Политика

МОНСТРУМ КОЈИ СТОЈИ ИЗА „ОТВОРЕНОГ ДРУШТВА": Како је Џорџ Сорош крао јеврејску имовину за време Холокауста да би „преживео“

В. Н.

28. 05. 2026. у 12:19

ПАД комунизма и транзиција источне Европе почетком деведесетих година прошлог века изнедрили су многе позитивне појаве које су утицале на источноевропске земље.

МОНСТРУМ КОЈИ СТОЈИ ИЗА „ОТВОРЕНОГ ДРУШТВА: Како је Џорџ Сорош крао јеврејску имовину за време Холокауста да би „преживео“

Државе су постале део слободног тржишта, а слобода говора и демократија, тј. право избора, постали су мејнстрим. Међутим, управо слободу говора, демократију и слободно тржиште – једине „вредности“ проистекле из те тектонске промене – итекако је злоупотребила, а по некима и створила, дубока држава. Њен главни играч у процесу разградње држава и стварања „отвореног друштва“ постао је Џорџ Сорош, некада „сиромашни“ студент економије који је „преко ноћи“ постао милијардер и „филантроп“ (човекољубац). Међутим, истина о Џорџу Сорошу много је мрачнија и монструознија и, према овој интерпретацији, своје корене има у периоду Холокауста, када су немачки нацисти прогонили и убијали Јевреје.

Живот Џорџа Сороша, заправо Ђерђа Шварца, мађарског Јеврејина, након 1991. године релативно је познат. Његов Фонд за отворено друштво настао је 1993. године и из њега се већински финансирају активности НВО сектора широм источне Европе, али и света – Африке, Азије, Јужне Америке и САД.

Сви континенти постали су у претходних 35 година његово „игралиште“. На том терену он је, уз помоћ добро разгранате мреже, раширио свој утицај, градећи друштво не по мери човека, већ по мери своје фиксације да свет треба да постане глобално село – без држава, суверенитета народа, независности и различитости.

Како се родио монструм?

Сорошева „каријера добротвора“, ипак, није почела 1991. године. Он „инстинкт за преживљавањем“ носи од раног детињства. Како је сам признао за америчку мрежу ЦБС, уз помоћ тог инстинкта, али и монструозног поступања према сопственим сународницима, преживео је Други светски рат у Мађарској.

У сопственој биографији наводи да је рат за њега почео 1944. године, када се догодила нацистичка окупација Мађарске Миклоша Хортија. Мађари су желели да издају Немачку и да пређу на страну савезника, Хитлер је то открио и одлучио да неутралише Будимпешту као могућу претњу на југу Рајха. Како је касније утврђено, упркос прогонима и уништењу Јевреја који су почели у Хортијевој Мађарској 1941. године, Адолфу Ајхману наређено је да преосталих 550.000 мађарских Јевреја са територије предратне Мађарске и области које су окупирали пошаље у концентрационе логоре, у којима ће сви бити истребљени.

Споменути интервју, дат неколико деценија касније, где је признао да је био учесник Холокауста, али на нацистичкој страни, Сорош је покушао да оповргне. Такозвани „факт-чекери“, међу њима и Неwсwеек, у једном тренутку били су у потпуности у служби прикривања овог дела његовог живота. Ипак, истину није могуће сакрити, штавише, сами су је открили.

Наиме, у припремама за спровођење пакленог нацистичког плана своју улогу имала су и „Јеврејска већа“ (нем. Јуденрäте). Административна тела, направљена од стране нациста, имала су задатак да направе спискове Јевреја, тј. да их региструју. Од стране нациста ово је било оправдавано наводном жељом да Јевреји не буду „илегални“, већ да постану пуноправни грађани. Високи чланови Јеврејских већа знали су о чему се ради, али су се, због личне безбедности и преживљавања, одлучили на колаборацију са самим Сатаном, на штету свог народа.

Сорош није био изузетак. Штавише, управо његови факт-чекери наводе да је радио као „гласник“ за Веће. Сви подаци које је јавност сазнала о његовом животу део су биографске књиге „Сорош: Живот и време месијанског милијардера“, коју је написао Мајкл Кауфман у сарадњи са самим Сорошем.

Према подацима из књиге, док је радио за Веће, било му је наређено да пренесе поруке људима у неколико делова Будимпеште. Његов отац Тивадар прочитао је поруке и рекао сину да су то, уствари, наредбе о депортацији које Џорџ треба да однесе јеврејским адвокатима са списка.

Тивадар је саветовао сина да поруке однесе, али да „упозори“ те људе да ће, уколико буду пратили наредбе, сви бити депортовани.

„Сећам се једног човека код којег сам отишао, а који ми је рекао: ‘Знаш, цео свој живот био сам грађанин који поштује закон, нисам урадио ништа погрешно, немам разлога да се оглушим о ову наредбу и сигуран сам да ми се ништа лоше неће десити’“, рекао је Сорош.

Уз то је додао да је предао рапорт оцу након што се вратио и да су тада имали разговор о правилима, тј. о томе којим правилима треба да се повинује, а која треба да прекрши. Након тог „пригодног“ разговора са оцем, Тивадар му је рекао да престане да ради за Веће.

Потпуно невероватна прича, на нивоу научне фантастике, у којој сарадник нациста иде да преда наређења својим сународницима о депортацији, а они му говоре да ће послушати јер им се сигурно ништа лоше неће десити, само је увод у даље измишљотине које је Сорош изнео правдајући своје учешће у масакру над сопственим народом.

Како се холокауст над мађарским Јеврејима одвијао, у једном тренутку нацисти су почели да се решавају и колаборациониста. Онај ко пристане да сарађује са окупатором сигуран је само до момента када окупатору више није потребан. Зато је Сорошев отац Тивадар успео у окупираној Будимпешти да набави праве документе за свог сина, на име Шандор Киш. Уз документе, кривотворио је и читаву породичну историју. Уз то је платио нацисти по имену Баумбах, који је Сороша, тј. Шандора Киша, требало да чува и представља као своје кумче.

Такође, Баумбах није само чувао петнаестогодишњег Сороша. Од њега је добио и злата вредне информације које је поседовало „Јеврејско веће“, као и њихови гласници, са списком јеврејских богаташа који су избегавали депортацију, односно физичко уништење од стране нациста кроз колаборацију са њима.

На списку је био и Мор Корнфелд, богати јеврејски аристократа. У књизи дословно пише да је „Баумбаху било наређено да оде на имање Корнфелда и заплени уметничка дела, посуђе и драгоцености“, тј. све што је имало неку вредност. Учешће Сороша у конфискацији имовине оправдано је тиме да је „Баумбах, уместо да га остави у Будимпешти на три дана, повео са собом“.

Наводно, док је Баумбах пљачкао богатог Јеврејина који је одређен за одстрел, Сорош је, попут разиграног дечака, време проводио са његовом послугом јер је „први пут био у посети таквом имању“. Док је његов „заштитник“ правио списак сребрних кашика и виљушака човека којег ће да убију у гасној комори, Сорош је наводно први пут у животу јахао коња. Како дословно наводе, „није сарађивао (колаборирао са нацистима) ни са ким, већ је водио рачуна о свом примарном задатку – да нико не посумња да је он Шандор Киш“.

„И ако сам био тамо, и ако нисам, био сам само посматрач. Имовина је одузета, а ја нисам имао улогу у одузимању“, рекао је Сорош 1998. године у интервјуу за „60 минута“ на ЦБС-у.

Цела ова прича, достојна трећеразредне холивудске продукције, настала је четири године након овог интервјуа. А у интервјуу је, без трунке кајања, као најгори психопата и социопата, на констатацију новинара да би такво искуство многе одвело директно код психијатра и на питање да ли је било тешко тако поступати са људима, посебно својим сународницима, са благим осмехом на лицу одговорио: „Нимало“!

Како је монструм постао милијардер?

Такав монструм, са цртама психопате и социопате најгоре врсте, који у дубини своје душе мрзи људски род, на исти начин, хладно и нехумано, понео се и када је након 1991. године почео да гради концепт „отвореног друштва“. Према том сатанском концепту, свет треба да буде толико „отворен“ да границе уопште не постоје.

Проблем је настао оног тренутка када је отварање граница држава прерасло у манипулацију начином живота, тј. имплементацију дегенеративних активности – хомосексуализма, педофилије, трансџендеризма и наркоманије – у друштва у којима Фонд за отворено друштво остварује директан или индиректан утицај.

Будући Јеврејин по националности, просечан посматрач његових активности очекивао би да је Сорош човек који подржава државу Израел, да је чак и циониста, а можда и радикални националиста. Међутим, испоставило се да управо због своје идеје „отвореног друштва“ он није ништа од понуђеног. Штавише, он, тј. његов Фонд, у доброј мери финансира про-палестинске протесте широм Европе и света.

Уколико је некоме било чудно из ког разлога радикални „wоке“ левичари, анархисти, екстремни неолиберали и друге повезане групе које финансира Сорош тако горљиво протестују за права Палестинаца, одговор је управо у његовој идеји „отвореног друштва“.

Сорош се не противи само Израелу као ентитету који постоји у својим границама, са својом владом и суверенитетом. Он се противи свим државама и сваком облику суверенитета који не почива у рукама једног светског центра из којег се управља.

За финансирање свих ових многобројних покрета, организација и удружења потребне су велике количине новца. Питање које се поставља јесте како је дошао до толике количине средстава.

Прво „решење“ овог „проблема“ медији, од којих се многи финансирају на истоветан начин, налазе у чињеници да је Сорош „гробар Банке Енглеске“. Само две године пре оснивања Фонда за отворено друштво, он је као тржишни шпекулант 1991. године купио огромне количине енглеске фунте током више месеци јер је „приметио“ да је Велика Британија под неповољним условима укључена у европски ЕРМ (механизам новчане размене).

Прва милијарда

Према службеној историографији, у септембру 1992. године наступила је „Црна среда“, дан када је он одједном продао 10 милијарди долара у фунтама и на томе „зарадио“ прву милијарду долара. Због његове акције Британија је запала у финансијску кризу, фунта је девалвирана и земља је морала да се повуче из програма.

„Планирали смо да продамо више од 10 милијарди. Заправо, када је Норман Ламонт (тадашњи британски министар финансија), нешто пре девалвације, изјавио да планира да позајми скоро 15 милијарди долара да би одбранио своју валуту, ми смо били запањени чињеницом да је то баш онолико колико смо хтели да продамо“, рекао је Сорош октобра 1992. године лондонском „Тајмсу“.

Фонд за отворено друштво настаје одмах након ове „акције“, а колико је ово све случајност, след догађаја или способност Џорџа Сороша, свако треба да процени за себе.

Тек неколико година након удара на Банку Енглеске уследила је велика азијска финансијска криза 1997. године. Малезијски премијер Махатир бин Мохамад директно је оптужио Сороша да своје богатство користи да би казнио Савез нација југоисточне Азије јер су у своје редове примили Мјанмар, који је тада био на удару Сороша.

„Јеврејин је изазвао стрмоглав пад валута“, рекао је премијер и директно означио кривца за колапс.

Свој финансијски успех и чињеницу да из сваке кризе изађе богатији описао је као способност да преживи.

„Богат сам само зато што знам када нисам у праву. Практично сам преживео признајући сопствене грешке. Имао сам главобоље због тога што сам у криву. Кад си у криву, мораш или да се бориш или да побегнеш. Када донесем одлуку, главобоља нестаје“, рекао је Сорош.

Сорош у Србији 90-их организовао анти-ратни покрет

За дубоку државу суверенистичка власт Слободана Милошевића постала је проблематична оног тренутка када је јасно и гласно поручио да жели да заштити све Србе и да сачува наш начин живота, традицију, културу и идентитет. Једном речју – Милошевић је постао главобоља.

Међутим, у почетку су представници дубоке државе сматрали да на развалинама Југославије имају плодно тле за сејање својих монструозних идеја. У јеку заоштравања сукоба у бившој СР Хрватској и напада на касарне легитимне ЈНА од стране нео-усташа обучених у униформе ЗНГ и ХОС-а, у Београду се стварао антиратни покрет. Демонстрације 9. марта 1991. године биле су само манифестација неразумевања једног дела јавности да су наша бивша браћа поново наоштрила каме којима су нас клали у Јасеновцу. Задатак тада тек посејаног НВО сектора у Србији био је да кроз активности антиратног покрета отежа властима контролу над ситуацијом.

Видећи развој догађаја на терену и да је новоуспостављена власт Милошевића практично одмах показала да неће дозволити гушење и нови геноцид над Србима, Сорош је већ 17. јуна 1991. године, само три месеца након 9-мартовског ужаса, основао „Сорош фонд Југославија“.

За ових 35 година Фонд је мењао имена. Покушавајући да спречи обојену револуцију и рушење институција државе, Врховни суд Србије је у фебруару 1996. године забранио рад Фонда. Разлог је била очигледна финансијска подршка екстремистичким организацијама, медијима, удружењима и странкама, које су биле спремне да изазову грађански рат у Србији уколико не успеју да је прегазе протестима и антиратним покретима.

Како се ближила НАТО агресија на СРЈ, Фонд, тада под именом Фонд за отворено друштво, појачавао је свој рад. У једном тренутку практично читав НВО сектор био је финансиран од стране Сороша и сродних фондација и агенција, попут Фонда браће Рокфелер, шведске СИДА, америчког НЕД-а и УСАИД-а. Тада су посебно значајни били Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић и Хелсиншки одбор за људска права Соње Бисерко. Ипак, „мајка“ антиратног покрета у Србији и свих ових организација, Соња Лихт, директно је учествовала у оснивању и раду Комитета правника за људска права YУЦОМ, Центра за антиратну акцију (Весна Пешић), Београдског женског лобија и Београдског женског парламента.

Управо Соња Лихт водила је Сорошев фонд у Србији, тј. Југославији, до 2003. године и директно учествовала у разбијању СР Југославије на крају тог процеса, тј. трансформацији заједничке државе Србије и Црне Горе у државну заједницу (заједницу држава) СЦГ.

Може се рећи да је разбијање СРЈ, које је довело до референдума о независности Црне Горе 2006. године, а последично и до насилног отцепљења Косова и Метохије 2008. године, био последњи велики задатак антиратног НВО сектора.

Након ратова – удар на институције и инфилтрација

По завршетку грађанских ратова и коначне поделе југословенског наслеђа, циљеви и задаци су се променили, а финансијери су остали исти.

Данас у Србији активно делује преко 38.000 организација НВО сектора. Небројено много њих настало је директно из Фонда за отворено друштво. Не каже се џабе да обојене револуције нема тамо где нема Сорошевог фонда. По правилу, након успеха, обарања легитимне власти и разарања институција, НВО сектор шири се попут куге. Кадрови организација плаћених од стране Сороша запоседају све институције.

Како више нема опасности од рата, НВО сектор, предвођен Сорошем, оштрицу је усмерио ка начину живота, традицији и култури. Кроз институције у Србији инфилтрирали су се, на првом месту, у образовање. Промоција свих оних дегенеративних активности дошла је преко НВО сектора који исходиште има у Сорошевој фондацији.

Такође, осим образовања, директно је ударено и на законодавство, али и на политику уопште. На пример, тзв. „Отворени парламент“, пројекат ЦРТА-е, која се бави изборима, назван је у потпуности у складу са постулатима Сорошевог „отвореног друштва“. У друштву у којем све треба да буде „отворено“, транспарентна је и чињеница да је прва средства за оснивање ЦРТА-е донирао управо Сорошев фонд. Не треба, стога, да чуди активност ЦРТА-е у текућој обојеној револуцији и посебно екстреман став према суверенистичким властима у Србији данас.

Сорош је кумовао и оснивању „Грађанских иницијатива“, још једног великог „дародавца“ мањих НВО по Србији, које директно утичу на друштво у целини. Традиционално, Сорошева фондација веома је активна у финансирању омладинских организација.

Тако је Кровна организација младих Србије (КОМС) директно Сорошев продукт преко Грађанских иницијатива. Њих су, поред ГИ, основали још и Млади истраживачи Србије, Омладина ЈАЗАС, Омладински информативни центар и Савез извиђача Србије. У оквиру КОМС-а, на самом почетку 2003. године, деловали су и Омладински савет Војводине и Студентска унија Србије. Циљ је био „подизање свести јавности о позицији младих и успостављање институционалног тела за бригу о младима“.

Међутим, циљеви који су остварени тицали су се и пројеката мобилисања младих да изађу на гласање и успостављања 13 коалиција младих на локалу. На крају је КОМС, основан тада Сорошевим новцем и новцем сличних фондација и организација, постао национални кровни савез младих, управо онако како је кројен Закон о младима Републике Србије 2011. године. Практично, власт Демократске странке Бориса Тадића ударила је темеље и дозволила директан улазак Сороша и НВО сектора у целини у институције када је у питању организовање и рад са младима, тако што су Сорошеву НВО КОМС прогласили државном институцијом.

На идентичан начин рађено је са феминистичким НВО, за које је раније речено да их је оснивала још Соња Лихт почетком деведесетих. Након завршетка ратова рад на „заштити жена“ постао је посебно битан. Непосредно након ратова акценат је био на силованим женама. Данас је у центру пажње тзв. „фемицид“, тј. убиство жене „само зато што је жена“. Наравно, у креирању потпуно лажног наратива да се одвија отворени рат мушког пола против жена, Сорош је одиграо кључну улогу.

НВО са убедљиво највећим бројем спонзора у Србији је Аутономни женски центар. Од свог оснивања 1993. године па до данас броји око 150 донатора. Практично све фондације, агенције и удружења која су икада дала нека средства у источној Европи за рад НВО сектора били су донатори АЖЦ-а. Само за последње три године, за које у годишњем извештају о раду дају прецизне податке о томе колики су буџет имали на располагању, наводе да се ради о 1.341.083 евра. Годишње, преко 400.000 евра донатори издвајају за рад организације.

Преко финансирања оваквих организација удара се на стуб друштва – породицу. Мајке, кћерке, сестре, девојке, супруге окрећу се против својих очева, мужева, браће и партнера. Финансирање антисрпских, анархо-либералних НВО има далекосежне последице по друштво у целини. Прво стварање паралелних институција, ван система, које затим, како је то урађено са КОМС-ом, улазе у систем и постају институције у институцијама, процес је који је започет након прве обојене револуције 2000. године.

На том процесу предано је радио Џорџ Сорош, монструозни сарадник нациста у Холокаусту, геноциду над сопственим народом. Институције система у Србији, које током друге обојене револуције спомињу и власт и блокадерско-терористички покрет, морају да пронађу снагу да се одупру насртајима Сороша и његове мреже. Само на тај начин Србија може да опстане.

(24седам)