РАСКРИНКАНЕ ПОДВАЛЕ АНТИСРПСКИХ ЕЛЕМЕНАТА ИЗ ПОДГОРИЦЕ: Медијски досије Петра Комненића није настао на граници

ЗАБРАНА уласка Петру Комненићу у Србију у делу јавности покушава се представити као пука реципрочна мера Београда након што је Црна Гора забранила улазак Драгану Ј. Вучићевићу.

Фото: Принтскрин ТВ Никшић

Такво тумачење је површно, политички корисно онима који Комненића данас желе да представе као жртву и недовољно за разумевање његовог вишегодишњег јавног деловања, пише београдска "Политика".

- Петар Комненић није случајни новинар који се изненада нашао на удару једне административне одлуке. Он је годинама, кроз Радио Слободна Европа, подгоричке „Вијести”, емисију „Начисто” и ауторске текстове, градио препознатљив идеолошки и медијски образац у којем су Србија, њен државни врх, Српска православна црква и српски политички фактор у Црној Гори најчешће третирани као проблем, притисак, безбедносни ризик или инструмент туђег утицаја.

У томе је суштина. Комненић није постао спорна јавна личност оног тренутка када му је, према његовој тврдњи, на граници саопштено да му је име у систему означено „црвеном бојом”. Тај тренутак само је институционално видљив завршетак једног много дужег процеса. Његов медијски досије није настао преко ноћи. Он је састављан годинама, текст по текст, емисија по емисија, квалификација по квалификација, увек у истом смеру – Србија као реметилачки фактор, Београд као центар притиска, СПЦ као политички актер, а Срби у Црној Гори као маса коју треба идеолошки преобликовати, дисциплиновати или одвојити од Србије као матичне државе.

Нема потребе да се Комненићу приписује оно што није директно изговорио. У доступним текстовима није неопходно тражити једну реченицу у којој он експлицитно вређа српски народ као народ. Његов однос према српском питању чита се из континуитета, из избора тема, из начина уоквиривања саговорника, из језика којим се описују Србија, СПЦ и просрпске странке у Црној Гори. Управо тај континуитет је озбиљнији од једне увредљиве реченице. Једна реченица може бити инцидент. Деценијски образац није инцидент, него уређивачка и идеолошка позиција.

У тексту „Како је пропао десант на Тиват”, објављеном 2026. године, Комненић је групу држављана Србије заустављених уочи доласка Александра Вучића у Тиват третирао кроз безбедносно-политички оквир хибридне претње и сумњиве екипе. У том тексту није доминантна новинарска дистанца, него препознатљива логика по којој сваки организованији српски политички или медијски покрет према Црној Гори мора бити представљен као операција, десант, претња или продужена рука власти у Београду. Тај речник производи слику у којој је долазак људи из Србије политички догађај и безбедносни проблем.

У истом периоду Комненић у тексту „Мандић, документарци и ‘усташки окот по нашем приморју’” пише о појединим српским медијима и организацијама блиским Александру Вучићу као о носиоцима увреда, обмана и национшовинизма. Та формулација припада ширем наративу у којем се сваки снажнији српски одговор на историјска, идентитетска и политичка питања у Црној Гори лако преводи у екстремизам, национализам или опасност по црногорску државност. Тако се читав један политички и културни простор, који за многе Србе у Црној Гори представља питање идентитета, језика, цркве и историјског памћења, у Комненићевој интерпретацији систематски своди на инструмент Београда.

Посебно је значајан његов текст „Ко ће сад бити ‘лидер Срба у Црној Гори’?”, у којем пише да је Александар Вучић Милана Кнежевића крунисао титулом лидера Срба у Црној Гори. У истом оквиру захтеви за српски језик, тробојку и двојно држављанство са Србијом представљају се као политикантство охрабрено из Београда. Управо је ту суштински проблем. За Комненића, српски језик у Црној Гори није природно право народа који тим језиком говори. Тробојка није легитиман симбол историјског и националног памћења. Двојно држављанство са Србијом није питање реалних породичних, културних и животних веза. Све се то у његовом медијском коду претвара у притисак, инструмент и политички маневар.

Тај његов приступ је покушај да се српско питање у Црној Гори трајно одвоји од Србије. У таквом погледу, Срби у Црној Гори могу бити прихватљиви само ако пристану на политичку и духовну дистанцу од Београда, ако Србију не доживљавају као матицу, ако Цетиње у симболичком смислу поставе изнад Београда и ако своју националну самосвест прилагоде потребама постђукановићевског грађанског инжењеринга. За такво стање јавног духа у Црној Гори није заслужан само Петар Комненић, али је он један од медијских радника који су томе дали значајан допринос.

Комненићев однос према Српској православној цркви још је директнији. У полемикама са српским свештенством и у текстовима објављеним у „Вијестима” користио је формулације које откривају дубоку нетрпељивост према улози СПЦ у Црној Гори. Писао је да појединци из СПЦ гланцају споменике ратним злочинцима и да крече прошлост, а затим је СПЦ доводио у контекст Београда, Русије и политичког притиска. У једном од најупечатљивијих делова тих полемика питао је да ли је једног свештеника СПЦ из Црне Горе спутао страх да Београд не пошаље још једног десантног митрополита. Та синтагма није случајна и сажетак је Комненићевог погледа на СПЦ. Митрополит за њега није духовник, црква није историјска институција српског народа у Црној Гори, него се све представља као врста десанта, интервенције и контроле.

Исти образац видљив је и у његовим ранијим текстовима за Радио Слободна Европа. Ту се, у периоду од 2011. до 2017. године, формирају основни елементи Комненићевог погледа на српски фактор у Црној Гори. Демократски фронт, Нова српска демократија, ДНП, СПЦ и митрополит Амфилохије најчешће се појављују у контексту анти-НАТО кампање, руског утицаја, националистичке иконографије, спорења црногорских симбола и оспоравања државног курса Црне Горе. Тај избор није безначајан и њему као новинару нема нико право да бира теме, али континуирани избор истог угла открива политичку матрицу Петра Комненића коју је предано зидао у кулу од карата која ће се врло брзо срушити.

У тексту „Помаже ли Русија црногорску опозицију?” Комненић Демократски фронт смешта у оквир сумњи о руском финансирању и анти-НАТО деловању. У тексту „Ловћенска декларација – потпис ближе Русији” ДНП и Нова српска демократија повезују се са Јединственом Русијом и московским интересима. У тексту „Злоупотребљава ли опозиција прославу православне Нове године?” прослава православне Нове године, СПЦ, Амфилохије и Демократски фронт постављени су у политички проблематичан контекст. У тексту „У НАТО или не: Захуктала се борба кампањама” анти-НАТО ставови ДФ-а и СПЦ приказани су као део борбе против стратешког курса Црне Горе.

У интервјуу са Јевремом Брковићем, под насловом „Протести нису лишени опасних сценарија”, протести Демократског фронта уоквирени су кроз националистичку иконографију, митрополита Амфилохија и руску подршку, јер је описујући протесте директно имао потребу да одреди и њихову политичку дијагнозу. Српски национални симболи, црквена подршка и противљење НАТО-у Комненић је са жаром увек стављао у исти низ са опасним сценаријима и тај метод је годинама коришћен у Црној Гори, да све што је српско, црквено, анти-НАТО или наклоњено Београду проглашава за ризик по државу.

Посебну тежину има текст „Да ли ће опозиција прихватити услове Позитивне Црне Горе” из 2012. године. У њему се део опозиције ставља пред задатак да направи отклон од политике Слободана Милошевића, осуди Сребреницу, одустане од преиспитивања признања тзв. Косова и прихвати црногорске државне симболе. Формално, то је извештај о политичким условима. Суштински, то је медијско легитимисање тезе да просрпска опозиција мора да прође идеолошку проверу пре него што буде третирана као прихватљив политички актер. Та његова провера увек иде преко истих тачака – Косово и Метохија, Сребреница, национални симболи, језик, НАТО и однос према Србији.

У томе се види најдубљи слој Комненићевог јавног рада. Он није само критиковао поједине политичаре. Он је годинама учествовао у обликовању медијског простора у којем се од Срба у Црној Гори очекивало да своју политичку легитимност доказују одрицањем од темељних елемената сопственог идентитета. Србин у Црној Гори, у таквом медијском систему, постаје прихватљив тек када прихвати да Србија није његова матица, да је СПЦ политички проблем, да је српски језик средство блокаде, да је тробојка провокација, да је противљење НАТО-у руски утицај, а да је питање Косова затворена ствар.

Таква позиција није без последица и производи генерације јавних делатника, политичара и медијских потрошача који се изјашњавају као Срби, али од Србије траже дистанцу. Оних који говоре о српском идентитету, али га везују за цетињски државотворни мит и који прихватају српско име само ако је очишћено од Београда, Косовског завета, СПЦ и српске државне идеје. То је један од најопаснијих облика идентитетског инжењеринга, јер се не спроводи отвореном забраном, него дуготрајним медијским преваспитавањем у ком је Петар Комненић имао улогу преваспитача.

Због тога је неубедљиво када се забрана уласка Комненићу у Србију тумачи искључиво као реципроцитет. Реципроцитет је можда био повод. Његов јавни рад је разлог због којег та мера не може да изазове изненађење. Ако држава Србија има право и обавезу да води рачуна о сопственом достојанству, безбедносном интересу и положају српског народа у региону, онда је логично да се пажљиво гледа и на оне који годинама у јавном простору нормализују представу о Србији као сметњи, претњи или хегемону.

Комненић, наравно, има право на свој политички став и право да буде против Александра Вучића. Има право да критикује власт у Србији. Има право да не дели поглед већине Срба у Црној Гори на СПЦ, Косово и Метохију, НАТО, Београд или идентитетска питања. Али право на став не значи право на имунитет од последица јавног деловања, јер новинарска професија није дипломатски пасош, нити је уредничка позиција дозвола да се годинама обликује непријатељски оквир према једној држави и народу, а да се свака реакција те државе проглашава нападом на слободу медија.

Није спорно да Србија, као озбиљна држава, мора да буде опрезна, прецизна и правно уредна у свакој мери коју предузима. Није спорно ни да свако коме је забрањен улазак има право да зна правни основ и трајање такве мере. Али политички и морални аспект овог случаја не може се избрисати процедуралним детаљима. Комненићев досије јавног деловања постоји независно од тога да ли је решење уручено на један или други начин. Тај досије чине његови текстови, његови уреднички избори, његова питања, његове квалификације и његов доследни однос према српском политичком и духовном простору.

Зато Петар Комненић није човек који се случајно нашао у реципрочним мерама. Он је много пре тих мера себе сврстао у јавне актере чији рад Србија има пуно право да анализира са посебном пажњом. У његовом случају није реч о једном спорном тексту, једној емисији или једном гостовању. Реч је о дугом низу јавних наступа у којима се Србија, СПЦ и српски политички фактор у Црној Гори третирају као реметилачки елементи. Та чињеница је довољна да се његов случај не посматра кроз романтизовану слику новинара-жртве, него кроз озбиљну анализу јавног деловања човека који је годинама учествовао у медијском растављању српског идентитета у Црној Гори од Србије као његове природне матице.

Комненићев проблем није то што је критиковао власт у Београду. То је легитимно. Његов проблем је што је у том критичком заносу годинама учвршћивао матрицу у којој су Србија, СПЦ и политички Срби у Црној Гори представљани као проблем који треба ограничити, преобликовати или држати под сумњом. Таква матрица није новинарство у служби јавности, него идеолошки рад у служби једног пропалог пројекта да Срби у Црној Гори буду прихватљиви само ако престану да своју судбину, културу, цркву и историјско памћење природно повезују са Србијом.

Зато ова мера, ма колико је неко називао реципрочном, има дубљу позадину. Она је подсећање да Србија више не мора да ћути пред онима који годинама, под окриљем новинарства, граде негативан однос према њој, њеном народу и њеним легитимним интересима у региону. Петар Комненић није кажњен због једне реченице. Његов случај се може разумети само као последица дугогодишњег јавног рада који је доследно био усмерен против српског становишта у Црној Гори и против Србије као државе која има право да брине о свом народу ма где он живео - наводи "Политика".

Препоручујемо

Политика

0 8

АНТЕ ПРКАЧИН ХВАЛИ СРПСКОГ ПРЕДСЕДНИКА: Вучић маестрално води спољну политику Србије

02. 07. 2026. у 20:41

Политика

0 1

ЈОВАНОВ ОДГОВОРИО БРНАБИЋКИ: Ово још једно "ево са'ће" у низу, које ће да понављају као додоле да певају (ФОТО)

02. 07. 2026. у 20:39

Политика

0 1

АНА БРНАБИЋ ОШТРО ОДБРУСИЛА Н1: Докле ћете више да варате и лажете грађане Србије? (ФОТО)

02. 07. 2026. у 20:05

Политика

0 23

ПРЕДСЕДНИК ВУЧИЋ НА ПРИЈЕМУ АМБАСАДЕ САД: Упутио сам честитке америчком народу и председнику Доналду Трампу

02. 07. 2026. у 19:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације