Политика

КРИМИНАЛИЗАЦИЈА БЕОГРАДА ИЗ ЦРНОГОРСКЕ КУХИЊЕ: Медијским нападима на Вучића и његову породицу крију трагове криминала који воде до Ђуканов

В.Н.

29. 05. 2026. у 09:55

ПОСТОЈИ једна политичка законитост која се понавља кроз историју без обзира на државу, идеологију или вријеме. Када нестану аргументи, почиње пропаганда. Када понестане одговора, крећу оптужбе. А када се отворе питања о сопственој одговорности, најлакше је јавности понудити новог кривца.

КРИМИНАЛИЗАЦИЈА БЕОГРАДА ИЗ ЦРНОГОРСКЕ КУХИЊЕ: Медијским нападима на Вучића и његову породицу крију трагове криминала који воде до Ђуканов

Управо због тога није случајно што се посљедњих година из једног дијела црногорске политичке, медијске и параполитичке сцене систематски гради наратив о криминализацији Александра Вучића и његовог брата Андреја. Није проблем у томе што се политичари критикују. То је природно и легитимно у сваком демократском друштву. Проблем је што се готово опсесивно инсистира на једној спинованој теми, док се истовремено упорно избјегавају питања која се тичу политичког, економског и безбједносног насљеђа режима који је Црном Гором управљао три деценије.

Није најважније питање зашто неко напада Вучића.

Много је важније питање зашто се ти напади готово увијек појачавају онда када се у Црној Гори поново отворе теме које воде према одговорности бившег режима.

И управо ту почиње права прича.

КАДА ТЕЛЕКОМ ПОНОВО ПОКУЦА НА ВРАТА

Сваки пут када се у јавности поново отвори Телеком, када се помене шверц цигарета, када се покрене питање Прве банке, Лименке или међународних истрага које годинама прате поједине актере бившег режима, готово по правилу креће нова медијска офанзива према Србији.

То више није случајност.

То је политички образац.

Јер Телеком није само једна афера. Телеком је симбол начина на који је функционисала држава у којој су политичка моћ, приватни интерес и државни ресурси често били дио исте конструкције. Прва банка није само финансијска институција, већ симбол односа између власти и привилегованих економских кругова. Лименка није само спор око земљишта, већ парадигма система у којем су појединци остваривали милионске користи захваљујући политичкој моћи.

Због тога је много лакше отворити причу о Вучићу него одговорити на питање ко је профитирао од Телекома.

Много је лакше нападати Србију него објаснити поријекло богатства појединих људи који су деценијама били повезани са врхом власти.

Много је лакше производити нове политичке сукобе него дати одговоре на стара питања.

ЗАШТО УПРАВО ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ СТИЖУ КРИМИНАЛНЕ ЕТИКЕТЕ?

Посебно је занимљиво да у региону постоје различити политички наративи према Србији, али само један има изразито криминализујући карактер.

У Хрватској ће доминантне теме бити ратна прошлост, регионална политика, односи Загреба и Београда или европске интеграције.

У Сарајеву ће тежиште бити на односима са Републиком Српском и ратним насљеђем.

На Косову ће политички сукоби имати сасвим другачију садржину.

Међутим, само из Црне Горе годинама долази готово идентичан образац према којем се Александар Вучић и његов брат представљају прије свега као симбол криминала и корупције.

Зашто?

Зато што тај наратив има унутрашњу политичку функцију.

Његов циљ није Србија.

Његов циљ је Црна Гора.

Његов циљ није Александар Вучић.

Његов циљ је Мило Ђукановић.

Јер ако успијете да јавност убиједите да су Вучићи наводно исто што и Ђукановићи, онда се ствара простор да се релативизује све оно што се дешавало током претходних тридесет година.

ОПЕРАЦИЈА „СВИ СУ ИСТИ“

То је можда најважнији политички пројекат који данас гледамо.

Ако су сви исти, онда нема потребе говорити о Телекому.

Ако су сви исти, онда нема потребе говорити о Првој банци.

Ако су сви исти, онда нема потребе говорити о шверцу цигарета.

Ако су сви исти, онда више није важно ко је владао тридесет година, ко је контролисао институције и ко је доносио одлуке које су обликовале државу.

Тада се одговорност разводњава.

Тада се бришу разлике између оних који постављају питања и оних који на та питања треба да одговоре.

Тада се кривица претвара у општу маглу из које нико не излази као одговоран.

А управо је то циљ.

ОД АЦА ЂУКАНОВИЋА ДО АНДРЕЈА ВУЧИЋА

Није случајно ни то што се годинама покушава пребацити фокус са Аца Ђукановића на Андреја Вучића.

Док се у јавности свакодневно отварају теме о пословима предсједниковог брата у Србији, много рјеђе се поставља питање како је настајала економска моћ људи који су били најближи врху власти у Црној Гори.

Док се данима анализирају наводне везе породице Вучић, много мање се говори о пословним аранжманима који су обиљежили црногорску транзицију.

Док се траже трагови у Београду, затрпавају се трагови у Подгорици.

И управо зато није тешко закључити да криминализација Вучића има још један циљ – политичку амнестију Ђукановића.

Јер што се више говори о наводним гријесима других, мање се говори о сопственим.

КАВАЧКИ И ШКАЉАРСКИ КЛАН НИЈЕСУ НАСТАЛИ У БЕОГРАДУ

Посебно је важно подсјетити на чињеницу која се данас често покушава заборавити.

Кавачки и шкаљарски клан нијесу настали у Србији.

Њихово језгро није формирано у Београду.

Њихови први сукоби нијесу почели на Теразијама.

Они су настали у Црној Гори.

Њихов успон догодио се у периоду када је ДПС имао готово потпуну контролу над полицијом, АНБ-ом, тужилаштвом и свим кључним полугама власти.

То не значи да је држава стварала криминалне кланове.

Али свакако значи да јавност има право да пита како су најмоћније криминалне организације региона израсле управо у систему који је годинама представљан као гарант стабилности.

То питање и даље чека одговор.

МЕДИЈСКИ РАТ КАО ПОСЉЕДЊА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ

Када нестане политичке моћи, остаје медијска моћ.

Зато данас свједочимо покушају да се јавни простор затрпа толиком количином прича, сукоба и оптужби да грађани више не виде оно што је суштински важно.

Суштина није да се дају одговори.

Суштина је да се питања више не постављају.

Јер док траје расправа о Вучићу, не говори се о Телекому.

Док траје расправа о Србији, не говори се о Првој банци.

Док траје расправа о Андреју Вучићу, не говори се о Ацу Ђукановићу.

Док траје расправа о наводним туђим гријесима, не говори се о сопственом политичком насљеђу.

КАД СЕ ДИМ РАЗИЂЕ

Колико год дуго трајала пропаганда, постоји једна ствар коју ниједна кампања не може побиједити – чињенице.

А чињенице су неумољиве.

Црна Гора неће добити одговор о Телекому у Београду.

Неће расвијетлити шверц цигарета кроз нападе на Вучића.

Неће објаснити Прву банку криминализацијом Србије.

Неће пронаћи одговоре о настанку криминалних кланова преко границе.

Јер кључна питања нијесу настала у Београду.

Настала су у Црној Гори.

Зато ће, када се једног дана разиђе сва политичка магла, остати само једно питање које ће тражити одговор:

Да ли је криминализација браће Вучић била покушај обрачуна са Србијом или покушај да се Црна Гора никада озбиљно не суочи са политичким, економским и безбједносним насљеђем Мила Ђукановића и система који је створен током његове владавине?

(Борба.ме)