ФЕЉТОН - ЕКОНОМСКО ЧУДО ДЕДА АВРАМА: Због санкција имовина земље у иностранству је била блокирана

ТАЛАСИ избјеглица које су стизале са ратом захваћених подручја вршили су додатни притисак на владине социјалне фондове, а кад некоме треба храна и основни смјештај, то је питање које не трпи одлагање.

Новчаница од пет стотина милијарди динара / Фото "Вечерње Новости"

У републичким владама је већ постојао рецепт за креирање жиралног (обрачунског) новца. Рачун буџета, неке државне институције, или самог одабраног предузећа, био би увећан у Служби платног промета. Најчешће, простим дописивањем нула на постојеће стање.

На тај начин су републичке владе долазиле до новца. Он је, истина, бивао обезвријеђен нарастајућом инфлацијом, али то није представљало непремостив проблем. Ако креирање новца не кошта ништа, не треба се секирати што пада његова вриједност. Само се настави са "доштампавањем". Емисијом новца је саниран низ државних проблема, од социјалних давања и збрињавања избјеглица, преко улагања у производњу и одбрану земље.

Све ово је остављало економске посљедице у банкарском систему, у привреди и на улици, као синониму сиве економије. Немогуће је било да држава емитује огромну количину новца, а да забрани осталима да раде исто. Новац је, усљед тога, стваран на улици (дилери су одређивали курс за текуће конверзије динара и њемачке марке), у банкама (откуп девиза за виши, жирално исплаћени динарски курс) и у предузећима (штицовани жирални курс, који су одређивали извозници у продаји девиза предузећима која зависе од увоза).

ПРОИЗВОЂАЧИ и трговци су у цијену роба уграђивали очекивани пораст курса њемачке марке. Због високих цијена, појачавала се потреба за новим новцем и спирала се убрзавала до неслућених размјера. Појавиле су се бројне штедионице у којима се трговало новцем, а прави процват су доживјеле "банке" засноване на пирамидалним системима преваре клијената (Дафимент, Југоскандик...). У новембру је забиљежен раст цијена од двадесет хиљада одсто. Штампана је новчаница од пет стотина милијарди. Била је општа несташица, дошло је до пораста цијена и у њемачким маркама. У својој кулминацији (јануар 1994. године) хиперинфлација износила је више од 313 милиона одсто.

Завршни рачун федералног буџета за 1993. показивао је да је од укупних средстава чак 94 одсто било из примарне емисије. Значи, готово сав новац који је био потребан за функционисање савезне државе био је штампан у Топчидеру.

Колико год ово изгледало сулудо, опште прилике у којима се тада налазила држава налагале су да се овако поступи. То је било једино рјешење. А кад је једино, бесмислено је дискутовати да ли је оно добро, или лоше.

НА САВЕЗНОМ нивоу је највећи дио трошкова (око 80 одсто) одлазио на одбрану земље. Под одбраном су се подразумијевали издаци за Војску Југославије. Земља је била под великим међународним притисцима, а грађански рат се водио у државама са којима се граничи. Поред тога, у ову ставку је улазила и укупна помоћ за српске крајине, укључујући и војну компоненту. Без помоћи из Југославије, Срби из Хрватске и БиХ морали би напустити своја вјековна станишта. По свим међународним и историјским правилима, она је имала и право и обавезу да пружи сваку помоћ свом народу. Због инфлације и неупоредивости података, веома је тешко израчунати укупну помоћ (хуманитарну и војну) коју је СР Југославија, у тим годинама, упутила српским крајинама. Ипак, ниједна реална процјена ових средстава не може бити испод пет милијарди УС долара.

Паралелно са разбуктавањем хиперинфлације, припреман је антиинфлациони програм. Он је ступио на снагу 24. јануара 1994. године. Штампан је Нови југословенски динар који се мијењао у сразмјери један напрема дванаест милиона старих динара. Однос са њемачком марком био је - један према један. Нови динар је био интерно конвертибилан (у домаћем банкарском систему, мијењао се за њемачку марку без ограничења). Ипак, кључна одлука у вези с програмом био је престанак дефицитарног финансирања јавне потрошње. Могло се трошити пара само колико има у државним фондовима.

ДЕВИЗНЕ резерве не само да су издржале примјену програма већ су биле и знатно увећане (до краја мјесеца маја за додатних 335 милиона ДЕМ). Инфлација је одједном прекинута. Програм "Супер Деке Аврама" проглашен је за економско чудо.

Зашто се толико чекало са њеним сламањем и зашто је било допуштено да она уђе у подивљалу, хиперинфлаторну фазу? Постоји и разлог и објашњење.

У економској теорији је познато да је лакше зауставити велику него контролисати малу инфлацију. Да би се прекинула југословенска хиперинфлација из 1992/1993. године примијењен је Аврамовићев програм. Али он је био могућ тек на реално изузетно ниском нивоу потрошње. Укупан евидентирани фонд плата на мјесечном нивоу (што је представљало минималну обавезу савезне државе) реално је износио свега седамдесет милиона њемачких марака. Како су тада расположиве девизне резерве износиле око 270 милиона њемачких марака, било је јасно да програм може бити у потпуности подржан пуна четири мјесеца, чак и ако ни једна марка не буде поново ушла у девизне резерве.

ПРОГРАМ је дао ефекте када су просјечне плате и пензије биле толико обезвријеђене, да су износиле свега десетак њемачких марака. Тада је била довољна подршка од неколико стотина милиона ДЕМ, да би програм показао своје аутономне позитивне ефекте. На нивоу примања од стотину ДЕМ, он не би функционисао, јер би захтијевао неколико милијарди марака подршке, а толиких пара у држави није било.

Инфлацију су, дакле, изазвале сурове привредне санкције и блокада Југославије. Она је била третирана као средство за одбрану нападнуте државе. Теоријски, инфлација јесте нека врста додатног пореза. Са становишта грађанина, сасвим је свеједно да ли се порез повећа 20 одсто, или инфлација буде на истом нивоу. У оба случаја, његова куповна моћ је једнако мања. Тим додатним "порезом" (који није било тешко прикупити) плаћани су неопходни државни трошкови - прије свега за социјалне фондове и војску.

ПРЕЛАСКОМ у хиперфазу, инфлација је почела да изазива супротне ефекте. Зато је морала бити сузбијена. То је било урађено тек онда када је пад потрошње био усклађен са девизним резервама које је требало да послуже за стабилизацију равнотеже остварене на том (нижем) нивоу економских активности.

Југословенска хиперинфлација обавила је једну важну државну улогу. Она је извршила прерасподјелу енормних трошкова који су стајали пред СР Југославијом у првим данима њеног постојања. Због санкција њена имовина је била блокирана, или замрзнута у иностранству. Није постојала могућност узимања кредита. Санкције су паралисале сваку привредну активност. Земља је била изложена пријетњама и могућностима војног напада. Била је преплављена избјеглицама. С друге стране, од ње је тражена материјална и војна помоћ за дијелове српског народа којима су били угрожени слобода и опстанак.

ХИПЕРИНФЛАЦИЈА ПОСЛЕДИЦА САНКЦИЈА

ЕКОНОМСКА историја биљежи хиперинфлације које су биле дужег трајања и јаче од југословенске. Међутим, није забиљежено да је нека држава имала хиперинфлацију као посљедицу кажњавања, односно забране свима у свијету да обављају нормалне привредне активности са једном државом и њеним предузећима. Стога је поступање државних органа ондашње Југославије у подстицању инфлације и сламању хиперинфлације, веома тешко класификовати са становишта економске теорије. Можда је најприближнији израз - економска герила?

СУТРА: ОЗВАНИЧЕЊЕ ДУЖНИЧКОГ РОПСТВА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ШАМПИОНСКА РАДОСТ РОДИТЕЉА: Новак је узео титулу, ноћ је топла, срце пуно, све је потаман

02. 07. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - КОЦКИЦЕ СЕ СЛАЖУ У ДОБИТНИ НИЗ: Наши навијачи личну енергију преносе на терен

01. 07. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НОЛЕТОВ ПОБЕДНИЧКИ КРИК: Ђоковић се врло брзо вратио на прави колосек

30. 06. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НОЛЕ-ЕКСПРЕС У БУЛОЊСКОЈ ШУМИ: Велики шампион после тренинга извадио је дрес Николе Јокића

29. 06. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације