Политика

ДВОСТРУКИ АРШИН: У Шведској „зелена транзиција“ у Србији „екоцид“

В.Н.

06. 11. 2025. у 12:25

Институт „Српски мост“ из Шведске објавио је пост на Инстаграму који је покренуо расправу: „Где су сада Зелени и Јонас Шјостед – кад Шведска од 1. јануара 2026. почиње да копа уран, један од најопаснијих елемената по природу и људе?

ДВОСТРУКИ АРШИН: У Шведској „зелена транзиција“ у Србији „екоцид“

Када је Србија планирала експлоатацију литијума, који је далеко мање штетан, ти исти гласови су викали о екоциду и уништавању животне средине. Када то ради Шведска – онда се то зове „зелена транзиција“ и „стратешка самодовољност“. То није екологија, то је политичка двострукост у најчистијем облику.” – стоји у објави ове непрофитне организације из Малмеа.

Чињенице су јасне Парламент Шведске „Риксдаг“ је 5. новембра 2025. изгласао укидање забране – правила се мењају у Еколошком законику и Закону о минералима, а влада потез везује за енергетску безбедност и план обнове нуклеарне енергетике. Гласање је прошло упркос противљењу дела опозиције и локалних заједница.

Овде се отвара питање критеријума. Када Србија покуша да отвори расправу о литијуму, реторика дела међународних и домаћих актера моментално скаче на максимални аларм – „екоцид“, „уништење природе“, „неповратна штета“. Кад истовремено Шведска најави уран (материјал са несумњиво тежим безбедносним режимом и дуговечним ризицима), наратив се окреће: „зелена транзиција“, „стратешка самодовољност“, „отпор зависности од увоза“. Ако се начелни „еко“ стандарди мењају у зависности од географске ширине и политичке мапе, то више није екологија него политика и економија.

Управо зато у домаћој јавности легитимно се поставља и шире питање да ли је део спољног фактора намерно кочио развојне пројекте Србије, покушавајући да кроз кампање и уличне притиске око литијума изазове политичку нестабилност, док се слични и много ризичнији подухвати на северу Европе промовишу као „зелени искорак“? Уз то иде и дилема о лицемерју зашто једни „смеју“, а други „не смеју“ да развијају стратешке ресурсе? У том контексту, став државе Србије да се о свему одлучује уз строге стандарде, транспарентне процедуре, учешће локалних заједница и заштиту државних интереса, делује као покушај да се заштити и природа и развој, уместо да се Србија гурне у позицију трајне зависности од туђих сировина и туђих тржишта.

Пост „Српског моста“ отворио је праву тему, а то је да еко-стандард мора бити универзалан. Или је „зелено“ свуда или није нигде. Србија не треба да бира између природе и развоја, већ између лоших и добрих пројеката, само они са строгим надзором, јавним гаранцијама, локалним уделом у користи и потпуном транспарентношћу треба да прођу. „Лажне екологе“ најлакше је препознати по једном критеријуму, кад шапућу у Стокхолму, а вичу у Лозници.

(Српски Угао)