Политика

ВРХУНСКИ ТЕКСТ ПРЕДСЕДНИКА ВУЧИЋА: Шеф наше државе овако пише о Кини и председнику Сију

В.Н.

25. 05. 2026. у 02:48

ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић написао је ауторски текст за "South China Morning Post" о односу Кине и Србије. Текст преносимо у целости.

ВРХУНСКИ ТЕКСТ ПРЕДСЕДНИКА ВУЧИЋА: Шеф наше државе овако пише о Кини и председнику Сију

Док се враћам у Кину, чиним то са трајним осећајем поштовања према нацији која је постала један од најнеопходнијих партнера Србије и кључна снага нашег века. У Европи, дискусије о Кини су пречесто замагљене сумњом и стратешком анксиозношћу. Разумем да свака већа политичка заједница мора да чува своју будућност, али верујем да Европа треба да се обрати Кини не са страхом и сумњом, већ са поверењем и озбиљном, отвореном спремношћу за сарадњу.

Србија је изабрала пут отворености. А наше искуство доказује да партнерство са Кином доноси конкретне користи обичним људима, радницима и породицама. У многим аспектима, Србија је постала пионир у Европи за бренд партнерства који је и практичан и обострано користан. Много пре него што је повезивање постало популарна реч, разумели смо важност изградње мостова између Истока и Запада.

Кроз наш оквир са централном и источном Европом, однос је сазрео у широко и трајно партнерство – а његови плодови су сада видљиви широм нашег окружења у инфраструктури, енергетици и технологији.

Срце овог односа остаје челичана у Смедереву . Када је председник Си Ђинпинг посетио Србију 2016. године, заједно смо путовали у фабрику која је била на ивици колапса. У том тренутку, хиљаде породица су се плашиле за своју будућност, а судбина целог града је била неизвесна. Затим су дошле кинеске инвестиције и, подједнако важно, кинеско поверење.

Ревитализација млина од стране ХБИС групе била је више од економског пројекта. То је био доказ да заједно можемо да вратимо достојанство тамо где су други видели само пад. Данас је тамо директно запослено 5.000 људи, а хиљаде других зависе од њеног успеха. Оно што је некада био симбол индустријске несигурности постало је сведочанство обнове.

Јасно се сећам атмосфере током те посете 2016. године. Радници су дочекали Сија не као удаљеног страног достојанственика, већ као вођу који је интимно разумео њихове муке и у потпуности препознао њихов потенцијал. Те слике остају дубоко урезане у сећање Срба.

Његов повратак 2024. године означио је још једну прекретницу, сигнализирајући помак од тешке индустрије ка секторима који ће дефинисати будућу економију. Данас, кинеске компаније улажу у српску роботику, вештачку интелигенцију и напредну производњу.
Неки у Европи и даље питају да ли овај ангажман ствара зависност. Искуство Србије јасно доказује супротно. Право партнерство се гради на међусобном поштовању и постизању резултата. Србија остаје чврсто на свом европском путу. Тежимо њему јер тражимо снажну будућност унутар Европске уније.

И управо зато верујемо да Европа не би требало да се затвори. Свет постаје све више повезан, а не мање, а мудра политика у 21. веку захтева ангажовање свих главних глобалних актера.

Развој Кине током последњих деценија, без преседана у историји, је достигнуће које ниједан озбиљан посматрач не може игнорисати. У свим мојим личним разговорима са Сијем, увек ме је импресионирала његова смиреност и пристојност. Он је пажљив господин који слуша са великом пажњом.

Али сам у њему видео и ретку врлину: храброст. Он је човек који никада неће безобзирно довести своју земљу у опасност, али ће, без тренутка оклевања, изложити себе ризику да би бранио дугорочне интересе своје нације. У ери глобалне нестабилности, та комбинација разборитости и одлучности је неуобичајена снага.

Пријатељство између Србије и Кине није усмерено ни против кога. Није ексклузивно, нити је идеолошко. Засновано је на суверенитету и практичним резултатима. У Србији, партнерства процењујемо по фабрикама које остају отворене, железницама које повезују наше људе и сигурности коју наши грађани осећају у вези са својом будућношћу .
Зато Србија и даље верује у овај однос. Надам се да ће и Европа на крају гледати на Кину не кроз призму страха, већ кроз призму реализма и међусобног поштовања.