ФЕЉТОН - ПИСАЦ У ЉУБАВНОМ ТРОУГЛУ: За Нобелову награду пише - То је мени моја Милица срећу донела

КРОЗ живот Иве Андрића је прошло много жена: од мајке Катарине Пејић која га је родила до Милице Бабић, којом се оженио 1957. и која је умрла 1968. године.

Иво и Милица, Фото Стеван Крагујевић

Са сваком од њих је имао срачунат однос, сем поменуте две које је изгледа једино и искрено волео. Али и њих две на свој начин, посебно мајку коју често спомиње у својим разним текстовима, о којој брине и помаже је новчано, али све издалека и уз помоћ других.

Иво Андрић је, наиме, врло ретко виђао и посећивао своју мајку, ретко јој је писао, а ниједном није обишао њен гроб на Кошевском гробљу, који је био удаљен километар ваздушне линије сарајевског хотела "Европа", у коме је деценијама одседао у његовом најлуксузнијем апартману број 167. Била је тајна. чак и онима који су га најбоље познавали, зашто је избегавао посету мајчином гробу.

Они истраживачи лика и дела Иве Андрића, који су се бавили унутрашњом страном његовог бића, мишљења су да је он подсвесно замерао мајци што га је са непуне две године живота у нарамку донела у Вишеград и предала (оставила, поклонила) сестри Ани и њеном мужу, аустроугарском жанмдарму Ивану Матковчику. "Данас донела а сутрадан отишла", како је то негде горко сам Андрић записао. Код то двоје људи, Андрић је, будући да оца није ни упамтио ни икада видео његову слику, оживео топлину родног дома и родитељску љубав и милост. У тој кућици уз Дрину је код тетке и тече доживео истинску родитељску љубав, прогледао у свет, пошао у основну школу и свакодневно посматрао ћуприју на Дрини - потоњу литерарну инспирацију.

МАЈКА Катарина, за све то време, је или радила у Ткаоници ћилима у Сарајеву или била кућевница (слушкиња) код фратра фра Алојзија Перчинлића, у Овчареву код Травника. На том месту је посејана прича да је поменути фратар и стварни Андрићев отац: са том муком и тежином њене боли млади, бледолики и крхки Андрић је проводио детињство и почео да
"трпи свет и приче о себи". Тада и ту се у његово ухо уселила страшна реч "фратаско копиле", с којом је ваљало живети наредних осам деценија.

Истраживачи најдубљих ревира Андрићеве личности овде су налазили и проналазили одговор на Андрићеву резервисаност и према мајци, на организациону, техничку бригу о њој преко других, углавном његових пријатељица. Када је умрла 15. децембра 1925, подићи ће јој и споменик-својим парама а "туђим рукама", написати и посвету: "Својој доброј мајци Катарини Андрић, рођена Пејић, њезин Иван" и том реченицом ставити тачку на однос са мајком. Поводом таквог односа са мајком, Андрића би можда могла објаснити и донекле оправдати једна реченица Тина Ујевића, написана неким другим поводом, која вели да је "судбина великог човека далеко тежа од судбине медиокритета".

МИЛИЦА Бабић Јовановић је жена која је у животу Иве Андрића заузела и постфестум и унапред место свих осталих жена, рачунајући и његову мајку Катарину. Она је и највећа и најискренија љубав његовог живота и највећа књижевна инспирација: она је (литерарно) Јелена жена које нема, а стварно жена која је више од тридесет година била његова апсолутна преокупација. Више од двадесет година је освајао и "крао" од колеге са посла и пријатеља Ненада Јовановића, швајцарског студента, полиглоте и шармера. Завршни чин те операције је извео тако што их је обоје са собом повео у Берлин 1939. године, када је он постављен за краљевог посланика у Немачкој.

Ненада је наместио за прес-аташеа а лепу његову жену прогласио домаћицом на пријемима за високе госте. Његова екселенција Андрић, још момак а у најбољим годинама, доктор, академик и признати писац, возач спортског кабриолета најновијег типа је тада кренуо у коначно освајање лепе Босанке Милице, првог школованог костимографа у Србији.

ОД ТАДА па до венчања са њом 27. септембра 1958. године, након рата, након пропасти Краљевине којој је служио, након смрти њеног мужа Ненада, могао би се написати мањи бедекер за љубавнике од његових писама Милици; од времена његове тајне заљубљености у њу, до коначног чина освајања њеног срца, годину и по дана након смрти Ненада Јовановића. Па је тако довитљиви Андрић знао слати писма својој драгој Милици на адресу на коју би она тек требала доћи - да је писма сачекају и изненаде. Понекад би послао само цвеће и цедуљицу са само три речи: "Здраво, здраво, здраво!" А када би слао саксије цвећа, онда би обавезно биле две - једна за Милицу а друга за њену мајку, бака Зорку, која је била власница стана у Пролетерских бригада.

Иво, Ненад и Милица су чинили две деценије филмски љубавни троугао: нигде није записано да ли је лепи, интелигентни Ненад знао за љубав своје жене и пријатеља. Њих троје су се након избијања рата вратили у окупирани, срушени Београд. Милица је са Ненадом живела у Мишарској бр. 10, свакодневни гост им је био Андрић. Ненада убрзо хапсе Немци и одводе у логор. Андрић остаје на слободи, али долази у Мишарску и даље да теши Милицу, њену сестру Данку са децом и мајку Зорку, који заједно живе. Они се диве Андрићу и његовој храбрости што им долази и креће се окупираним Београдом. Он углавном ћути и прати сваки Миличин покрет и поглед. Често њих двоје маскирани, са капама преко чела и уздигнутим крагнама капута шетају непрепознатљиви суморним градом.

НАКОН рата Ненад се враћа из заробљеништва, болестан и уморан. Љубавни троугао се поново комплетира. Андрић је обазривији али страснији у изливима љубави у писмима. Све се убрзава након Ненадове смрти 1957. Године. Андрић Милицу у писмима надева нова имена: Убавка, Лепа па на крају Лепо ( код овог надимка се ваљда подразумева придев-моје!). Све до 2. августа 1958. г. ословљавао је у писмима са Ви а од тада јој се почиње обраћати "на перту". Потписује се под писма као Мандарин, надимак који му је дала Милица. И коначно 9. августа 1958.г. први пут јој отворено изјављује љубав:

"Драга Лепо, знај да те много, много воли твој Мандарин". Убрзо следи венчање, 7. септембра 1958. г., кумови су им Александар Вучо и његова жена Јулијана-Лула. Пред Андрићем, а са Милицом, уз себе, пружило се (кратких) девет најсрећнијих година живота.

У трећој години брака с Милицом, сада већ

"Јеленом женом коју има", Андрић 1961. г. добива Нобелову награду: од многих изјава које је дао тим поводом и тих година, једна је посебна: "То је мени (мисли на "Нобела") моја Милица срећу донела".

Али, Милица убрзано побољева, упркос врхунској неги и Ивиној огромној пажњи и љубави крај јој се брзо примиче. Умире 24. 3. 1968. године. Андрић, иако очајан, води једну врсту дневника, где сам са собом разговара. Само четири дана након њене смрти, записао је:

"Све моје добро је у једном трену сагорело... сад видим: док је живела ту поред мене, требало је да будем не више срећан, јер то није било могућно, него више свестан своје среће. То је могло и морало да буде."

СУТРА: Управница његовог живота и рада

Препоручујемо

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - МУКЕ ОКО АЛБАНСКОГ ПИТАЊА: Из Приштине су тражили да се Андрић брише из програма за књижевност

23. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ФЛЕРТ СА РАВНОГОРСКИМ ПОКРЕТОМ: Контакти Андрића са четницима нису били непознаница новој власти

22. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

2 14

ФЕЉТОН - ЖИВЕО ЈЕ И УМРО С МНОГО ТАЈНИ: Иво је шпартао загребачким улицама огрнут српском заставом

21. 11. 2021. у 18:00

Фељтон

1 7

ФЕЉТОН - КО ЈЕ СТАРИЈИ ТИТО ИЛИ АНДРИЋ: У Западној Немачкој су тврдили да је награда нашем писцу политичка

20. 11. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације