СПОРТСКА ТРАГЕДИЈА: Како је Кари Пешић баталио фудбал (ФЕЉТОН)

НАПУСТИО сам Пирот 18. августа 1968. Трагови мог порекла и детињства остали су и данас. Десило се много тога, углавном доброг. Можда и због тога што сам добрим стварима давао већи значај, трудио се да у том правцу изградим своју личност, са жељом и надом да ћу тако оставити свој утисак и утисак свог карактера за друге који долазе.

Кари Пешић са Звонимиром Минчићем / Фото Из приватне архиве Светислава Пешића

Породична кућа у Пироту, јорговани у дворишту, стара чесма, све што стаје на оном малом, али непроцењивом парчету земље... То је вероватно једино место које припада само мени, које је у мени сваког трена. Чак и у оном највећем тренерском трансу кад помислим да од једног слободног бацања зависи судбина читавог човечанства. Током каријере увек сам мислио на Пирот који је постојао као нека супер мотивација, нешто што је долазило као сигурна награда и после победа и пораза. Јер сва та тренерска путешествија, хотели, дворане, разни меридијани - заправо су били одбројавање до тог чаробног одушка када све утихне. Кад се спусти завеса на спортске трилере и кад ушетам у то двориште, као обичан Пироћанац, Пешић каквог ме знају другари из Новосадске улице, чујем и данас како одзвања звук фудбалске лопте и заразан смех који се орио од клиначких вицева.

У МОМ детињству спорт је био главна ствар у слободном времену. Посвећивали смо се спорту и више но што данашње генерације проводе на друштвеним мрежама и, самим тим, били међусобно приснији него што другари могу да буду данас. Живели смо у троуглу школа-спорт-дружење. Увек под будним оком родитеља, али и комшилука, важне институције која се у међувремену изгубила. Комшилук је онда био друга породица, друга кућа, а данас комшија прође поред комшије а да му се не јави.

Испред наше породичне куће у Пироту, у Новосадској улици (гле коинциденције, у Пирот сам се доселио као трогодишњак из Новог Сада у којем сам се родио), било је место сталног окупљања друштва из краја. Ту смо као основци причали разне ствари, анегдоте и вицеве и препричавали сцене из филмова које смо гледали у биоскопу. У вечерњим сатима, светло са бандере чинило је да све изгледа као права сцена. Театар у којем се за најмању грешку добијала ни мања ни већа казна него - надимак!

У оно време ко није имао надимак у Пироту, тај је био крајње сумњив. Ја сам свој заслужио на "сцени" у нашој улици, док сам препричавао један филм у којем је играо Хари Белафонте. Прекрстио сам га у Кари и тако сам... Постао Кари!

У НАШОЈ улици редовно се играо фудбал. Углавном тако што смо се делили на звездаше и партизановце. Мој брат Предраг, три године млађи од мене, навијао је за Партизан, а ја за Црвену звезду. Сви су се гурали да буду у нападу, а ја сам одлучио да будем голман. Ни сам не знам зашто.

Почео сам у пионирима пиротског Радничког. Први снажан доживљај спорта доживео сам у фудбалу који је типичан тимски спорт. Ту сам осетио шта значи бити део екипе, шта значи носити исти дрес са групом вршњака, сложити опрему после тренинга... Читав ритуал је деловао посебно врло мотивишуће. Томе је доприносила и маркантна фигура мог првог тренера Микана Станковића, чији је надимак био Музејац. Висок, увек дотеран, педантан. Тренер кога смо сви баш волели.

Као веома млад голман искусио сам оно најгоре у спорту. Шта значи бити - трагичар. И то на свом првом спортском путовању. Последњег дана пионирског првенства у Лесковцу играли смо у финалу против Дубочице. Време је било лоше за игру. Падала је киша, а притом је била измаглица. Није се видео прст пред носом. У последњем минуту, при резултату 2:2, чекао сам једну лопту која је падала у наш петерац. Лопта коју бих у нормалним околностима с лакоћом обуздао. Међутим, после моје параде, упркос томе што сам је стегао, она се некаквим чудом измигољила из мојих руку и ушуњала у мрежу. Изгубили смо.

ПОТОНУЛЕ су ми све лађе. То је био крај мојих планова да се бавим спортом. Цео тим је плакао до Пирота. Изгледало ми је као да после тог несрећног гола више не постоји живот. Буквално тако. Врло рано сам искусио све оно што са собом носи спорт. Славље, сузе, радост, плач, еуфорија, трема, ишчекивање, понос, разочарање...

У школи смо сви играли и рукомет, који је у то време био популарнији од кошарке, не само у Пироту већ у читавој Југославији. У Основној школи "Осми септембар" играо сам и рукомет. Једно време сам био и стонотенисер и то врло добар, па сам тако на Школском првенству Србије у Нишу освојио златну медаљу у конкуренцији пионира. Стони тенис нас је једно време сасвим обузео. Лоша ствар код њега било је то што нас је доста одвајао од књиге, а добра што - за разлику од фудбала - није било трагова због којих би родитељи посумњали да смо траћили време кад смо одлазили код другова да бисмо, наводно, учили.

Популарност кошарке је почела да расте са успесима репрезентације, а она је прву медаљу освојила на Европском првенству у Београду 1961, када ми је било једанаест година.

ТРЕНУТАК моје слабости искористио је Звонимир Минчић, један од утемељивача кошарке у Пироту, који ме је гледао на школским такмичењима и повремено свраћао у нашу улицу, јер му је ту живела сестра. Запазио ме је као талентованог и почео да ме убеђује да је кошарка прави спорт за мене. Говорио је да је фудбал сурова и опасна игра. Један од разлога због којег сам уписао средњу економску школу био је управо тај што је Минчић у њој радио као наставник физичког васпитања.

Минчић је био човек који је стварао кошарку у малим местима. Таквих је људи тада било. Људи који су својим ентузијазмом утирали пут за велике ствари. Из ове перспективе, све смо радили као и сада. Када савладаш индивидуалну технику, она ти остаје за читав живот. Она је као и основно васпитање. А тај темељ сам добио од Минчића, с којим нам ништа није било напорно. Играли смо баскете, тренирали неколико пута на дан, што организовано, што самостално.

ИМАЛИ смо сјајне услове у Пироту. Град се трудио да прати трендове, а кошарка је постајала све популарнија. Уз Минчића сам искусио све оно што кошарка може да понуди. Играли смо, губили, побеђивали, путовали... Тек сада, кад премотам филм, увиђам колико је Минчић утицао на мене. Као тренер је био строг. Тражио је пуно. Међутим, није био само наставник који је давао знање из свог домена, већ нас је образовао у сваком смислу. Бринуо се о сваком од нас као да смо му деца. Био је, на неки начин, мој узор. Све су то касније постали моји принципи. Био је један од ретких који је отворено признавао да не воли фудбал. Старао се о кошаркашком клубу као о својој кући. Бринуо је о сваком динару. Кад год би уштедео нешто новца, одлазио би код секретара локалне Софке да му врати новац, дубоко верујући да чини праву ствар. А није знао да је све то завршавало у фудбалској каси! Имао је најбољу намеру, али је несвесно наш новац прослеђивао спорту који није волео.

ОБРУЧ НА КОМШИЈСКОМ ДУДУ

ЗА МОЈЕ нагло интересовање за кошарку заслужан је и комшијски дуд, на којем је први комшија Пера Стаменковић закуцао обруч. Нисам могао да прођем кроз двориште а да не видим тај кош. Кад сам завршавао последњи разред осмогодишње школе, Југославија је већ била светски вицешампион, у Рио де Жанеиру. Са Радивојем Кораћем, Ивом Данеуом, Немањом Нецом Ђурићем, Слободаном Рицом Гордићем, Миодрагом Сијом Николићем, Јосипом Ђерђом, Трајком Рајковићем...

СУТРА: ПРОРОЧАНСТВО МАЈКЕ ДУШАНКЕ

Препоручујемо

Фељтон

2 0

ФЕЉТОН - ПРОМЕНА "КРВНЕ СЛИКЕ" БАНКАРСТВА: Већина великих банака је у рукама странаца, у државним рукама остала Поштанска штедионица

12. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ХАОС ОКО СТАРЕ ДЕВИЗНЕ ШТЕДЊЕ: Велика инфлација је решена програмом "деда Аврама"

11. 12. 2021. у 18:00

Кошарка

0 0

ГОСТ "НОВОСТИ" СВЕТИСЛАВ ПЕШИЋ: "Култ гради цела нација"

02. 12. 2021. у 10:00

Кошарка

0 1

СВЕТИСЛАВ ПЕШИЋ ЗА "НОВОСТИ": Није довољно то што смо из земље кошарке

01. 12. 2021. у 09:33

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације