ЈЕРЕС ЈЕ БИЛО ЖЕЛЕТИ ЈУГОСЛАВИЈУ У ЕВРОПИ: Мирко Чанадановић после пола века о Титовој чистки либерала

ЧУВЕНУ Стаљинову формулу - ко једном уђе у политику па из ње изађе, тај више није нико и ништа - Тито је новембра 1972. године сурово применио на југословенским либералима.

Мирко Чанадановић / Фото Н. Карлић

Са политичке сцене збрисани су они који су покушали да укажу на потребу либералнијег економског модела у држави. Међу "посеченим" либералима који су преко ноћи проглашени водећим државним непријатељима био је и Мирко Чанадановић, тада тридесетшестогодишњи председник Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине, по образовању магистар филолошких наука, секретар Југословенског одбора Матице српске.

Точак блиставе каријере за овог, по многима, најдаровитијег политичара тадашње југословенске државе, нагло је заустављен и он је премештен у лист "Дневник" на место лектора забавних романа за које се тражила средња школа и три године праксе. Пуних 18 година радио је тај посао без права на сопствени потпис.

Није то било све. Специјалне службе све време су надгледале сваки његов корак и своја запажања бележиле у његов досије који се протегао готово на 2.000 страница. Пријатељи су га избегавали, а они који су му наизглед остали одани, испоставило се да су били инсајдери. Од тада је прошло 48 година.

НЕКОЛИЦИНА посленика "седме силе", међу којима су новинари и уредници у "Новостима" Перо Симић и Иван Миладиновић, имали су прилику да допру до најпознатијег војвођанског либерала и наговоре га да се са временске дистанце осврне на чистку у којој је и сам био страдалник. Стога, захваљујемо господину Чанадановићу на овој прилици да читаоцима "Новости" приближимо тај турбулентни период наше историје.

- Човек не бира политику, она бира њега. У мојој породици сматрало се да је политика нешто као "најстарији занат". Ја сам први и последњи политичар у богатом породичном родослову и надам се да ће тако и остати - каже нам осамдесетпетогодишњи Чанадановић, човек чилог корака и невероватне менталне свежине, док прилази нашем столу у башти једног новосадског кафића где смо уговорили овај сусрет.

Био је на другој години студија када је позван у Савез комуниста. Било је то време либерализације и привредног напретка Југославије, када мало ко од добрих студената, његових колега није био у СКЈ. Пароле да је слобода услов за колективну срећу и да револуција побеђује само истином, као магнет привлачила је тадашње младе студенте.

КАДА је у Нови Сад са места уредника "Политике" дошао Мирко Тепавац, Чанадановић је био импресиониран његовом личношћу, језиком лишеним уобичајене полититичке фразеологије. Понудио је младом Чанадановићу да остане на месту секретара Покрајинског комитета за културу. Тада је и преломио у себи да "с обе ноге" уђе у политику. Као тридесетрогодишњак 1969. године дошао је на чело партије у Војводини четвртој по масовности у СФРЈ. Тита је често пратио на пропутовању кроз земљу, био је и Јованкин миљеник.

Све је кренуло низбрдо 1971, када је Мирко Тепавац рекао да је "наше место у Европи и да морамо појачати наше везе са најразвијенијим земљама Европе и света те да је природно место Југославије у Европи". Њему је то узето за зло и етикетиран је као противник политике несврставања, мада он тако нешто није изговорио и мада је организовао сусрет у Лусаки у тренутку када је несврстаност већ била на издисају.То рећи 1971, када је у Југославији постојала самозаљубљеност и веровање да је наш систем самоуправљања најидеалнији јер, ето и Индија и Египат крећу нашим путем, била је права јерес.

Напрасни крај Чанадановићеве каријере наговештен је 8. октобра 1972. године, свега неколико сати пред почетак Титовог састанка с Политичким активом Србије. Тог дана Тито је у интервјуу загребачком "Вјеснику" рекао да је КПЈ после Шестог конгреса (1952), када је почела дестаљинизација Југославије, "много изгубила на престижу". Између осталог казао je да је "код нас настала еуфорија демократизације свега и свачега и са демократијом се отишло у превелику ширину".

КОНАЧНА Брозова пресуда гласила је: "Однос ЦК Србије према тзв. непријатељима социјализма је либералнији него у другим деловима Југославије и то и у идејно-политичком конфронтирању и у погледу политике кривичног гоњења, изрицања пресуда, па и приказивања кроз средства информисања". Томе је касније додао да се "ту није радило само о либерализму него о гледању на Запад, на неку апстрактну демократију буржоаског типа што је нанело огромне штете, и то не само у Србији него и у другим републикама".

- Тадашњи његови поузданици у Србији (Драгослав Марковић, Петар Стамболић, Стева Дороњски, Фадиљ Хоџа и др.) прихватили су и "разрадили" то тако да се на либерале не гледа као на људе који се залажу за право на слободно изражавање различитих мишлења и интереса у процесу партијског и општедруштвеног одлучивања, него да се третирају и малтретирају као фракционаши, издајници и државни непријатељи, због чега морају бити под надзором службе државне безбедности. И то је трајало скоро две деценије - каже данас Чанадановић.

О ЖЕСТИНИ обрачуна остала су сликовита сведочења предводника "новог курса"" у Србији: изјава Петра Стамболића да се против либерала "морало ићи ђоном", и опаска Драгослава Марковића да у Војводини либерале "бију као секирчетом по глави".

Kлеветничка акција против либерала била је вешто прилагођавана срединама у којима је извођена. Старим комунистима и борцима Народноослободилачког рата говорено је да су либерали отварали пут буржоаској рестаурацији и да су потиснули борце из јавног живота. Интелектуалцима је сугерисано да је либералистичком попустљивошћу према несоцијалистичким појавама подстицана бирократска арбитража у култури. А радници су плашени причом да ће им либералистичко-техократске снаге укинути самоуправна права.

Мирко Чанадановић / Архива

Тако је замагљивано оно што је заправо било у питању - како стабилизовати државно јединство и убрзати друштвено-економски развој: оживљавањем класне борбе, јачањем улоге Савеза комуниста и сужавањем демократије, озакоњењем морално-политичке подобности у запошљавању и службеном напредовању (на чему су инсистирали Тито и догматски део политичког актива Србије), или бржим ослобађањем од економске и културне заосталости, демократизацијом СК, бржим отклањањем узрока међурепубличких размирица, новим знањима и већим поверењем у младе и образоване кадрове, повећањем сарадње са развијеним делом Европе и света за шта су се залагали тзв. либерали, предвођени Марком Никезићем.

- НИСМО ми имали превратничке намере - каже данас Мирко Чанадановић - Нисмо желели ни да сменимо Тита, ни да уништимо социјализам, ни да разбијемо Југославију. Ми смо мислили да стање може да се поправља брже и боље и били смо спремни, пошто смо веровали у то, да радимо на томе. То је био сав наш грех.

- У Војводини смо аутономију схватали као начин наше укључености у Републику Србију, а не као могућност да је изолујемо. У том смислу сам и ја говорио да ми не желимо да питања везана за положај Војводине у Србији решавамо преко шалтера Федерације, и да не тражимо републички статус, јер већ имамо своју републику - Србију. То је увек било, и биће, основно: како постићи да у републичком центру буде више разумевања за специфичне потребе појединих делова, а у деловима (покрајинама, регионима) више заинтересованости за то како напредује целина. Уставна решења треба процењивати са становишта демократичности и развојне ефикасности, у новом времену. И притом узимати у обзир позитивна искуства других земаља сличног националног састава и историјске прошлости, и са већом демократском традицијом - каже Чанадановић.

Препоручујемо

Политика

0 6

ТИТО ПОРАЗ ПРЕТВОРИО У ПОБЕДУ: Слом либерала изрежиран октобра 1972. године, на састанку у Палати Федерације

02. 10. 2020. у 17:00

Политика

0 4

УВОЂЕЊЕ ПРИНУДНЕ УПРАВЕ У СРБИЈИ: Српско руководство је одлучно изашло пред првог човека Југославије и супротставило се сталним оптужбама

01. 10. 2020. у 12:22

Политика

7 2

ГРЕХ ЛИБЕРАЛА - ЖЕЛЕЛИ БОЉУ ЈУГОСЛАВИЈУ: Како је у Србији заустављен процес окренут привреди, реформи, индустријализацији и демократији

30. 09. 2020. у 17:00

Политика

1 5

СВИЛЕН ГАЈТАН ЗА ЛИБЕРАЛЕ: Ликвидација српског руководства на челу са Марком Никезићем 1972. године

29. 09. 2020. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације