ШТА САДА ДА РАДЕ ИНСТИТУЦИЈЕ? Маргетићеве оптужбе против Вучића пале су на чињеницама

ВИШЕ од сто дана у делу регионалне и нажалост домаће јавности вођена је жестока медијска кампања чији је циљ био један – да се председник Србије Александар Вучић доведе у директну везу са ратним злочинима током опсаде Сарајева, кроз конструкцију о такозваном „Сарајево сафарију“.

Фото Драган Миловановић

 Носилац те кампање био је Домагој Маргетић, који је тврдио да поседује оригиналну ратну документацију која, како је наводио, „непобитно доказује“ Вучићево учешће у тим догађајима.

Данас, након детаљне анализе докумената које је Маргетић пласирао у јавност, поставља се сасвим другачије питање, не шта те тврдње значе политички, већ шта значи чињеница да су оне - према свим расположивим доказима - засноване на фалсификатима.

Кључна основа Маргетићевих оптужби били су наводни документи из архиве Новосарајевског четничког одреда, за које је тврдио да потичу из заоставштине његовог команданта Славка Алексића. Међутим, упоредна анализа тих папира са аутентичним документима који су коришћени као доказни материјал пред Међународним кривичним трибуналом у Хагу показује низ грубих и тешко објашњивих неслагања.

Пре свега, сви проверено аутентични документи које је Алексић писао и потписивао током рата били су сачињени искључиво на ћирилици, са јасно истакнутим печатом јединице. Насупрот томе, документи које је објављивао Маргетић писани су латиницом, без икаквог печата, са потписом који визуелно одступа од оригинала и делује неприродно „свеж“ за папире који би, по тврдњама аутора, требало да буду стари више од три деценије.

Додатну тежину овим налазима даје и чињеница да је сам Славко Алексић, месец дана пре смрти, јавно и недвосмислено демантовао Маргетићеве тврдње, одбацујући било какву могућност да је Александар Вучић био припадник његове јединице или да је имао било какве везе са наводним „људским сафаријима“.

Образац сензације без доказа

Случај са наводном Алексићевом архивом није једина лаж у каријери Домагоја Маргетића. Напротив, он се уклапа у образац који је јавности познат годинама: велике, бомбастичне најаве о „ексклузивној документацији“, „тајним архивама“ и „необоривим доказима“, које временом остају без икакве материјалне потврде.

И у случају тврдњи да је поседовао хиљаде страница докумената које му је, како је говорио, предао некадашњи високи функционер СНС-а Владимир Цвијан, исход је био исти - јавност никада није видела доказе који би поткрепили те наводе. Упркос томе, политичка и медијска штета је већ била учињена.

Оно што овај случај чини посебно важним није само питање кредибилитета једног новинара, већ начин на који се очигледно проблематичне тврдње користе као инструмент у широј политичкој борби. Објављивање докумената сумњиве аутентичности, без озбиљне провере, не доприноси расветљавању ратних злочина нити задовољењу правде за жртве. Напротив, оно компромитује саме жртве, релативизује стварну одговорност и отвара простор за ревизију историјских чињеница.

Истовремено, такве кампање имају јасан политички ефекат: оне не морају да буду истините да би биле корисне. Довољно је да буду гласне, дуготрајне и медијски атрактивне.

Шта сада?

И ту долазимо до кључног питања - шта је институционални одговор на кампању која је, након темељне анализе, остала без чињеничног упоришта? Да ли је реч о случају који треба оставити у домену медијске полемике, или о проблему који захтева правни епилог?

Одговор на то питање не тиче се само једног човека или једне оптужбе. Он се тиче стандарда јавног говора, одговорности за јавно изнету клевету и границе између истраживачког новинарства и политичке манипулације. Уколико се покаже да се системски толерише пласирање фалсификата и тешких оптужби без последица, цена ће бити много шира од једне медијске афере – биће то цена урушавања поверења у јавни простор у целини.

У том смислу, питање „шта сада“ није питање личне освете или политичког притиска, већ питање институционалне одговорности. Јер ако се након сто дана најжешће кампање испостави да је основ био лажан, онда одговор не сме да буде ћутање.

(Политика)

Препоручујемо

Политика

0 0

НАПУСТИТЕ ИРАН! МСП препоручује нашим грађанима да због погоршане безбедности напусте Исламску Републику

20. 02. 2026. у 23:21

Политика

12 12

ТРЕНУТАК КАД ЈЕ СРБИЈА ЗАНЕМЕЛА! Вучић се ухватио за главу након признања ове храбре жене: Дође ми да заједно са вама плачем!

20. 02. 2026. у 22:47

Политика

28 13

СИНИША МАЛИ: Настављамо политику која на делима показује да нам је свака општина у Србији важна

20. 02. 2026. у 20:57

Политика

7 7

БАХАТИ БЛОКАДЕРИ БРУТАЛНО ГАЗЕ ПО ПРАВИМА ГРАЂАНА! Желе да забране човеку да изда имовину, па се обрушили и на градоначелника

20. 02. 2026. у 20:02

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације