ФЕЉТОН - ВЕЛИКО РИВАЛСТВО СА КРЛЕЖОМ: Андрић је брзо прохујао кроз све језике на свету

Мирослав Јанковић

29. 11. 2021. у 18:00

ОД првог сусрета у салону младе и лепе Загрепчанке Евгеније Гојмерац, негде око 1910. године, почиње полувековно литерарно и животно надметање међу овом двојицом тада још само песника и младића.

ФЕЉТОН - ВЕЛИКО РИВАЛСТВО СА КРЛЕЖОМ: Андрић је брзо прохујао кроз све језике на свету

Иво Андрић и Мирослав Крлежа , Фото Музеј града Београда, легат Иве Андрића

А почело је од тога ко ће први освојити срце заносне тинејџерке, па преко тога ко ће бити предводник и први писац те нове, најславније и најбоље генерације писаца ових простора и истог језика - од тада до данашњих дана - па све до тренутка хоће ли и ко ће први од њих двојице добити Нобелову награду за књижевност. Од тог времена давно зачетог младалачког ривалства око девојачког срца, па све до Андрићеве смрти 1975. године, трајало је вечно заостајање Крлеже за Андрићем, све веће и брже како су године пролазиле. А највећи размак је направљен у годинама и након Крлежине смрти: мртав Андрић је мртвом Крлежи недостижно умакао за сва времена. Јер, ништа тако прецизно и немилосрдно не извага вредност уметницима као време након њихове смрти.

Рекосмо, Иво Андрић је први пут претекао Крлежу у трци за наклоност Евгеније Гојмерц: "најљепши Босанац" у тадашњем загребачком јавном животу, тих и смеран, отмен и деликатан, поетичан и нежан, лако је претекао, по овим критеријумима и у свему другом другачијег, Крлежу. Женско срце је, као у овом случају, често врло тачна животна вага.

Године пред њима су их све више раздвајале, Крлежа је политички стално ишао улево а Андрић удесно, тако су у Краљевини СХС провели прво полувреме своје књижевне зрелости: релативно помирљиво, али притајено чекајући тренутак коначног обрачуна. Он је дошао са настанком друге Југославије, појавом Тита и Андрићевим приласком њему, а код ког је Крлежа већ био засео уз десно кољено. Од 1945. године политика и идеологија више нису раздвајали Андрића и Крлежу, већ само књижевност, њени закони и вредности. Зато утицај Броза на коначан исход те утакмице није могао бити пресудан.

ПРВИ "велики дерби" између два писца одигран је током Другог светског рата и у првој години мира. Андрић рат проводи у окупираном Београду, ћути и пише у потаји, а експлозију у јавности нове државе изазива са две ствари: приступа комунистима и објављује, за годину дана - од краја 1944. до краја 1945. године - три романа: "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника" и "Госпођица". А Крлежа Други светски рат проводи у Загребу, кокетирајући с Павелићем и премишљајући се хоће ли отићи у партизане или не.

Лепосава о Иви

КРЛЕЖИНА жена Бела (Лепосава Кангрга), глумица, Личанка и Српкиња, којој је Крлежа по удаји за њега променио име, уз образложење да "не може жена таквог имена и презимена да мене прати кроз живот" , још теже је подносила од свог мужа Андрићевог "Нобела". Родољуб Чолаковић је у свом Дневнику записао да му је Бела 1962. г. дословно рекла: "Он, Андрић је пигмеј према Крлежи. Написао је двије књижице некаквих причица а Крлежа цијелу библиотеку!"

Није отишао, а касније говорио, како "страшно жали и пати што није". Милошћу Брозовом, прво му је опроштено а друго заборављено... и тако оседлан том вештачком снагом изведен је Андрићу на мегдан 17-19. новембра 1946. године, када је у Београду одржан Први конгрес књижевника Југославије, на коме је Иво Андрић изабран за председника а Крлежа за потпредседника. Од тада па заувек Крлежа је стално други иза Андрића: једино он неће признавати тај редослед, "испратиће" и Андрића и себе на онај свет убеђен да је он - први!

Новом Југославијом је потекао буран књижевни живот, кога су предводила ова двојица писаца. Андрић постаје комунистички функционер на разним положајима, упорно пише и још упорније ћути на честа оговарања београдске чаршије што се "п(р)одао црвенима", литерарна и политикантска Крлежина уједања на седељкама код Броза или приликом ретких сусрета с њим. Иза завесе тих јавних догађања, од средине педесетих година, почиње да се одвија драматична утакмица у предлагању југословенског кандидата за Нобелову награду, јер је новој држави изузетно била потребна та светска медаља. Крлежа предлаже Броза, Броз тера друге да предложе Фрица (Крлежин надимак)... Андрића гурају писци око Удружења књижевника, који најбоље познају тежину литерарне речи.
НОМИНАЦИЈЕ за Нобелову награду за књижевност почеле су 1958: паралелно су четири наредне године од стране Савеза књижевника Југославије предлагани и Андрић и Крлежа.

У четвртој години тог низа: 1961. Иво Андрић, у изузетно оштрој конкуренцији (Џон Штајнбек, Алберто Моравија...) добија "Нобела". Крлежа је још три пута знано и званично у годинама 1963/1964/1965. предлаган, а потајно још неколико пута све до своје смрти 1981.

Убедио је Броза да је Андрић својим "Нобелом" дефинитивно затворио пут њима двојици ка том признању, желећи тако да Андрића макар сахрани у Брозовим и очима својих следбеника.

Крлежа, и круг око њега, су бесно оговарали Андрића. Говорио је Фриц да је Иво "фолклорни, нижеразредни и локални писац и да је награду добио из политичких разлог, да је уњкави, византијски кмет, да има више великих писаца међу онима који нису добили 'Нобела' него међу оним који јесу", гнездећи тако себи место макар на тој страни. Али, време је чинило своје. Тиражи и издања Андрићевих књига, као и преводи на многе језике на свим континентима, бацили су дефинитивно у други план и Крлежу као писца и Загреб као административно-идеолошки књижевни центар СФРЈ: Броз је, наиме, већ био Крлежу промовисао у "маршала културе" а тиме аутоматски и Загреб као центар тог "маршалата". На један симболичан начин то је потврђено управо у Загребу. Године 1970. у Загребу је уручено једно посебно признање Андрићу: у акцији-анкети "Мој најдражи писац", у којој је учествовало више од 40.000 средњошколаца из Хрватске, далеко највише гласова добио је Андрић, опет је други био Крлежа а на корак из њега Бранко Ћопић.

КРЛЕЖА није много превођен, углавном на немачки, чешки и мађарски. Пропао је, након

Андрићевог "Нобела", и један велики државни покушај да се преведе и пласира у Енглеској.

Андрић је брзо прохујао кроз све језике на свету, не само зато што је нобеловац, већ што је био универзална литература за целу Европу и Америку. Андрић је светски и дух и писац, Крлежа је и писац и ограничени дух средње Европе. Андрић је доктор филозофије, човек изузетне дипломатске каријере... коју је могао да направи у свакој држави и времену, говорио је, перфектно или солидно, пет страних језика: немачки, латински, италијански, француски и енглески. А Крлежа је био само кадет (под)официрске аустроугарске војне школе у Печују, коју није ни завршио. Знао је само немачки и помало мађарски језик. А један посебан пример веома упечатљиво сведочи о Крлежином скученом духу, најблаже речено. Његов дугогодишњи мајордомус Енес-бег Ченгић, и аутор огромне фотомонографије "Мирослав Крлежа", ни на једном једином месту не помиње Андрића. Не поменути име апсолутно највећег писца овога простора и најбитнијег уметника с којим се Крлежа огорчено такмичио цели живот, је само мера огромног "Комплекса ИА", који је Крлежа у себи носио. У крајњем случају, за писање велике литературе ове ствари не морају бити пресудне , али јесу веома битне.

СУТРА: Бошњачка канонада на нобеловца

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
НЕМАЧКА ПОСЛЕ МАЂАРСКЕ ИЗВОДИ ПУТИНА ИЗ ИЗОЛАЦИЈЕ Бес у Кијеву након разговора Шолца и руског лидера

"НЕМАЧКА ПОСЛЕ МАЂАРСКЕ ИЗВОДИ ПУТИНА ИЗ ИЗОЛАЦИЈЕ" Бес у Кијеву након разговора Шолца и руског лидера

БИВШИ украјински министар иностраних послова Дмитриј Кулеба изјавио је данас да је позивом немачког канцелара Олафа Шолца председнику Русије Владимиру Путину, руски лидер изашао "из европске изолације, а да је Немачка одмах после Мађарске утрла тај пут".

16. 11. 2024. у 16:44

Коментари (3)

СУМА ОД КОЈЕ ЋЕ ВАМ СЕ ЗАВРТЕТИ У ГЛАВИ: Ево колико су зарадили Тајсон и Пол за боксерски спектакл