ФЕЉТОН - ФИЛОЗОФ ИЗ ПИРОТА НА "ЖЕРАВИЦИ": Пешић је био међу 24 кандидата за Светско првенство у Љубљани
ТРЕНЕР Бранислав Рајачић је за мене био важан у сваком смислу. Довео ме је у Партизан, у договору с Ранком Жеравицом.
Био је и тренер првог тима Партизана и јуниорске репрезентације Југославије. Зато ми је и сугерисано да пређем у Партизан, да бих лакше ушао у национални тим. Сваки млади кошаркаш је тада имао два циља: да дође у Звезду или Партизан и да заигра за репрезентацију. Иностранство ником није падало на памет, а за НБА нисмо ни знали да постоји.
Првих дана најтеже ми је било после тренинга, јер сам остајао сам, пошто никога нисам знао. Некако сам прегурао први слободан викенд, али други нисам желео да проведем сам у Београду. Ни по коју цену. Сео сам на аутобус у правцу Пирота. Био је крај августа, ту негде око мог рођендана (28. август). У дворишту наше куће затекао сам управо оно што ми је највише недостајало - породични ручак. Нису могли да верују својим очима кад су ме угледали на капији.
- Не могу више, досадно ми је - рекао сам и пре но што је ико ишта изустио.
ТАТА, иначе велики емотивац, на свој начин је реаговао. Пошто често није био код куће, желео је да проводи што више времена са мном. Сматрао је да ме није до краја доживео. И тако ми каже:
- Боље остани овде. Завршио си економску, наћи ћемо посао за тебе, а и овде можеш да играш кошарку. Разговараћу са директором "Првог маја" Драганом Николићем добићеш посао и биће ти супер.
Мајка, видно изненађена, питала ме је где су ми ствари, да би их опрала, а онда се обратила оцу:
- А ти, Сретене, извади му карту за први аутобус за Београд, за 6.45. Ја ћу да оперем ствари, а ти се, Свето, сутра враћаш тамо одакле си дошао!
Тако је и било. Често сам после тога, поготово у тренуцима великих успеха, помислио шта би са мном било да мама није била тако доследна и упорна. Кад сам се као зрео човек враћао у Пирот, повремено бисмо се задиркивали на тему ко кога више воли. И онда бих јој рекао:
- Сећаш се како си ме вратила за Београд а тата је хтео да останем овде!
Она би ме на то загрлила и рекла:
- Да знаш само како ми се цепало срце...
У ПИРОТУ сам важио за једног од најбољих играча, а у Партизану, као и свако ко стигне у велики клуб, био сам само - новајлија. Као и сваки "руки", морао сам највише да тренирам, да се изнова доказујем. Рајче ме је одмах ставио у прву поставу. Веровао је у мене, уливао ми је сигурност. Узео сам број 15 који је припадао Жући (потоњем судији и делегату Жутићу). Иако сам желео да студирам, нисам успео да се скроз посветим студијама јер смо напорно тренирали. Кошарка је већ тада била професионални спорт, макар по обавезама које смо имали, док су примања била смешна у односу на оно што се данас догађа.
То што сам имао одређени респект у Партизану није ме ослободило неких ствари које по обичају западну новајлијама или најмлађима. Тако, рецимо, по доласку у Љубљану на утакмицу са Олимпијом, после ноћи проведене у спаваћим колима, Милош Бојовић и још неки старији играчи оставе своје торбе на перону. Ја узмем само своју торбу и не примећујем да ови старији иду празних руку. Онда чујем неко добацује:
- Ајде, Латифићу и Пешићу, узмите те торбе!
И TAKO сам носио и своју и туђу торбу. Ту лекцију сам брзо научио. У то време Ранко Жеравица је стално био присутан у Партизану, иако је био савезни капитен репрезентације која је с њим освојила своје прво злато, на Светском првенству у Љубљани 1970. Рајче је ипак више времена проводио с тимом, све док није смењен, из мени непознатих разлога. То је за мене било велико разочарање, јер ми је уливао сигурност и давао значајну улогу.
Онда је за тренера постављен Радован Бата Радовић, који је са Милошем Бојовићем важио за највеће играчко име Партизана. Бата је био тренер само за време утакмице, а највећи део посла обављао је Ранко који, због тадашњих прописа није смео да седи на клупи Партизана. На почетку моје треће сезоне у Партизану, док је Ранко био на једном семинару у Мађарској, урадио сам нешто због чега сам горко зажалио...
Питам се само где сам ту ја
СВАКИ тренинг је био нова нада, која би брзо спласла. Изгарам на загревању, полажем у кош, а једним оком гледам Ранка, да видим да ли ће да ми се коначно обрати. На сваком мечу му се приближавам све више на клупи, ал' узалуд. Како меч почнем, тако и завршим. Уочи меча са Железничаром у Чачку пришао ми је на загревању, погледао значајније него пре, па сам био убеђен да има нешто врло важно да ми саопшти...
- Видиш оног са чарапама ... Е тај ће да буде најбољи играч Европе.
А мене у том тренутку брига и за Кићановића и за Европу. Питам се само где сам ту ја.
Иако је Бата Радовић био омиљен међу нама, некако сам имао утисак да је више био наклоњен Београђанима, па сам импулсивно реаговао кад ме на утакмици против ОКК Београда није уврстио у прву поставу у којој сам био до тада. Уместо Фарчића и мене ставио је Латифића и Зечевића. У једном тренутку Бата ми каже да уђем у игру, а ја му узвратим:
- Нек ти игра Латифа!
ЗНАЛИ су ме као послушног и вредног, па је за све то био шок. Играчи се сјатили око мене, гурају ме да играм и ја некако заиграм, али смо изгубили. У понедељак ми се није ишло на тренинг, јер се Ранко вратио. Још кад сам чуо да је заказан састанак пре тренинга, у Војној гимназији поред стадиона Партизана... Ранко, у то време апсолутни кошаркашки ауторитет у сваком смислу у целој Југославији и шире, ставио је своје свеске на сто и прекинуо гробну тишину:
- Где је онај филозоф из Пирота?
- Ево ме, ту сам - јавим се.
- Извињавам се, знам о чему је реч.
- Седи, ти си своје код мене завршио!
Читаву ту сезону 1970/1971. нисам улазио у игру. Испали смо из лиге.
Тренирао сам као и сви, покушавао да се наметнем, али Ранко је био сурово принципијелан. Разочарао сам га тим гестом. До тада ме је форсирао. Волео ме је и као играча и као човека. Уврстио ме је међу 24 кандидата за Светско првенство у Љубљани 1970. Верујеш у играча, дајеш му шансу, а он те тако разочара! Јесам заслужио казну, али некако и данас осећам - иако сам с Ранком касније постао близак пријатељ - да је казна била преоштра. Преживео сам жестоку вишемесечну тортуру, тако да је само било питање где ћу после Партизана. Некако сам све то издржао. Пекао сам се на тихој "жеравици"...
РАНКО је кроз Другу лигу, која се играла тог лета, стварао нови Партизан. Иначе је био тренер стваралац. Могао је све да убеди да је важно да се стварају играчи, а да ће једног дана доћи и прво место. На крају лета догодило се то да смо морали у последњој утакмици да победимо Слободу, на Новом Београду, да бисмо се вратили у Прву лигу.
Почне и тај одлучуј ући меч, а ја опет не играм. Прво полувреме они воде. На почетку другог Ранко каже: "Ајде, Пешо!" Сви моји саиграчи се озаре, а ја као опарен скочим с клупе. Навијачи се дигну, крене навијање из свих грла. Сви, па и они, знали су за моју муку. У једном контранападу полетим, као голман (баш тако, ваљда зато што сам и био голман) и не пуштам лопту за живу главу. Закуцавам се главом за записнички сто. Публика се дигне, ја дам неколико кошева и ми победимо чак са 40 поена разлике. Зечевић постигне 26 поена и ми се вратимо у Прву лигу.
Одлучио сам - нећу да останем. Било је само питање где даље...
СУТРА: ТРИ "ФОЛКСВАГЕНА" ЗА КАРИЈА
"ПРОНАЋИ ЋУ И УНИШТИЋУ ИХ СВЕ" Хитно се огласио Илон Маск, реаговала и Захарова
АМЕРИЧКИ бизнисмен Илон Маск саопштио је путем друштвене мреже да ће „пронаћи и уништити“ све оне који га оптужују за контакте са Москвом.
16. 11. 2024. у 16:18
"НЕМАЧКА ПОСЛЕ МАЂАРСКЕ ИЗВОДИ ПУТИНА ИЗ ИЗОЛАЦИЈЕ" Бес у Кијеву након разговора Шолца и руског лидера
БИВШИ украјински министар иностраних послова Дмитриј Кулеба изјавио је данас да је позивом немачког канцелара Олафа Шолца председнику Русије Владимиру Путину, руски лидер изашао "из европске изолације, а да је Немачка одмах после Мађарске утрла тај пут".
16. 11. 2024. у 16:44
ЂУРЂИЦ И ЂУРЂЕВДАН: Исти светац, две иконе и два празника - у чему су сличности и разлике?
СВЕТОГ Георгија или светог Ђорђа/Ђурађа - како у народу зову овог свеца, православни Срби славе два пута у години.
16. 11. 2024. у 08:25
Коментари (0)