СЦЕНСКИ ЦИРКУС У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ У ФУНКЦИЈИ ОДБРАНЕ НАРКО-ПЕРФОРМЕРА МАРУНОВИЋА

АКО је неко помислио да је овакав наступ била искрена реакција умјетничке заједнице, нека размисли поново. У првом реду иза Цветковића, стајао је Данило Челебић, човјек који у Црној Гори не пропушта ниједан неокомитски скуп, гђе води конференсије и аплаудира на сваку пљувачину по Србима, СПЦ или српском националном интересу. А онда, у Београду, удобно заштићен у друштву Цветковића, игра „жртву режима“ и притом се задовољно смјешка на сцени док му незнавена публика аплаудира.

Фото: Ало онлине

Уочи извођења представе „Господа Глембајеви“ у Народном позоришту у Београду, гледаоци нису присуствовали умјетничком чину, већ је сцену окупирала политичко-патетична трупа, предвођена Светозаром Цветковићем, глумцем који у Србији убира углед и хонораре, а у срцу носи Канаду и Монтенегро. Била је то спектакуларна фарса, приређена од стране Светозара Цветковића и лажне „жртвене трупе“ ЦНП из Подгорице.

Умјесто умјетности, Народно позориште у Београду добило је политички перформанс обогаћен патетиком, лицемјерјем и неокомитским комплексима, препакованим у форму „драмске побуне“. Глумци Црногорског народног позоришта, предвођени Светозаром Цветковићем, канадским Србином, искористили су премијеру Господе Глембајевих да се представе као жртве репресије, јер је њихов редитељ Данило Маруновић приведен у Београду и протјеран из Србије, зато што је био под дејством наркотика, безбједносно ризичан и повезан са радикалним протестним групама.

Светозар Цветковић, иначе, човјек који за себе каже да је „више канадски глумац“, сматра да има морално право да од српске сцене прави подијум за извињења и покајања свима, осим српском народу. Док у Канади не игра, а у Црној Гори се сналази као у филијали НАТО културне окупације, Србија је ту само као простор који треба „преумити“, васпитати и понизити.

Иако су умјетност и политика често у додиру, овђе се ради о отвореној злоупотреби сцене ради политичког пројекта. Оваквим иступима, београдска публика није добила позориште, већ политички митинг на отвореној сцени. И то митинг који оправдава деструкцију, наркотике и политичке перформансе, а критикује државу што се усудила да примијени закон. Хтјели су подло и лицемјерно да Народно позориште у Београду претворе у сценску испоставу подгоричких жалопојки, а Србију у терен за „револуционарно позориште“ у коме се држава криви за то што наркотични револуционар није изнад закона, па се на сцени од њега покушава да направи херој.

Али, да се не бавимо чињеницама, бар не у стилу Цветковићевог патетичног монолога. На сцени београдског позоришта, гђе је требало да се игра Крлежин текст, одиграла се представа званична само по броју улазница. Умјесто драме, добили смо декламације и сузе за „режисера који је само хтио да постави представу“, а у ствари дошао да руши институције државе чије законе не признаје.

Ако је неко помислио да је овакав наступ била искрена реакција умјетничке заједнице, нека размисли поново. У првом реду иза Цветковића, стајао је Данило Челебић, човјек који у Црној Гори не пропушта ниједан неокомитски скуп, гђе води конференсије и аплаудира на сваку пљувачину по Србима, СПЦ или српском националном интересу. А онда, у Београду, удобно заштићен у друштву Цветковића, игра „жртву режима“ и притом се задовољно смјешка на сцени док му незнавена публика аплаудира.

Челебић, иначе, у серији Божићни устанак игра полицајца Јока, лика из продукције која велича анти-српску побуну из 1919. године. И то није случајно. Већина глумаца који су се „спонтано“ појавили на сцени београдског Народног позоришта као дио лажне жалосне процесије, активно учествују у програмима чија је суштина ревизија историје и гађење на све што Србију чини државом а Србе народом.

Највећи апсурд припада управо Светозару Цветковићу. Човјек који се хвали канадским пасошем и воли да нагласи да „више није дио овдашњег система“, испод те пароле захтијева српске плате, српске сцене и српску публику. А онда, умјесто драме, сервира публици гнијевну лекцију о томе како је Србија мрачна, нетолерантна и репресивна.

Није ли апсурдно да људи који по Црној Гори пљују по Србији, носе НАТО беџеве у џеповима, величају комитску историју и мрзе све што носи ћирилицу, овђе глуме прогнанике, мученике и свеце? Није ли увреда за Народно позориште што се представа претвара у митинг, а сцена у говорницу за идеолошко самосажаљење?

Народно позориште не смије да буде сценска канцеларија неокомитског маркетинга, нити да служи за рехабилитацију редитеља који се у Србији појављују дрогирани, у функцији рушења државне стабилности. Народном позоришту није сврха постојања да би ЦНП-у из Подгорице, познатом по инститиционалној мржњи према свему српском, пружало логистику да у сред Београда глуми катарзу. Јер, ко данас покушава да глуми жртву, јуче је био политички егзекутор. Они који данас плачу у Београду, јуче су водили и предводили скупове по Црној Гори гђе се Србија вријеђала и вријеђа у свакој реченици и на сваком кораку.

Србија није дужна да трпи позоришне перформансе политичких хибрида, нити да ћути пред лицемјерјем. Народно позориште не смије да постане политичка клиника, нити себи смије да дозволи да своју сцену претвори у судницу у којој најлошији, да не кажем олоши, дијеле моралне пресуде. Позориште је за умјетност, а за политичке марионете постоје аматерски фестивали, широм Монтенегра.

(Ало онлине)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације