АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ: Политички гамбит деценије

Политичка 2025. година у Србији остаће упамћена као година у којој је предсједник Александар Вучић затворио један од најтурбулентнијих циклуса у савременој српској политици — без силе, без реваншизма и без симболичког рушења противника, већ комбинацијом смирености, дуготрајног политичког дисања и државничке самоконтроле.

FOTO TANJUG/ RADE PRELIĆ

Тај потез, у политичком жаргону, може се назвати Вучићевим гамбитом — свјесно жртвовање дијела личне популарности, ауторитета и политичке комоције зарад очувања вишег циља: мира и стабилности државе. Док су многи очекивали оштар одговор, Вучић је одабрао — ћутање, трпљење и деескалацију. И управо тиме, парадоксално, постигао оно што ниједна силовита реакција не би могла: затварање круга насиља, хаоса и лудила који су пријетили да Србију гурну у стање трајне унутрашње кризе.

Од буке и бијеса — до тишине и дијалога

У протеклих годину дана Србија је била под константним притиском: спољним, медијским, безбједносним, па и психолошким. Напади на институције, хушкање, позиви на улицу, покушаји дестабилизације — све то уз оркестриране кампање које су Вучића лично претварале у симбол мржње и негативне енергије. Његов лик и име били су предмет бруталне дехуманизације — изругивања, лажи и конструкција без преседана у политичкој комуникацији региона.

И док су многи очекивали да ће одговорити истом мјером, Вучић је изабрао супротан пут. Умјесто оштрог реза — понудио је руку. Умјесто контрапропаганде — понудио је дијалог. Умјесто обрачуна — позив на мир. Био је то риједак потез у балканској политици, готово незамислив у времену у којем су бука и хистерија постали доминантан облик комуникације.

Политика без батине

Кључни моменат ове трансформације јесте чињеница да ниједан од покушаја дестабилизације није угушен репресијом. Није било масовних хапшења, забрана, затварања медија или политичких чистки. Напротив — Вучић је допустио да се свако изговори, да свако покаже лице своје политике и да грађани сами извуку закључке. То је можда био најтежи, али и најмудрији потез.

Док су противници градили наратив о „диктатури“, стварност је показивала супротно: предсједник који попушта, не да би показао слабост, већ да би показао зрелост. Који преузима на себе притисак и тензију како би заштитио друштво од пуцања. И који, упркос личним увредама, остаје фокусиран на суштину — стабилност државе.

Извињење као врхунац државничког геста

Симболички моменат читавог процеса био је недавни иступ у којем се Вучић јавно извинио за поједине оштре ријечи које је изговорио током турбулентних мјесеци политичких и друштвених ломова. Тиме је, по ко зна који пут, преузео моралну одговорност коју његови политички противници никада нијесу ни покушали да преузму.

У друштву у којем је признање грешке често доживљено као знак слабости, то је чин храбрости. Онај ко се извињава, показује да није талац сопственог ега. Онај ко разумије тежину ријечи, разумије и тежину државе. Управо та врста самосвијести разликује државника од политичара.

Крај циклуса и почетак нове политичке етапе

Зато се данас, годину дана након што је Србија изгледала као земља на ивици озбиљног унутрашњег сукоба, може рећи да је Вучићев мирни гамбит успио. Политичка температура је спуштена, друштво је одахнуло, а фокус се враћа на економске, развојне и дипломатске теме.

Ако је прошла година била тест издржљивости, ова је тест одговорности. Вучић је показао да политика није само игра моћи, него и дисциплина стрпљења — способност да се издржи ударац, а да се не узврати по цијену државног мира.

И зато, док се Србија припрема за нову фазу унутрашњег дијалога и политичког консолидовања, једна ствар је јасна: Вучићев гамбит неће се памтити као чин слабости, већ као доказ да мудрост и мир понекад побјеђују и најбучнију хистерију.

Јер историја, кад се прашина слегне, увијек прави разлику између оних који су тражили сукоб — и оних који су га спријечили.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације