СРАМ ВАС БИЛО: Не ругате се ви Часном појасу, већ људима који у њему траже наду

ДОК су друштвене мреже биле пуне подсмеха на рачун Часног појаса Пресвете Богородице, многи су заборавили да иза сваког поклоњења стоји нечија животна борба, молитва и нада да ће сутра бити боље него данас.

Фото: N.Skenderija

Постоји нешто дубоко узнемирујуће у призору човека који се смеје туђој вери.

Не зато што вера не сме да буде предмет расправе. Не зато што је забрањено сумњати, постављати питања или мислити другачије. Већ зато што се иза таквог подсмеха најчешће не крије ни знање, ни храброст, ни критичко мишљење. Крије се нешто много приземније – презир према људима чије животне борбе не разумете.

Последњих дана друштвене мреже преплављене су људима који су одлучили да се наругају Часном појасу Пресвете Богородице и стотинама хиљада, можда и милионима оних који су дошли да му се поклоне. Нису се ругали само светињи. Ругали су се свему ономе што та светиња представља људима који су пред њом стајали. Ругали су се вери да живот може бити бољи него што данас јесте. Ругали су се нади да патња није последња реч. Ругали су се људској потреби да у најтежим тренуцима пронађе ослонац изван себе.

И управо ту почиње проблем.

Јер само човек који никада није био суочен са правом животном провалијом може да поверује да је вера пука интелектуална игра. Само неко ко никада није седео крај болничког кревета и чекао да лекар изговори реченицу од које зависи нечији живот може да се подсмева молитви. Само неко ко никада није гледао како му се свет руши пред очима може да мисли да је нада смешна ствар.

Постоје тренуци када човек остане без свих одговора. Када новац не помаже. Када познанства не помажу. Када политика не помаже. Када ни медицина, упркос свом знању и напретку, не може да пружи оно што очајнички желимо да чујемо. Тада људи траже снагу тамо где су је вековима тражиле генерације пре њих. Не зато што су глупи. Не зато што су заостали. Него зато што су људи који у себи имају и веру и наду да ће у тим тренутцима спасење доћи.

Зато је толико одвратно посматрати самопрокламоване моралне и интелектуалне громаде како са сигурног одстојања исмевају оно што никада нису покушали да разумеју. Њихов проблем није у томе што не верују. Проблем је што више не верују ни у шта осим у себе. Све посматрају кроз призму користи, интереса, политичког сврставања, друштвеног статуса и тренутног аплауза своје мале дигиталне публике. У њиховом свету нема места за светињу јер не могу да разумеју да постоје ствари које се не мере новцем, утицајем и личном промоцијом.

Отуда и та готово патолошка потреба да се све објасни цинизмом. Ако неко долази пред светињу, мора да има скривени мотив. Ако неко плаче, сигурно глуми. Ако се неко моли, сигурно је неук. Ако се стотине хиљада људи окупе око вере, мора да постоји нека превара. Такав поглед на свет не говори ништа о вери. Говори све о њима.

Јер човек у другима најчешће види оно што носи у себи.

Онај ко цео живот мисли само о интересу, свуда види интерес. Онај ко све мери новцем, верује да се све може купити. Онај ко је изгубио способност да поштује светињу, на крају изгуби способност да поштује и човека.

А иза оних који су долазили да се поклоне Часном појасу нису стајале политичке пароле. Стајали су животи. Стајале су непроспаване ноћи родитеља који стрепе за здравље своје деце. Стајале су године разочарања жена које сањају да постану мајке. Стајали су људи којима је живот висио о концу и који су се, када више ништа друго није остало, ухватили за веру као за последњу нит наде. Стајали су они који су изгубили некога кога воле. Они који се боре са болешћу. Они који се сваког јутра буде са теретом који нико осим њих не види.

И онда се појави неко ко мисли да је духовит зато што ће таквим људима објаснити како су будале.

Не, није то духовитост. Није то интелигенција. Није то храброст.

То је морални пораз.

То је тренутак у којем човек толико огугла на туђу патњу да више не види људе, већ само прилику за подсмех.

Можда је управо зато ова појава много опаснија него што изгледа на први поглед. Није проблем у једној увреди на друштвеним мрежама. Проблем је у томе што се подсмех проглашава за интелигенцију, презир за образовање, а ругање обичним људима за некакву вишу свест. Као да је знак напретка изгубити способност да поштујеш оно што је другоме свето.

А није.

Прави знак зрелости није да се смејеш вери других људи. Прави знак зрелости је да разумеш зашто им је потребна, чак и када ти није потребна. Да поштујеш њихову наду чак и када је не делиш. Да ћутиш пред нечијом муком чак и када не разумеш његову молитву.

Јер постоје ствари које надилазе политику, идеологију и дневне сукобе. Постоје места на којима човек остаје сам са својим страхом, својим болом и својом надом. А када се наругате тој нади, нисте показали да сте паметнији од других. Показали сте само да сте заборавили шта значи бити човек.

Није страшно када човек изгуби веру. То је његова лична ствар. Страшно је када изгуби саосећање. Јер тада више не престаје да верује у Бога – тада престаје да верује у људе.

И зато се све ово може сажети у две једноставне речи.

Срам вас било.

Не због тога што не верујете.

Него због тога што сте изгубили способност да разумете зашто други верују. Не због светиње коју вређате, јер светиње су преживеле много горе од ваших објава и коментара. Него због људи којима се ругате. Због оних који пред Часни појас нису дошли да би некоме нешто доказали, већ да би пронашли мир, утеху, снагу и наду за још један дан својих борби.

Највећа иронија је у томе што их посматрате са висине, а не примећујете колико су заправо богати. Не новцем, не положајем и не утицајем, већ нечим што се не може купити нити наследити. Богати су вером да сутрашњи дан може бити бољи од данашњег. Богати су надом која их одржава када живот постане тежак. Богати су способношћу да, упркос свим ударцима, сачувају поверење у добро, у људе и у Бога.

Насупрот њима стоје они који у свакој светињи виде разлог за подсмех, у свакој молитви предмет спрдње, а у сваком окупљању скривену рачуницу. И управо ту лежи трагедија. Није сиромаштво када човек нема много. Право сиромаштво почиње онда када изгуби способност да поштује оно што је другоме свето, када изгуби осећај за туђу муку и када му туђа нада постане разлог за подсмех.

Зато се не поставља питање шта верници виде у Часном појасу Пресвете Богородице. Много је важније питање шта су изгубили они који у њему не виде ништа осим прилике да се наругају људима.

Јер светиње ће остати. Вера ће остати. Нада ће остати.

Оно што нестаје јесте способност да се разуме туђе срце.

А када се то изгуби, ниједно богатство овог света не може да надокнади такав губитак.

(24седам)

Препоручујемо

Политика

0 12

ЧЕКАЈУ СЕ РЕЗУЛТАТИ ИЗБОРА НА КиМ: Излазност 36,81 одсто, први резултати ЦИК око 22х, највећи одзив у српским срединама

07. 06. 2026. у 09:13 >> 20:43

Политика

0 0

УСТАШКО ЛУДИЛО: Тукли човека на скупу Прогласа јер је за Вучића (ВИДЕО)

07. 06. 2026. у 20:31

Политика

0 1

НОВА БЛОКАДЕРСКА СКАНДАЛЧИНА У ВРЊАЧКОЈ БАЊИ: Злоупотреба малолетне деце на највишем нивоу

07. 06. 2026. у 19:54

Политика

0 0

БЛОКАДЕРИ У ОЧАЈУ НЕ ЗНАЈУ ВИШЕ ШТА РАДЕ: Активисти СНС-а нападнути током разговора са грађанима! (ВИДЕО)

07. 06. 2026. у 19:53

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације