ФЕЉТОН - ТУЖБА САВЕЗНЕ ВЛАДЕ ХАШКОМ СУДУ: На више од три стотине страница забележено је шта је НАТО урадио нашој земљи

ПРВОГ дана бомбардовања, Хашим Тачи, у својству команданта ОВК, из Тиране издаје наређење за општи напад на јединице војске и полиције.

Ћуприја 8. април 1999. године

Водеће личности НАТО, нарочито амерички државни секретар и британски премијер, пружају му пуну подршку и изјављују да су у сталном контакту са њим. Тако се, потпуно нескривено, показује потчињеност ОВК НАТО снагама и њихова употреба као копнених снага агресије на Југославију.

Албански терористи су започели велики напад, прво у градовима, а онда у селима и на комуникацијама. Њихова мета су били положаји војске и полиције који су се већ налазили под снажим ваздушним ударима. Центар Приштине је сурово бомбардован од стране НАТО, што је, уз градски терор ОВК и сталне борбе, био основни узрок масовног егзодуса становништва. Пред ратом су бјежали људи независно од своје националности. Спас је тражен у другим дјеловима Србије, Албанији, Црној Гори и Македонији.

УПРКОС бомбардовању, наше снаге безбједности су убрзо разбиле све крупније формације ОВК и успоставиле контролу у градовима и на свим важнијим комуникацијама. На основу тога, у заједничком саопштење Савезне и Владе Републике Србије (6. априла 1999. год.) објављен је једнострани прекид ватре наших снага безбједности против терористичке ОВК и изражено очекивање да ће ово бити схваћено као гест добре воље и жеље да се, што прије, постигне мир и пронађе политичко рјешење. Посебно је истакнута неопходност да се, заједно са политичким представницима косовских Албанаца, направи хитан програм повратка избјеглих и расељених лица. Владе су дале све политичке и државне гаранције да сви грађани имају једнака права, без обзира на националну припадност и посебно позвале Албанце да се врате у своје домове.

Позив је отишао упразно. Бомбардовање је настављено и појачано. Југославија је била тешко рањена, али је успјела да преживи. Укупно је погинуло више од двије хиљаде цивила, међу којима много дјеце. Рањено је више од седам хиљада, од којих 2.700 малишана. Прије агресије на Косову и Метохији су погинула 193 припадника Војске Југославије и полиције Србије, а током ње још 753 човјека. Као нестали, водило се 56 лица, тако да су укупни губици били 1.002 припадника наших снага безбједности. Са Косова и Метохије је протјерано више од 350.000 Срба, Црногораца и осталих (неалбанских) етничких група. Директна материјална штета је, по међународној методологији коју је примијенила Савезна влада, утврђена на износ од стотину милијарди америчких долара.

СВИ ови подаци су садржани у тужби коју је, у име СР Југославије, покренула Савезна влада пред сталним Међународним судом правде у Хагу.

Савезна влада је, већ првог дана агресије (25. марта), поднијела захтјев пред Међународним судом правде у Хагу да се покрене поступак против држава чланица НАТО, због кршења међународних обавеза о забрани пријетње силом и употребе силе. Циљ је био да овај међународни суд прогласи акте и поступке нападача незаконитим (што су они несумњиво и били) и нареди да се престане са њиховим вршењем, као и одмах установи обавеза накнаде штете.

Суд није донио тражену привремену мјеру обустављање свих радњи које доводе до продубљивања спора. Позвао се на неке формалне разлоге, упутио "апел" да се сукобљене стране "уздрже", али је прихватио одлучивање о суштини спора. Када су савладане све процедурално - процесне замке и истекли сви рокови страна у спору, тужба је поднесена 5. јануара 2000. године. На више од три стотине густо куцаних страница и са 178 анекса, забиљежено је шта је НАТО урадио нашој земљи и доказано је да на то није имао ниједно право, осим онога које припада јачему. Ова тужба је била и треба да остане знак вјере у могућност реафирмације међународног правног поретка. То није значајно само за нашу, већ и за све остале државе у свијету. Укључујући и оне које су учествовале у нападу на нас.

ТУЖБА не допушта да се заборави било који од учињених злочина. Праштање - да. Сарадња - да. Али заборав - то би било једнако учествовању у разарању, убијању, тровању... Ова тужба није обичан правни поднесак. То су чињенице које овако сабране ужасно оптужују. По сатима и данима напада, по мјестима и оружјима која су кориштена, са именима убијених и рањених, уз сву пратећу судско-медицинску документацију. Ту је описана и утврђена величина штете на свим објектима који су генерацијама и деценијама стварани, не да би били мета за НАТО, већ да се овдашњи људи њима користе. Фабрике, болнице, школе, мостови, путеви... Цркве, манастири, културна добра која припадају свјетској баштини... Природа - земља, вода, ваздух - која је трована употребом забрањене муниције и материјама насталим као посљедица бомбардовања хемијских постројења, складишта нафте, гаса, топлана, електросистема... Све прецизно, са потпуним именима, доказима, експертским анализама, мјерењима и процјенама...

Савезна комисија за утврђивање ратне штете настале агресијом снага НАТО на СР Југославију установила је да је ратна штета нанесена у висини од 100 милијарди УС долара.

С ДРУГЕ стране, Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човјечности и међународног права, користећи међународно прихваћену методологију, прикупио је и документовао податке о извршеним злочинима.

Све ово је пропраћено упоредном анализом међународних конвенција, пактова и споразума, које су прихватиле и све агресорске земље, а чије су одредбе тако систематски прекршиле у убијању Југославије. Рекло би се да су томови мађународног права, у овом случају, бачени под ноге. На крају тужбе, изнесени су несумњиви докази да је управо овај, Међународни суд правде мериторан да суди и пресуди у овом спору.

НАРАВНО, о крајњој судбини тужбе и овог судског поступка одлучили су они који рјешавају и све друге крупне ствари. Савремени господари рата и мира су тужбу одбацили, а нелегално самопроглашену Републику Косово признали као самосталну државу.

Почетком јуна 1999. године бомбардовање је ушло у посебно тешку, неселективно рушилачку фазу. Чланови Контакт групе су грозничаво тражили нови план за прекид сукоба. У Београд су, 2. јуна, дошли Марти Ахтисари и Виктор Черномирдин (у својству личног изасланика предсједника Русије, Бориса Јељцина). План, касније назван "Београдска декларација", прво је прихватио Слободан Милошевић, у својству предсједника СРЈ. Одмах сјутрадан, план је прихваћен и у Скупштини Србије, а нешто касније и од Савезне владе и скупштине. Војска Југославије и НАТО склопили су војно-технички споразум у Куманову, а у Савјету безбједности је изгласана Резолуција бр. 1244 чиме је (10. јуна, након пуних 78 дана) окончана НАТО агресија на СР Југославију.

СУТРА:ОТАЏБИНА СЕ БРАНИЛА ХЕРОЈСТВОМ

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЗАПАМТИТИ НАТО АГРЕСИЈУ: Бомбардовање је требало да буде 1998. године, што је привремено спречено споразумом Милошевића и Холбрука

09. 07. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НИПОДАШТАВАЊЕ ВОЉЕ НАРОДА: Брисел је наметнуо одрицање од сваке традиције

08. 07. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЕВРОПА, РЕАЛНОСТ ИЛИ ИЛУЗИЈА: Колико је данас Европска унија амерички "носач авиона"

07. 07. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН- ОЗВАНИЧЕЊЕ ДУЖНИЧКОГ РОПСТВА: Од триста милијарди евра датих Грчкој, 77 одсто је отишло европском финансијском сектору

06. 07. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације