Београд

"ОЛУЈА" - ЗЛОЧИН КОЈИ ТРАЈЕ: Бусије - сведочанство неуништивог крајишког народа (ВИДЕО)

Novosti online

03. 08. 2021. у 20:15

У БУСИЈАМА, недалеко од Батајнице ,почетком августа све приче личе једна на другу, јер буде болна сећања на избегличке колоне Срба, прогнаних у хрватској оружаној акцији "Олуја".

ОЛУЈА - ЗЛОЧИН КОЈИ ТРАЈЕ: Бусије - сведочанство неуништивог крајишког народа (ВИДЕО)

Жељко Бурсаћ повлачио се с војском, не знајући где му је породица.

- Нисам ни знао да ли је моја породица дошла жива до наше мајке Србије. Биле су то мучне сцене, успут су стајали покварени трактори, ту се и умирало и сахрањивало поред пута - присећа се Бурсаћ.

Међу последњима из Книна је изашао Јован Вученовић, чије је путовање у избегличкој колони до Бањалуке трајало данима.

- На трактору, са тугом и болом у души и срцу, са 27 комшија на приколици на трактору, кренули смо до Петровца, односно преко Дрвара, Петровца, Кључа и Приједора до Бањалуке. Понели смо два пешкира и хлеб који смо имали тај дан у кући и још нешто хране, ништа друго... Били смо толико наивни да смо веровали да ћемо да се вратимо - прича Вученовић.

Он се међу првима настанио у Бусијама. На родни крај подсећа га жбун смиља, грожђе и смоква у дворишту, али и ручно рађена кубура, букара и један сасвим посебан камен.

- Кад сам 2015. ишао у завичај, отишао сам до родне куће мојих родитеља, обе куће су срушене, а пре тога вероватно опљачкане и тада сам са куће мог оца узео један камен и донео, то је успомена баш из завичаја - прича Вученовић.

Бусије неки називају и "Крајином на крају града", јер су многи Крајишници и избеглице са других простора кров над главом направили управо овде. Сложно су градили, сложно и живе.

- Први мој комшија је са Баније, с друге страну куће комшија је из Сарајева, преко пута са Кордуна... Има нас са свих простора и мислим да управо због тога што смо доживели исту судбину имамо више разумевања и толеранције једни према другима - истиче Вученовић.

Сретен Родић из Сплита потврђује да солидарности у Бусијама не мањка.

- Кад неко ради нешто, дође 30 до 40 људи да помогне. Неко то зове моба, код нас се звала акција. На тај начин једни другима прискачемо у помоћ и куће направљене овде углавном су резултат тога - каже Родић.

Захваљујући слози мештана, Бусије данас имају и асфалт, школу, амбуланту, а желели би да реше и проблем канализације. Избегличке ране, кажу, никада неће зарасти, али данас су своји на своме. Завичај је увек с њима, јер су га сместили у срце, песме и књиге, попут оне коју припрема Јован Вученовић.

(РТРС)