КАДА СТРАХ ПРЕВЛАДА РАДОСТ: Може ли нормалан порођај бити траума за жену

РОЂЕЊЕ детета прелеп је чин, неупоредив са било чим другим, јер доношењење новог живота на свет истовремено обогаћује нашу планету и новoпечену мајку, чинећи је значајним ствараоцем.

Фото Shutterstock

Међутим, колико год ово искуство било магично, оно је и болно, најпре физички, а каткад и психички.

- Током трудноће жена има одређене наде, очекивања и страхове у вези са порођајем. Очекивања су јој под утицајем личног искуства, као и оног њене мајке, пријатеља и медија – објашњава, за наш лист, др Маја Милосављевић, психијатар, Шеф Кабинета за перинаталну и репродуктивну психијатрију Института за ментално здравље. - Период трудноће и порођаја у животном циклусу жене одувек се сматрао раздобљем неизмерне радости и среће. Самим тиме свако одступање од благостања је лично, али и културолошки и друштвено тешко прихватљиво. Засебна област психијатрије, тзв. „перинатална психијатрија“, бави се различитим психичким поремећајима који се јављају у току трудноће и прве године након рођења детета. Институт за ментално здравље је једина психијатријска установа у Србији у оквиру које постоји кабинет посвећен овој врсти патологије, где раде психијатри, социјални радници и психолози.

* Шта подразумева здрав, а шта трауматичан порођај?

- Нормалан или здрав порођај је сваки приликом ког нема смртности мајке или плода, као и сва вагинална рађања, обављена без додатних медицинских интервенција. Али, нормалан порођај је и онај у којем је став жене испоштован, уважене су њена личност и аутономија, без обзира на примењене медицинске интервенције. Рођење детета представља физички и психолошки стрес за жену. Лична искуства породиља варирају од доживљеног благог стреса, потпуно природног или нормалног искуства рађања, до екстремних одговора када жена свој порођај доживљава као трауму.

Фото: Unsplash

* Када је први пут поменут порођај као трауматско искуство?

- Још у 19. веку описивани су „потресни и застрашујући снови“ након порођаја, али тек након готово сто година аутори почињу интензивније да дочаравају психичке поремећаје који настају у вези са самим чином рађања. Клиничка слика и ток постпорођајног посттраумтаског стресног поремећаја (ПТСП) описана је први пут 1995. године, а убрзо потом показано је да постпорођајни ПТСП може настати и након „нормалног“ рађања детета. Тек почетком 2000-тих година крећу истраживања трауматских искустава након „потпуно нормалних“ порођаја. У моменту када жена посумња да су њен или бебин живот у непосредној опасности, за њу тај порођај представља трауматско искуство. Важно је истаћи да такво уверење породиље апсолутно може бити у нескладу са реалним околностима и у супротности са медицинским и клиничким околностима током рађања. Већ сама процена порођаја као трауме може имати негативне последице по мајчино психолошко функционисање и постпорођајно прилагођавање. Најновија истраживања говоре у прилог чињенице да и партнери који присуствују порођају могу развити симптоме посттрауматског стреса - „постпорођајни стрес очева“.

ИЗБЕГАВАЊЕ ДОЈЕЊА

* Какве се психолошке последице могу јавити код жене након порођаја?

- Могу бити различитог нтензитета, од блажих форми, када говоримо о трауматском стресу, па све до постпорођајног посттрауматског стресног поремећаја. Он се манифестује симптомима наметања (нпр. у виду мисли које се породиљи намећу против њене воље, или снова са садржајем везаним за порођај), затим избегавања (избегавају се сва места повезана са сећањем на рођење детета, одлазак гинекологу, наредне трудноће, као и дојење или контакт са новорођенчетом) и пренадражености (узнемиреност, напетост, поремећаји спавања и сл).

Како се осећају породиље са оваквим поремећајима?

- Жене које су порођај доживеле као трауму присећају га се са болом, страхом или тугом. Неретко породиље са симптомима ПТСП-а осећају кривицу или стид због ситуације у којој се налазе. Дојење може подсећати жену на сам процес рађања, али са друге стране може представљати и исцељујуће искуство за њу, које јој помаже у превазилажењу симптома ПТСП-а и даје јој могућност да се докаже као „успешна мајка“. Значајан проблем представља стигматизација ових жена, како од стране чланова њихових породица тако и друштва у целини, због чега оне пате у самоћи и тешко и ретко се одлучују да потраже стручну помоћ.

Фото: Unsplash

Колико често се јавља ово обољење?

- Учесталост постпорођајног ПТСП-а у свету се процењује око два одсто породиља, али је значајно већи проценат, више од 30 одсто од њиховог укупног броја, појаве појединачних симптома код оних жена које не задовољавају критеријуме за дијагнозу поремећаја. Наше истраживање укључивало је 150 прворотки, а открили смо сличну учесталост, од два процента, појаве овог поремећаја након месец дана од порођаја. Знамо данас да се већина породиља са симптомима трауматског стреса спонтано опорави у прва три месеца након рођења детета и важно је напоменути да не развију све оне, које су порођај доживеле као трауму, теже форме психолошких поремећаја. Човек има велику моћ да се прилагођава новонасталим ситуацијама и да у том процесу настане оздрављење.

ПОВЕРЕЊЕ У ЗДРАВСТВЕНЕ РАДНИКЕ

Који фактори могу допринети настанку постпорођајног ПТСП-а?

- Најчешће се настанак овог поремећаја повезује са потешкоћама у вези са зачећем, непланираним трудноћама, првороткама, незадовољавајућом социјалном подршком, претходном историјом психијатријског лечења жене, токофобијом – страхом од порођаја, али и свим трауматским искуствима у вези са претходним трудноћама или рођењима детета, као и спонтаним побачајима. Од значаја је и начин порођаја (инструментални вагинални или хитан царски рез представљају већи ризик) и доживљени бол током рађања. Анксиозност значајно повећава интензитет доживљеног бола. Неретко жене бол доживљавају као потенцијалну животну угроженост и због тога порођај тумаче као трауму. Ипак методе безболног порођаја нису довеле до очекиваног ређег појављивања трауматских искустава повезаних са рађањем.

Шта би будуће мајке требало да предузму да не би дошло до овог поремећаја?

- Здравствени радници (гинеколози, анестезиолози, медицинске сестре, бабице, педијатри) воде жену кроз период трудноће и порођаја. Не смемо заборавити да су они, поред партнера, најважнији извор подршке. Захваљујући доброј сарадњи са здравственим радницима и поверењу у њих жена постиже утисак о поседовању контроле током порођаја, чиме се смањују њен стрес и анксиозност, као и потреба за аналгезијом. Настаје осећање задовољства, испуњености и емоционалног благостања након порођаја. Значајно је да се жена адекватно и благовремено информише о процесу рађања, предностима и ризицима појединих медицинских процедура које се могу догодити током њега, да би на тај начин могла да активно учествује у доношењу одлука.

На који начин се лечи особа под посттрауматским стресом?

- Симптоми овог обољења су предвидиви и подложни лечењу, не одражавају личну слабост или мању вредност породиље као жене или мајке. Од изузетног је значаја укључити чланове породице у терапијски процес, објаснити им природу поремећаја и врсте лечења и научити их како да на најбољи могући начин пруже подршку и разумевање породиљи. Лечењу се приступа интегративном методом, уз психотерапију и, по потреби, медикаменте, а терапија се индивидуално планира за сваку породиљу. Наглашавам да се симптоми трауматског стреса, или у интензивнијем облику показатељи постпорођајног ПТСП-а, у највећем броју случајева спонтано повлаче у току прва три месеца након рођења детета. Потребно је потражити стручну помоћ уколико настане значајна дисфункционалност породиље или се јаве симптоми високог интензитета. Једини циљ лечења је да имамо здраву маму и бебу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације