ТИТО ПОРАЗ ПРЕТВОРИО У ПОБЕДУ: Слом либерала изрежиран октобра 1972. године, на састанку у Палати Федерације

У БУРНОЈ послератној прошлости Југославије било је много седница, пленума и састанака на којима се писала историја.

Архива

Састанак са руководством Србије одржан октобра 1972. године, који је заправо био поприште обрачуна са српским либералима, међутим, по много чему је био посебан. Осим по свом трајању - састанак се претворио у вишедневни политички маратон што ову седницу чини једном од најдужих у ери комунизма, скуп у Палати Федерације вероватно је једини на коме се Титова реч није слепо слушала. Штавише, остао је усамљен и без подршке. То ипак није променило судбину либерала којима је било унапред пресуђено.

Био је понедељак, 9. октобар 1972. а тачно у 9.30 Тито је отворио састанак у централној дворани Палате Федерације на Новом Београду. Састанак са руководством Србије био је дуго и темељно планиран. Саставни део методологије политичког обрачуна били су учесници - Драгослав Марковић је, да би за себе и Тита обезбедио већину, предложио да сусрету присуствује и двадесетак чланова Савета Федерације из Србије, идеолошких ветерана наклоњених политици чврсте руке.

А у самој завршници припрема позвани су чланови најужих партијских руководстава Косова, Војводине и Београда, чланови Председништва СФРЈ из Србије и незаобилазни савезни секретар за народну одбрану Никола Љубичић.

Уочи седнице Тито је позвао Никезића:

- Немачка штампа пише да ти браниш од мене демократију. Никезић, па то нема смисла!

- Доста је што одговарам за Србе, не могу и за Швабе - одговорио му је Марко.

У ТАКВОЈ атмосфери почео је најдужи политички маратон у Титовој каријери. Детаље, атмосферу и ток овог политичког обрачуна верно је пренео публициста Перо Симић у својој књизи "Броз против Тита".

По обичају, Тито је први узео реч и саопштио неформалну оптужницу.

"Међу нама, другови, постоје идеолошке разлике. Већ годинама говоримо о томе да постоји класни непријатељ, иако то многи негирају па кажу да је по среди мало друкчије гледање на проблеме. Годинама говорим да на Београдском универзитету има професора који узгајају нашу омладину која ће сутра бити апсолутно туђа нашем социјалистичком систему и да их морамо позвати на одговорност. Против њих се није поступило ништа."

Броз се све више примицао суштини:

"Бар би штампа, радио, телевизија требало да буду више у нашим рукама него у рукама оних који раде против нашег јединства. А то данас у Београду још није случај. У многим питањима нема класног приступа. Сувише смо били опчињени демократијом. Она нам је данас дала такве бриге да морамо чак и судство наше друкчије поставити."

По унапред договореном сценарију, наставио је Дража Марковић. Отровне стреле - није штедео.

"Изнад Никезићевих ставова о одбрани увек угрожене демократије крије се неверовање у демократске процесе и досадашње токове нашег самоуправног развоја. Партијско руководство понекад изгледа као слободна ревија мишљења, више као нека врста дискусионог клуба. Истицањем захтева да стручњаци дођу на стручне послове, а да прави људи дођу на права места, дошло се до стања које бих оквалификовао као метанисање пред дипломом, магистратуром", рекао је Марковић.

ОВАКВОМ, једностраном и острашћеном, пресеку стања успротивио се Мирко Чанадановић. Затражио је дискусију, али Тито је био неумољив:

- Ако полемишеш са Дражом, полемишеш и са мном - рекао је Чанадановићу.

У сипање оптужби укључио се и Петар Стамболић, који је заступао ставове тврде, догматске линије Партије.

"Пракса показује да СК Србије скреће са партијске линије. Када сам читао неке чланке у 'Вечерњим новостима', рекао сам: 'Прво је бог створио демократију, то му се онда допало, па је после створио свет и све остало'."

Драги Стаменковић је устао у одбрану Никезића, оптужујући Стамболића и Дражу Марковића да су створили кризу. Он је и антиципирао догађаје који ће тек уследити.

"Ми смо на добром путу да поцепамо Србију. У Хрватској знамо шта је било и морало је доћи до чега је дошло. Али, у Србији нити су националисти узели власт ма у једном политичком телу, нити за то имају шансе, нити су штрајкови и демонстрације у Србији, нити је економска ситуација најгора, нити је самоуправљање најгоре да би се тако разговарало."

Првог дана разговора Титу је стигла неочекивана помоћ. Да би дало крила Титовој критици либералног односа водећих личности ЦК СК Србије према идеолошким неистомишљеницима, Одељење за књижевност САНУ кандидовало је писца Добрицу Ћосића за Октобарску награду Београда.

САСТАНАК са политичким активом Србије трајао је пуна четири дана, од понедељка до четвртка, 12. октобра. Дискусија је, можда, могла бити завршена већ на почетку другог дана дебате, када је Никезић рекао да "на место председника ЦК Србије треба довести другог човека", али расправа је трајала још пуна три дана.

Готово сви су осећали да се ради о историјском тренутку, да се на овом скупу преламају и нека судбинска питања Југославије, па је мало ко желео да мирно посматра оно што се дешавало.

Мирослав Печујлић, Пал Шоти, Предраг Ајтић бранили су Никезића и српско руководство. Указивали су да је реч о младим људима, свежих идеја, који не допуштају да се на њих утиче, али и не скрећу са основних партијских линија.

Предвече 12. октобра исцрпљена је листа пријављених, а резултат је био поразан за Тита. Од око 80 учесника, подржао га је једва тек сваки пети присутни, међу којима су углавном били његови вршњаци, што му се у животу никад није десило. Тај пораз је дуго памтио.

Тито је био свестан да се нашао у ћорсокаку. Грчевито је тражио излаз. Одлучио се потез: чак за три дана одложиће своју завршну реч. Одуговлачење је образложио државничким обавезама, али је и демагошки упозорио:

- Већина је тамо где сам ја, макар био и усамљен.

У ПОНЕДЕЉАК, 16. октобра, у 10 часова, Тито је одлучним кораком сео на своје место, а сви присутни имали су осећај да присуствују историјском тренутку.

"Имам утисак да је код вас однос према класном непријатељу био либералнији и у идејно-политичком конфронтирању и у погледу кривичног гоњења, па и приказивања кроз средства информисања. А то је изазвало неповерење у међусобним односима између партијских форума у Србији и Југославији", казао је Тито.

Никезићу и свима који су мислили да Југославија има шансе једино као демократска земља пресудио је демагошки:

"Када се дискутује о линији Партије, њеним резултатима и слабостима, онда број дискутаната за или против није пресудан фактор за опредељење и оцену куда треба ићи и шта треба чинити."

Тито, Кардељ, Доланц и њихови сарадници привели су крају пуч у Србији. Од свега онога што је више од 40 говорника рекло у вишедневној расправи јавност је тек после три дана обавештена само о пресуди из Титове завршне речи.

Пре него што је Танјуг емитовао Титову пресуду, Никезић и Латинка Перовић су се двапут срели с Титом. На последњем сусрету Тито их је питао кога предлажу да дође на њихова места.

- Дражу Марковића и Перу Стамболића - рекао је Никезић.

- Дража и Пера? То је сјаши Курта да узјаши Мурта - одговорио је Тито.

КАКО ЈЕ ДРАЖА МАРКОВИЋ САЧУВАО ФОТЕЉУ: ДОГОВОР УЗ ВИСКИ

НЕКАДАШЊА секретарка СК Србије Латинка Перовић, и сама "жртва" Титовог обрачуна са либералима, много година након што се и Југославија распала, цитирала је циничну тезу једне стране историчарке:

- Титова највећа грешка је то што је умро.

Нема сумње да би се, да може, и сам Броз сложио са том тезом.

Дража Марковић / Архива

Догађаји с почетка седамдесетих су то потврђивали. Уместо да припрема земљу за сопствену смрт и јача инстититуције, Тито је почео да слаби државу. Бескрупулозно се поигравао републичким руководствима, супоротстављајући Хрвате и Србе и сплеткарећи унутар српског руководства, са циљем, како су многи историчари и учесници догађаја оценили, да ојача своју власт и култ сопствене личности. Све то упркос чињеници да је у то време имао пуних осамдесет година и да је био све мање способан да конце држи у сопственим рукама.

У Титовом развлашћивању српског партијског руководства, што ће постати познато као обрачун са либералима, и каснијем урушавању Србије и Југославије усвањем устава 1974. године, стицајем различитих околности одиграо је Драгослав Дража Марковић. у то време Марковић је био председник Скупштине Србије. На челу Савеза комуниста били су Марко Никезић и Латинка Перовић.

На тако постављеној позорници, прва жртва у Титовом обрачуну са српским руководством требало да је буде управо Марковић. Паралелно са гушењем Хрватског пролећа, Тито се спремао да то искористи за обрачун са српским комунистима и покренуо процес уставних промена које ће довести до слабљења Србије, али и распада Југославије. Променама устава успротивио се Дража Марковић.

У тој атмосфери Тито је Марку Никезићу кратко саопштио своју пресуду:

- Слушај, треба сменити Дражу Марковића - рекао му је.

- Друже председниче, Дража је председник Скупштине Србије, не могу ја да га средим у четири ока. То би био политички скандал. Ако нешто у Србији не иде, онда је то моја одговорност. А да неки мој сарадник оде, а ја да останем, то не долази у обзир.

Никезић је пренео Марковићу о чему је разговарао са Титом. Дража је, судећи према каснијим догађајима, тада схватио шта му је чинити ако жели да сачува своју позицију.

Годину касније у Скупштини Србије седео је врх српских комуниста - савезни, републички и покрајински функционери из државних и партијских структура. Никезић је отворио састанак и реч дао Дражи Марковић који је кренуо у директан напад на српско руководство.

Неколико дана раније, на једном пријему, док су пијуцкали виски, Тито је пришао Дражи:

- Хтео бих да разговарам са тобом.

Када су се склонили са стране испричао му је да је у Хрватској ситуација лоша, да ће можда доћи и до употребе војске, али и да ће у Србији "летети главе". Тако је почела припрема за обрачун са Никезићем и његовим сарадницима.

МАРКО НИКЕЗИЋ О ЈОСИПУ БРОЗУ ТИТУ: ТРЧАЊЕ У МЕСТУ

ПОСЛЕ 1948. године ми смо гурали камен узбрдо. Откачили смо се од Руса, а октобарски модел је само нешто коригован. Кад смо остали сами, без тутора, наставили смо да радимо оно што нас је тутор научио. Ми нисмо у источном блоку, али смо објективно парче тог блока. Као када од леденика одломите један комад леда: он више није део леденика, али је лед.

Овако је о Титовој политици говорио Марко Никезић непосредно пред распад Југославије. У једној од ретких прилика када је говорио о свом разлазу са Брозом казао је:

- Фијакер можеш да офарбаш, али од њега никада не може да постане аутомобил. Тако је и са октобарским моделом: нешто смо га дотерали, али шта се може од диктатуре КП учинити?

Марко Никезић / Архива

Објашњавајући Титово супротстављање демократизацији Никезић је као узроке навео - васпитање, руски утицај и чињеницу да је "рано престао да буде способан за промене".

- Знам, многи то неће прихватити, али мислим да је режим у Русији кроз читаво време био гарант режима у Југославији. Чак и за време наших свађа. Председник је, мислим, после помирења са Русима, имао и неку формалну гаранцију.

Неспособности Југославије да се промени и прилагоди кумовала је, сматрао је Никезић, деценијски останак истих људи на власти:

- Једна генерација, једна идеја, плоча почиње да шлајфује.Да је Тито препустио текуће ствари другима, који би се смењивали, он би постао једна морална усмеравајућа снага. Али то никада није била његова филозофија. Веровао сам да он, иако конзервативац, при крају живота схвата да је потребно учинити заокрет ка демократизацији. Конзервативци не би могли против њега. Њега нико није доводио у питање. Он није био председник коме се могло догодити да буде неизгласан. Од свих око њега који су мислили на каријеру, он је могао да мисли на историју. Није морао никога да жртвује, а могао је да отвори врата. Нико од нас није желео да га минира.

Последње две деценије Брозове власти, Никезић је поредио са временом Леонида Брежњева у Совјетском Савезу:

- Нема тираније, нема свирепости, ствари се слажу, добија се нека цивилизацијска садржина, а у том времену ствари су зарибале, запало се у блато, све је фасада.

Никезић је говорио да је био уверен да је најгоре што је Србија могла да уради, када су у Југославији почели да отварају национална питања, "да се са другима изједначимо":

- Кад сузимо свој видокруг, остало је да увеличавајућим стаклом гледамо своју ужу средину, Србијицу, конкретне регије, а онда да се све сведе на то да треба другима показати зубе, сменити три директора или партијска комитета, брифовати штампу, и све креће.

За западна друштва, "са мултинационалним компанијама" говорио је да су "не само много цивилизованија, него и човечнија од малих социјалистичких обора које смо ми направили":

- У сваком обору - свој затвор, своја штампа, свој бич, своја идеологија и све остало. Тај "порцелан" је ужасно примитиван. Сматрао сам да Србија треба да се бори за суштинске реформе и модернизацију Југославије, јер се тиме решава и национално питање.

Смисао Титових уставних промена описао је у неколико реченица:

- Само медицински: треба нешто изменити да би се старе структуре освежиле. Све је то, у ствари, било трчање у месту: сви покрети раде, троше се калорије, а стојите тамо где сте били.

Препоручујемо

Друштво

4 18

ТИТУ ПОМИЛОВАЊА, КОЧИ ПОГУБЉЕЊА: Чувено Брозово "писмо" било увод у "свилен гајтан” за либерале

27. 09. 2020. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације