија деведесетих година прошлога века, које подсећа на стање данашње српске опозиције, Тим Маршал указује на чињеницу да је то био разлог због којег је Међународни републикански институт (IRI), америчка организација коју финансира и влада САД, успоставио везе са представницима „Отпора“. „Отпор је био најзанимљивија од свих опозиционих група“, пише Маршал на страницама своје књиге. „Показали су да имају добар инстинкт, довитљивост и ентузијазам, који су многим опозиционим странкама недостајали. (...) Симбол покрета је била песница на црној позадини. Његови лидери су организовали политичке рок-концерте: дух тих концерата одисао је страшћу и бесом, који су били тако карактеристични за почетну фазу британског панк-рока“.

Када читамо ове редове Тима Маршала, јасне су нам аналогије са тежиштем на перформансу, удруженом са страшћу и са бесом, уз опојне дроге, присутном и код данашњих студената-блокадера у Србији. Политички слоган: „Готов је!“, који је, по Маршалу, „деловао страховитом снагом“, аналоган је данашњем слогану: „Пумпај!“ И у једном и у другом слогану јасно се може ишчитати либидонозни, краткорочни и мање или више ефективни учинак ових студентско-професорских групација, које почивају на суспензији разума и на краткорочном, али често ефективном дејству пучистичких усклика. У своје време су, баш као и данас, чланови организације „Отпор“ називани нашом децом, честитом омладином која се побунила против Милошевићевог тоталитаризма и за своје редове придобила и неке студенте теологије, интелектуалце леве и десне политичке оријентације, као и поборнике политичког центра. У стварности, састанцима „Отпора“ у Будимпешти и у Црној Гори председавао је амерички војни аташе у пензији, пуковник Роберт Хелви, а „чланови Отпора су се увек враћали с новим практичним знањем, опремом и торбама пуним парâ“, бележи Тим Маршал. У том периоду одштампано је, не о трошку честитих српских студената и њихових родитеља, како се тада говорило, него о трошку њихових западних финансијера, три милиона налепницâ и постерâ. И сада долазимо до кључног момента, који потврђује тезу Љубише Ристића, да се политички преврати, уистину, одвијају уз страну помоћ и да то представља само нужан, али не и довољан услов за успешно спровођење пуча. Неопходни су, по Тиму Маршалу и Љубиши Ристићу, колаборационисти из редова наше владе, наших институција, наше Цркве. Тако, бележи Тим Маршал, српска „војна обавештајна служба знала је где се налази штампарија (која је штампала налепнице и постере, прим. МД), али није обавестила друге службе“. А сада долазе најузбудљивији редови Тима Маршала везани за нашу честиту отпорашку студентарију с почетка 2000. године, коју су здушно хвалили и Соња Лихт, и Добрица Ћосић, и епископ Атанасије Јевтић. Тим Маршал вели: „Отпор је имао неку врсту војног крила, људе који су имали приступ оружју и умели да се боре. Било их је само десетак, али су они, уз помоћ својих веза, могли успоставити сарадњу с војском. (...) Отпор није био само гомила студената, они су били организовани“. Из ових редова сасвим је јасно да је студентска организација „Отпор“ била обучавана и за терористичке акције. Када је познати критичар капитализма и спорта, бивши кошаркаш, философ и правник, Љубодраг Дуци Симоновић, двехиљадитих година у медијима отпораше, сасвим тачно, називао мафијашким бандама, наилазио је на згражавање тобожњих демократа из редова ДОС-а, а добијао је и сталне претње. Скоро идентичним речима као некад отпораше, Дуци Симоновић с правом назива и данашње студенте-пучисте.

У својој књизи Тим Маршал је у правом светлу приказао и активности Сорошевог Фонда за отворено друштво, на чијем челу се тих година налазила Соња Лихт, која и дан-данас обавља исту мисију као и негда. Припрема за петооктобарски пуч илити обојену револуцију одвијала се у складу са упутствима Чарлса Крофорда, Британца који је деведесетих година радио на рушењу Србије, а 2001. године, у време владавине ДОС-а, за ту племениту мисију од своје државе био награђен именовањем за британског амбасадора у Београду. То Крофордово упутство гласило је овако: „Навалите на противника, а кад направи грешку, шутните лопту у мрежу или, у овом случају, помозите српском народу да погоди мрежу“. Разуме се, мрежа која је требало да буде погођена ударцем српске ноге у лопту била је добит за овакве племените појединце попут Крофорда и за његову државу, а представљала је пораз за српски народ. Соња Лихт је у то време била нека врста официра за везу између људи попут Крофорда и српског народа. Њен задатак је био, по Тиму Маршалу, уношење опреме за електронске медије. Фонд за отворено друштво налазио је људе за своје пучистичке послове чак и у зоолошком врту у Суботици. Један од сарадникâ Соње Лихт отварао је зоолошки врт, како би у њега, одмах по преласку мађарске границе, ушао камион са страном електронском опремом и како полиција не би открила о чему се ради и пресекла тај криминални ланац. И онда, као и данас, да би допринела креирању сопствене репутације, Соња Лихт се лажно представљала као знаменита шездесетосмашица. Ње из тог периода, једва се сећао покојни Владимир Мијановић звани Влада Револуција, један од студентских предводника из 1968. године, а истоветно као и Мијановић о Соњи Лихт говори и Љубиша Ристић, такође један од предводника студентских демонстрација из 1968. године.

Што се тиче НУНС-а, који је и данас, као и у време Милошевића, остао на истом задатку, значајно је навести неколико опаски Тима Маршала. Оснивање ове новинарске организације 1994. године, наводи Маршал, помогла су удружења из Западне Европе. Новац за НУНС је из Будимпеште у торбама доносио бивши камерман Радио-телевизије Београд, а често је у торби, наставља британски обавештајац и новинар, било и по десет хиљада фунти, намењених НУНС-у. Маршал потанко предочава и пристизање најмање двадесет сателитских телефона у Србију. Они су стизали и у дипломатским пошиљкама амбасади једне скандинавске земље. Српско војно руководство је знало да се један од таквих сателитских телефона налазио у поседу једног српског јеромонаха.

Они који данас говоре о спонтаном окупљању наше деце, као и о независним и слободољубивим медијима, приповедају лажне митове, намењене да буду удица, на коју би опет требало да се упеца српски народ.  И данас су код нас, чак и у нашој Цркви, видљиви официри за везу, добро плаћени примерци политичких варијација Соње Лихт, а има и оних у служби проводникâ планова налогодаваца и официрâ за везу који о свом трошку и без много памети одрађују посао, мислећи да Богу службу чине. Они су налик оном човеку из суботичког зоолошког врта који је сакривао камионе нелегално увезене опреме за извођење петооктобарског пуча. Једино што данас недостаје онима који би да реализују политички преврат у Србији јесте – лидер. Маршал у својој књизи потанко описује како је Национални демократски институт из САД овластио Дага Скоуна из једне америчке компаније за испитивање јавног мњења да у Будимпешти нашим тадашњим опозиционарима предочи да морају кандидовати Војислава Коштуницу као противкандидата Слободану Милошевићу. Маршал прецизно наводи шта је српској опозицији казао Скоун, неколико недеља пре него што ће им саопштити име Војислава Коштунице као идеалног кандидата за председничке изборе 2000. године. „Он или она мора бити националиста, имати чврсту прошлост; то мора бити неко ко никада није имао везе са режимом или са парама из иностранства и не сме бити укаљан ситним гложењима између главних опозиционих лидера“. Коштуница је, по Скоуну, био тај идеални кандидат. Додуше, данас је мит о тобоже поштеном Коштуници који једини није узимао новац из иностранства разбијен, будући да је Коста Чавошки у својим мемоарима објавио податак да је и Коштуница примао новац из иностранства. Било како било, у јавности је уживао глас поштеног човека и Срби су се упецали на ту удицу, а један од првих потеза Коштунице као председника била је аболиција не малог броја косовско-
-метохијских Арбанаса, правоснажно осуђених за тероризам, између осталих Аљбина Куртија и Флоре Бровине. И после искуства петооктобарског пуча, када критичари данашњих пучистичких акција с правом указују на опасност да се људи попут Динка Грухоњића домогну власти, поједини интелектуалци држе да то није могуће, будући да подршка Грухоњићу, по њима, представља статистичку грешку. Зар су дотични интелектуалци заборавили да је и Грађански савез Србије Горана Свилановића представљао статистичку грешку у ондашњем ДОС-у, а да су после петооктобарског пуча чланови те комби-странке преузели најодговорније функције у државној управи, као што су министарство спољних послова и министарство просвете? Зар је отишао у заборав државни удар Зорана Ђинђића који је, противно свим правним и демократским нормама, одузео мандате посланицима Демократске странке Србије, странке захваљујући којој су се ДОС и тобожњи демократски премијер Ђинђић домогли власти?    

Разуме се, и у „Отпору“ и међу данашњим блокадерима велики је број оних који искрено и наивно учествују у политичком перформансу, против и својих личних интереса. Има таквих и међу верницима, па и међу студентима теологије. Невоља је у томе што их, баш као и у случају „Отпора“, они који подешавају студенте-катализаторе за своје циљеве, називају децом, а студентима-пучистима то, зачудо, не смета. Студенти нису нити могу бити деца. Сносе одговорност због наивности, а нарочито због свесног учешћа у велеиздаји. Како би покушао да сведе на апсурд чињеницу да је посреди такозвана обојена револуција (писац ових редова сматра овај перифрастични израз непрецизним и увек говори о пучу, а не о револуцији, будући да се револуцијом мења целокупни политички и друштвени поредак, а пучем се насилно свргава само режим, прим. МД), један теолошки посленик је указао на неког младића, видно расејаног, који је пешачио из Чачка у Краљево са великим дрвеним крстом у руци. Призор, у најмању руку бизаран, требало је да оповргне тезу о преврату или обојеној револуцији. Међутим, тај младић са крстом у руци управо потврђује, а не оповргава тезу о којој је реч. Да би преврат успео, неопходно је присуство оних људи које ће писац ових редова назвати Багеристом Џоом у новом руху. Да се подсетимо: Љубисав Ђокић, познатији као Багериста Џо, био је симбол петооктобарског пуча, познат по томе што је, видно тешког материјалног стања, багером јуришао на зграду Радио-телевизије Србије. Када је устоличио политичку гарнитуру за коју је био спреман и живот да положи јуришајући багером на полицијске кордоне, не само да није боље живео него је изгубио и радно место које је до тада имао. Разочаран, под старе дане одлази као гастарбајтер у Немачку. Смрт га је затекла, пре неколико година, у Србији. Тај младић са крстом је Багериста Џо данашњег пучистичког перформанса. Оно што је за Џоа био багер, за дотичног је крст. Нажалост, све је то далеко од било какве духовности и делује веома бизарно. Разуме се, писац ових редова уздржаће се од инсинуација у вези са душевним здрављем таквих личности.

Вратимо се, опет, Тиму Маршалу и његовој књизи! Овај британски новинар и обавештајац наводи да су Америка и њени сателити за финансирање опозиције у Србији пред петооктобарски пуч потрошили више од шездесет милиона долара. Багериста Џо онога времена и младић са крстом нашега времена ништа од великог новца нису видели. Они представљају само материјал за извођење пучистичких радова. Разлика у поређењу са минулим временом је у томе што данас није заступљено масовно учешће државних цивилних и војних служби у пучу, што је онемогућило преврат 15. марта ове године и све се завршило на томе да председник државе није свргнут нити српски патријарх збачен са трона Светога Саве; једино су студенти изгубили академску годину, а Србији су, свесно и плански, нанесени озбиљни економски удари. Наравно, велику одговорност због тога сноси ректор Ђокић, који би у свакој правно уређеној држави одавно био иза решетака. Владан Ђокић никада није нашао за сходно, као ни његови студенти-пучисти, да се побуни против корупције на Универзитету у Београду. Није га било на улицама када су досовци издавали српске националне интересе нити када су предавали трибуналу у Хагу чланове српског политичког и војног руководства из деведесетих година.

У погледу црквених и теолошких посленика који су се истакли у пучистичким перформансима има оних који се, свесно и намерно, залажу за банана-државу и за хондуризацију Цркве, а има и оних који представљају црквену варијанту Багеристе Џоа, а одликује их потпуно изостајање дара и знања неоходних за политичко просуђивање. И једни и други се – једни из лукративних, а други из емотивно-романтичарских порива – позивају на покојног владику Атанасија Јевтића и на неке његове политичке иступе. Први знају, а други, нажалост, не знају да је „политичко“ просуђивање покојног Атанасија Јевтића било на нивоу – још једаред sit venia verbo – једног обичног српског вола, да се послужим изразом Радоја Домановића. Овим не вређам покојног Владику, који, дакако, има велике заслуге у црквеним и теолошким стварима, – додуше не баш онолике колике му његови некритички поклоници приписују, – али је јасно као дан свакоме ко чује било коју од острашћених псеудополитичких изјава епископа Атанасија Јевтића да он о политици није знао ништа. Када је бесловесна студентска гомила, слична навијачким хордама, марта 1991. године испред Теразијске чесме извиждала патријарха Павла, владика Атанасије је то подржао и на једном јавном предавању страствено узвикнуо: „И ја биʼ звиждʼо!“ Међу онима којима су били међу побуњеним студентима, који су звиждали патријарху Павлу, налазили су се и неки од данашњих архијереја, које је владика Атанасије са улице одвео на монашење. И не мари: није Атанасије због тога мање заслужан за српску теологију. Невоља је у томе што се, из лукративних или романтичарских побуда, политички дилетантизам који одликује тотална суспензија разума проглашава хвале вредним политичким ставом. Писац ових редова је недавно слушао од једног теолога, који се појављује на српским улицама и егзалтирано узвикује: „Пумпај!“, да он лично ништа не зна о политици, нити се у њу разуме, али да не може да одоли атмосфери. Тако некако је, уз понеку псовку, дотични објаснио свој пучистички активизам писцу ових редова. Међутим, у поступку трибализације теологије, у ударању метафизичке подлоге за пучистичке делатности, узели су учешћа и неки академски теолози. Писац ових редова сматра да је такозвана академска теологија неопходна и да научно истраживање изворâ представља нужну, али не и довољну, компоненту теолошког просуђивања. Међутим, једним делом српска теологија не пати од суфицита већ од дефицита академских знања, и то баш код оних који се научношћу диче, често је, сасвим паланачки, доживљавајући као идола, кумира, лажно божанство. Да се о озбиљном дефициту научности ради, писац ових редова показаће на примеру позивања на стихове из старозаветне Књиге Исуса Навина (ИНав 1, 6; 1, 9), као и на стих из Књиге Поновљених закона (Пнз 31, 6) од стране неких библистâ. На ове стихове се, погрешно, у више наврата позивао и митрополит Григорије Дурић, али за њега није чудно што о томе не зна ништа. Недопустиво је да неки библисти који се баве Старим Заветом, у настојању да подупру тезу о некаквој ексклузивној слободи бунтовникâ и блокадерâ, цитирају споменуте стихове овако: „Буди слободан и храбар!...“ (ИНав 1, 6; 1, 9); или: „Будите слободни и храбри!...“ (Пнз 31, 6). Српски библисти-старозаветници, нажалост, осим протојереја Драгана Милина, јеврејски језик уопште не познају, те прихватају погрешан превод Ђуре Даничића, премда је и из контекста наведених библијских места јасно да превод није ваљан. Императив „буди слободан“ не постоји у наведеним одељцима. Да то једном за свагда овде решимо како се не би понављала дилетантска позивања на старозаветне стихове! Превод првог облика у преводу Драгана Милина је исправан, премда и његов превод, у целости, пати од великих недостатака. Када је реч о овим библијским наводима, ради се о најједноставнијим граматичким формама, које би и почетник у изучавању граматике јеврејског језика морао да уме да одреди. Да не буде забуне: писац ових редова бавио се и бави се, на Универзитету у Тибингену, веома озбиљно класичним јеврејским језиком, положивши Hebraicum са једном од највиших оцена у класи и добивши посебну писмену карактеристику од једног од најбољих познавалаца јеврејског језика у свету. Ово не наводим ради хвалисања већ да укажем на релевантност своје примедбе. Наиме, у Књизи Исуса Навина масоретски текст гласи овако: חֲזַק וֶאֱמָץ (ИНав 1, 6; 1, 9). У Књизи Поновљених закона наведени стих гласи: חִזְקוּ וְאִמְצוּ (Пнз 31, 6). И у једном и у другом случају ради се о облицима такозваног a-императива, употребљенима у основном корену (qal). Граматички корен חזק у qal-у има стативно значење „бити/постати јак, чврст“, а ни у ком случају „бити слободан“, како погрешно преводи Даничић, а наводе наши старозаветници, из незнања и због тога што им се погрешан превод допада како би библијски утемељили анархистичку идеју слободе. У случају Књиге Исуса Навина ради се императиву једнине мушкога рода у qal-у, а у случају Књиге Поновљених закона о императиву множине мушкога рода у qal-у. „Буди чврст/јак“, то јест „Будите чврсти/јаки“, био би ваљан превод. Те речи су искључиво употребљене у обраћању мушкарцима, а не женама, и имају конкретно, а не апстрактно-универзално важење. Императиви у јеврејском језику, дакле, разликују мушки и женски род. Други граматички корен гласи אמץ и он у qal-у има следеће значење стативног глагола: бити снажан/храбар. Као и у првом случају, и овде је, у Књизи Исуса Навина, реч о императивима једнине мушкога рода у qal-у, употребљенима у такозваној паузалној форми, коју на примеру ИНав 1, 6 карактеришу дужење кратког вокала patach у дуг вокал qamäִs и присуство акцента atnach испод лабијалног сугласника mem (уместо уобичајене форме אֱמַץ стоји אֱמָ֑ץ in pausa, прим. МД), а у случају ИНав 1, 9 поред дужења кратког вокала присутан је акценат zaqef katon уместо акцента atnach (אֱמָ֔ץ in pausa, прим. МД). У Девтерономиону се и у случају граматичког корена אמץ ради о императиву множине мушкога рода у qal-у. Заједно узевши, писац Књиге Исуса Навина поручује: „Буди чврст/јак и снажан/храбар!“ (Инав 1, 6; 1, 9), а писац Књиге Поновљених закона (Пнз 31, 6) вели исто то, само у множини: „Будите чврсти/јаки и снажни/храбри!“ Глагол, дакле, нема никакве везе са значењем „бити слободан“! Треба додати да су и грчка Септуагинта и латинска Вулгата, на овим примерима, значењски готово идентичне са масоретским текстом.

Слично овоме, а у настојању да обезвреди праксу послушања/заповести у Цркви, бивши професор патрологије на Православном богословском факултету у Београду, Владан Перишић, у једном свом тексту тврдио је да десет Божјих заповести у 20. поглављу Књиге Изласка нису формулисане у форми заповести. Тачно је, наиме, да се у формулисању Божјих – али и људских – заповести у Старом Завету ретко користи императив, па то ни у Декалогу није случај. Перишић, међутим, не зна да је у питању посебна форма исказивања Божјих заповести, која се, такође, преводи изразито наглашеним императивима. У формулисању Божјих заповести у Декалогу ради се о такозваном прохибитиву, то јест о изразито наглашеној заповести, у форми негације, за коју се користи јеврејска речца негације לאׄ и 2. лице мушког рода једнине такозваног имперфекта или, прецизније казано, форме преформативне конјугације. „Не кради!“ или, тачније, „ни у ком случају не укради!“ (Изл 20, 15), а не: „Ти нећеш украсти“, како инсинуира Владан Перишић. Рђава намера, удружена са незнањем, у ова два илустративна случаја прецизно описује лукративну тенденцију ка заснивању својеврсне пучистичке теологије, која никаквих додирних тачака нема са научно утемељеним увидима, а у крајњој инстанци представља покушај хондуризације теологије, која неће више служити Цркви већ некоj нецрквеној или антицрквеној варијанти United Fruit-а, налик моделу по којем су у оно, сада већ давно време, Хондурасом управљали Тибурсио Каријас Андино и Хуан Мануел Галвез.

Укажимо, овде, на још нешто што није занемарљиво у општој слици пучистичког перформанса. Ради се о интервјуу митрополита Григорија Дурића за BBC, из којег издвајам две ствари. Најпре, веома дискретно, али и јасно, Дурић упућује критику на рачун Милорада Додика, и то у тренутку када је угрожен опстанак Републике Српске и када се еклатантно крши Дејтонски споразум. У једном ранијем интервјуу, такође дискретном или, боље речено, подмуклом стрелицом, упереном у политички врх Републике Српске, Григорије Дурић изјављује да је он одувек био за унитарну Босну и Херцеговину. Све то може бити лични политички став, али Дурић носи функцију сенатора Републике Српске, на коју га је именовао Милорад Додик, задужен да штити интересе тог дејтонског ентитета. Скоро две деценије финансијски подржаван од стране Додика, и то великим сумама новца, овај сенатор Републике Српске је својим изјавама ишао више у прилог веома интензивним покушајима укидања Републике Српске. У истом интервјуу, Григорије Дурић изражава своје неслагање са реакцијама наше Цркве у вези са грубим џендер-насиљем над граматиком и правописом српскога језика. С тим у вези, он јавности саопштава, и то најпре преко BBC-а, да и студентски протести, поред џендер-идеологије, доприносе обогаћивању нашега језика. Митрополит Григорије вели: „Језик, чини ми се, у стопу прати и најтачније региструје друштвене промене, а то најбоље видимо на примеру нових речи или нових значења већ постојећих речи које су изнедрили студентски протести“. Студентски протести, другим речима, за овог писца и приповедача представљају и неку врсту супралингвистичке инстанце, која чак има моћ да постојећим речима српскога језика укида значења и да им додељује нова. Које су то нове речи, на то нам овај епископ не даје одговор. Потом следи још једна опаска Григорија Дурића у којој се очитује, поред неодољиве жеље да опонира ставу Српске Православне Цркве, велико незнање овог поклоника пучистичког фронта у Србији. „Понекад је потребно време да се језичке промене прихвате, али мислим да саме промене није могуће зауставити – и у Цркви имамо речи као што су монахиња, игуманија, попадија и не видим да њихово постојање било кога угрожава“, речи су Григорија Дурића, изречене у интервјуу за BBC 18. априла ове године. Григорије Дурић, као и многи из редова ,,теологâ“ који су покушали да опонирају ставу Српске Православне Цркве, уопште не праве елементарну разлику између граматичког и природног рода, инсинуирајући да је наша Црква, тобоже, непријатељски настројена против именица женскога рода. Ево о чему је реч. Именице владика, деда, тата... спадају у именице граматичког женског рода премда упућују на природни мушки род. Граматички род често не кореспондира са природним родом и то је карактеристика многих светских језика. Митрополит бачки Иринеј је, веома зналачки, у свом ауторском тексту за „Вечерње новости“ од 13. јуна 2021. године, указао и на језички систем мађарског језика, записавши следеће: „Дужан сам читаоцима да овде отворим мисаону заграду и објасним шта хоћу да кажем када спомињем и дискриминацију читавог једног етноса у нашој отаџбини. Ту, наиме, мислим на наше суграђане мађарске народности. У њиховој граматици и говорној пракси не постоји појам мушког, женског и средњег граматичког рода. Следствено, Мађари, ма колико били лојални грађани Србије, морају да крше фамозни закон и сви, сваки дан, могу да буду кривично гоњени као преступници закона. Они, просто-напросто, не могу да уз именице ловац, судија, социолог и друге на -лог направе и ‘родно коректне’ именице ловкиња, суткиња или судијка, социолошкиња и друге ‘-олошкиње’, недавно измишљене“.

 Наши неуки, лажни критичари, а уствари поклоници сваке помодне идеолошке варнице која у овом свету севне, не знају да је став Српске Православне Цркве заснован на ставу свих релевантних лингвистичких институција, не само у нашој земљи. Митрополита Григорија Дурића треба обавестити да су и у држави у којој је епископ многобројни лингвисти водили борбу против овог идеолошког насиља, које је настојало, додуше селективно, да потре разлику између граматичког и природног рода, присутну и у немачком језику. Споменимо само да је, 2018. године, Гизела Цифонун, експерт за немачку граматику са Института за немачки језик у Манхајму, у многобројним јавним реаговањима указивала на насиље нелингвистичке џендер-инстанце над немачким језиком, указујући на то да је споменути идеолошки инжењеринг довео до укидања именицâ граматичког мушког рода. Нажалост, идеолошко насиље је превладало и погазило сваку научну аргументацију. Лингвистички експерт, Урсула Бредел, такође је у јавности жустро полемисала, истичући да „свођење граматичког мушког рода на природни род не одговара систематици немачког језика“. Дебату лингвистичке струке са џендер-инжењерингом над језиком у Немачкој аутор овог текста прати од 2014. године. Да ове опаске не би остале само у апстрактној равни, предочимо немачком владици и његовим сарадницима један очит пример, који је измакао из вида свима онима који се у Немачкој боре против именицâ мушког рода, а овај пример нису наводили ни њихови критичари-лингвисти.

Наиме, када је реч о женској гениталној анатомији, важно место заузима клиторис. Ова грчка реч, доспела и у латински, а преко њега у готово све светске језике, има, у ретким језицима, и свој аутохтони језички аналогон. Немачки језик спада у те ретке језике, а немачка реч за клиторис гласи der Kitzler. Ни мање ни више, ради се о речи граматичког мушког рода. Пошто је ово измакло из вида разним боркињама које формирају и нормирају немачки језик, моја маленкост предлаже нашим српским борцима за свету ствар истребљивања граматичког genus masculinum-а из немачког језика да под хитно предложе нову реч женског граматичког рода која ће достојно превести реч клиторис на немачки језик. Међутим, док  је у немачком језику реч die Klitoris граматичког женског рода, а њен немачки синоним der Kitzler мушког рода, у српском језику је именица клиторис граматичког мушког рода. Ако спомињани српски џендер-активисти на пољу лингвистике не успеју да измисле феминину варијанту речи Kitzler, нека се баце на посао да за именицу клиторис направе нову реч у српском језику, али женског граматичког рода!

Ако то не иде, онда би владика Григорије могао да пређе са речи на дела. Зашто би он био владика и био означен именицом граматичког женског рода? Нека покуша да нађе неколицину између своје сабраће – не мора их, заједно са њим, бити шесторица на броју – и нека предложе нову реч мушког граматичког рода, рецимо владик уместо владика! Ако за то не пронађе савезнике, – а писац ових редова се нада да ће неки од америчких епископа схватити значај тог апела, те да ће учинити све што до њих стоји, – онда нека иступи сâм, храбро и без страха!  

Овде застаје и онај који ове редове бележи и после разматрања трагичних и гротескних аспеката наше стварности, поставља питање: да ли је српски народ, живећи у системима однеговане амнезије, заборавио шта му је донео досовски експеримент? Да ли је данас зрелији него онда када је, суспендујући разум, дувајући у пиштаљке и ударајући у шерпе, на крилима „Отпора“ устоличио Зорана Ђинђића, Чеду Јовановића, Владана Батића, Милана Ст. Протића, Горана Свилановића, Гашу Кнежевића, Душана Михајловића, Мирољуба Лабуса, Млађана Динкића, Зорана Живковића, Жарка Кораћа, Ненада Чанка, Весну Пешић, Кори Удовички, Наташу Мићић и осталу живописну екипу? Њихови кадрови у судству и тужилаштву Србије и дан-данас ведре и облаче, а не кадрови Александра Вучића; за то пак одговорност сноси актуелни српски режим. Остаје да видимо, да време то покаже. Свакако, забрињавајуће делује сет недвосмислено лажних вести, попут оне да је председнику Србије блокиран приступ Трамповом председничком комплексу на Флориди или оне о употреби звучног топа на демонстрацијама половином марта ове године. Лажне вести су, иначе, редован део пучистичких тенденција или обојених револуција. Њима се заглушују гласови критички оријентисаних интелектуалаца. Ту пре свега мислим на становишта Дарка Танасковића, Слободана Антонића, Владана Петрова, Мише Ђурковића, Часлава Копривице и Чедомира Антића, која, ма колико била међусобно дисонантна, на сличан начин јасно указују на пучистички карактер студентско-професорских блокада. Њихови гласови се, међутим, не чују довољно док се мегафонски појачавају гласови оних који заступају двоструке политичке аршине. Споменимо Родољуба Шабића, адвоката и бившег државног функционера, који је недавно писао о „нелегалној окупацији јавне површине“ од стране оних студената који захтевају окончање кривичног дела блокаде Универзитета у Београду и који су своја окупљања редовно пријавили. У исто време, Шабић не види ништа спорно у непријављеним – дакле илегалним и потенцијално терористичким – блокадама универзитетâ, школâ и саобраћајницâ у Србији.

Што се тиче спомињаног митрополита Григорија Дурића и његове дружине поклоникâ пучистичких преврата у држави Србији и у нашој Цркви, крајње је време, управо због угледа Српске Православне Цркве, да надлежна црквена тела о њиховим делатностима донесу свој суд. Степен слободе која стоји на располагању споменутима, док они у исти мах јавно говоре о одсуству слободе у нашој Цркви, незабележен је ако имамо у виду и друге помесне Православне Цркве, и друге конфесије,  и секуларне институције. Ако то изостане, одговорност за ,,шести октобар“ у нашој Цркви, по замисли онога ко је у манастиру Жичи, усред Литургије, архијерејима претио клањем, не би сносили само његови евентуални непосредни реализатори.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације