БРИТАНСКИ ПОВЕРЕНИК ШПИЈУНИРАО И ЗА ЧЕТНИКЕ: Обавештајне игре српског доктора уз анимир-даме

У ПОВЕРЉИВИМ документима Службе државне безбедности у Београду постоје службене белешке о шпијунским активностима и Душковог брата др Ивана Попова. Када је Александар Саша Михаиловић Вили именован за четничког команданта Београда, он је средином 1943. године формирао и контраобавештајну групу, а за њеног шефа поставио је мајора Божу Ранковића, који је имао псеудоним Доловац. По свему судећи, један од главних извора информација Ранковићу био је брат Душка Попова доктор Иван Попов, са псеудонимима Ескулап, Лала и Ханс, о коме његов блиски сарадник Љубомир Михаиловић каже:

- Пре почетка рата др Иван Попов је био један од главних повереника Секрет сервиса (Интелиџенс сервис) за југоисток и у том својству боравио је за време Другог италијанско-абисинског рата у Напуљу. По његовом завршетку вратио се натраг у Југославију и на пословима Интелиџенс сервиса радио је у Београду и Дубровнику, где се, мислим, и оженио.

ПОЧЕТАК рата 1941. године др Попова затиче у Београду, где он наставља свој обавештајни рад. Пошто му је, по причању Николе Војновића, изгубљена веза са ранијим наредбодавцима из Интелиџенс сервиса, сада је добио другу, нову и бољу, за новостворену ситуацију, преко неког Јебзена (Johann Jebsen), Немца из Рајха, званог Џони, чији је случај био следећи:

- Именовани Јебзен је био један од немачких велепоседника, коме су доласком на власт националсоцијалиста одузета извесна предузећа и имања (етатизирана). Као рекомпензацију за претрпљену штету, Јебзен, млађи човек у тридесетим годинама, био је примљен у Националсоцијалистичку партију и у њој добио положај једног од виших привредних функционера. Почетком рата на западу, Јебзен је путовао са немачком војском и, као економски фактор партије, враћао је изгубљени капитал. Пошто је био довољно далековид да предвиди слом фашистичке Немачке, он је ухватио везу са Интелиџенс сервисом и тако обезбедио свој капитал у будућности. Своје дело је и крунисао одласком у Швајцарску, крајем 1943. године или почетком 1944. године.

И ХРОНИЧАР четничког покрета Милосав Самарџић тврди да је Јебзен преко свога познаника грофа Фредија фон Каганека из Фрајбурга у Шварцвалду, иначе предратног пријатеља Ивана Попова, ступио у везу са доктором Поповим. Јебзен је често пута долазио у Београд и са Поповим је организовао економско пласирање нагомилане робе и експлоатацију извесних економских предузећа у Београду.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Душко Попов је српски Џејмс Бонд

У фирму су ушли поверљиви пријатељи др Ивана Попова који су углавном знали позадину оснивања фирме. Председник предузећа био је Ханс Гостенчник, Словенац који је дуго живео у Београду, директор је био Никола Војновић, а технички сарадник Милан Пантелић, до рата чиновник Европског предузећа за експлоатацију АД (француска фирма). Секретарица и дактилографкиња је била нека Сатерлај Кока, са станом у Франкопанској улици.

ПОРЕД тога што му је др Иван Попов давао извесне податке, Божа Ранковић "Доловац" га је контролисао преко својих органа и био прилично обавештен о његовом кретању, као и лицима која су за њега радила. Тако, Доловац у свом извештају наводи да Попов врло често путује "авионом за Берлин Париз, Женеву, Мадрид, Букурешт и по свим крајевима Југославије, а нарочито ка Приморју", и да у свом обавештајном раду често користи жене. У вези с овим Доловац каже:

- По извесном налогу са немачке стране, са свог последњег пута у Париз довео је отуда у Београд Францускињу, госпођицу Моро (или Море), жену необично привлачне спољашности и изразите интелигенције. Одмах по доласку Моро је, на једном унапред припремљеном састанку, представљена мајору Рицу, секретару Нојхаузеновом, чија се канцеларија налазила у Фиршавсирунгу (ГБВ), у палати Риунионе, а у просторијама Југомонтана.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - “САМО ЛУД ЧОВЕК СЕ ОВОГА НЕ БОЈИ”: Обавештајац открива како је то бити српски тајни агент

ПРЕДСТАЉАЊЕ госпођице Моро није завршено код Рица. Требало је да буде доведена и до Нојхаузена, што је спречио Риц својим хвалисањем код извесних другова како је добио врло згодну пријатељицу. Тиме је на Моро скренута пажња и створена бојазан да не буде праћена. Ово је спречило свако њено деловање и довођење у лични контакт са једном високом личношћу, као што је Нојхаузен, који не жели да се компромитује пред својим господарима. Но изгледа да је Риц то учинио намерно, пошто се бојао Моро, знајући ко је она.

- Госпођица Моро би требало да буде агент Интелиџенс сервиса (што Ескулап уосталом и тврди), а њена улога у Београду, уколико би била за рачун Немачке, састоји се искључиво у личним услугама Нојхаузену. Видећемо шта је на ствари - питао се тајни агент Доловац. - Засад је важно да се ње сви овде боје и да им је њена лепота врло пријатно пресела.

У ПОВЕРЉИВОМ извештају Доловац овде наводи и друге жене које се налазе у служби др Ивана Попова:

- У служби Ивана Попова налазила се и извесна госпођица, за коју смо знали само толико да је Мађарица. Послао сам једног свог повереника у друштво у коме се и она налазила, те је дошло до познанства које је, заслугом мог повереника, јако одушевило госпођицу Седмакову, како смо дознали да се зове. Тако је мој човек и познаник др Попова, успео да се чешће виђа са Седмаковом и да са њом успостави један врло присан контакт.

Знајући да др Иван Попов на своје састанке у Улици краља Милутина позива и Седмакову, поверовао сам да су и друге личности које тамо залазе исто што је и Седмакова, па сам очекивао да би се упадом у то друштво могло много којечега видети. У томе смислу дао сам налог поверенику и он је успео да се увуче међу ту гомилу. На седељци са Седмаковом најзад је потпуно учвршћено пријатељство између ње и повереника, тако да је он сад могао већ да се лати свестраног демаскирања ове девојке.

- ЗА ДРУГИ састанак наредио сам му да по сваку цену дође до личних докумената Седмакове и да их препише, а нарочито да докучи податке из њеног тајног пасоша, за који се много веровало да постоји, поред других докумената за редовну прилику - пише Доловац. - Зато је он када су пошли на седељку, рекао девојци да он лично има ноћну дозволу, да ће се вратити касно у ноћи, те да и она треба да понесе, ако има, неки важан докуменат, који би јој дао могућности да може без узнемиравања да се врати кући.

Када је у току вечери Седмакова већ била у једном полусвесном стању, он јој је на врло лак начин украо пасош и преписао га. Најважније је било да пасош носи заиста тајну ознаку и број 143/42. Остали подаци су били: Маријана Седмакова, из Новог Сада, улица Лина број 6. Станује у својој кући у Београду, у улици Душановој број 66, код своје тетке Вере Петрановић.

- На сличан начин дошао сам и до још једног агента др Попова, а то је Нада Суботички, са станом у Вука Караџића улици број 11, телефон 30984. То је жена која за паре ради све и која нема ни трунке националног поноса. Љубавница је Ескулапова и од њега прима месечно десет хиљада динара. Њеног рођеног брата Ескулап је послао као свог шпијуна у Врховну команду.

СВЕДОЧЕЊЕ ИЗ ТАЈНОГ АРХИВА УДБЕ

У АРХИВУ Службе државне безбедности у Београду, која је израсла из Удбе, налази се и тајни извештај о сарадницима др Ивана Попова на обавештајним пословима:

"Са Поповим је радио и Никола Бона, иначе директор фирме 'Јевлевић и компанија', са канцеларијом изнад кафане 'Руски цар', II спрат, улаз из Кнез Михаијлове улице. Други човек који је знатно сарађивао у фирми био је потпуковник војске Краљевине Југославије Радивоје Тодоровић, бивши заменик начелника интендантуре команде ваздухопловства у Земуну."

Остале фељтоне можете прочитати ОВДЕ.