ФЕЉТОН - ПУКОВНИК АВИЈАЦИЈЕ КАО МЕНАЏЕР: Пешић је био профил играча какав се и данас тражи

ДOK се играла сезона 1976/77. био сам у војсци. Гледао сам на телевизији како моја Босна у пролеће 1977. губи мајсторицу за државног првака од Југопластике.

Пешићев дуел са Моком Славнићем, у позадини Раша Радовановић и Мирза Делибашић, Фото Из приватне архиве Светислава Пешића

Оба клуба су на крају лиге имала исто бодова, па је заказана мајсторица у Београду, у којој смо изгубили (98:96).

Војни рок сам служио у Пули, у коју је Партизан дошао после редовног кола с Кварнером у Ријеци да игра пријатељску утакмицу. У Пули су тада желели да направе велики клуб од Пуљанке за коју сам играо као војник. Тако је било тада: врхунским спортистима је било омогућено да тренирају у клубовима из града у којем служе војску. Био сам са службом на аеродрому. Сектор АБХО! . Док је Партизан био у Пули, изашао сам на вечеру с мојим некадашњим цимером Драженом Далипагићем. Кад смо се растали, они назад за Београд, а ја у касарну.

Ујутро ме водник Јаковљевић зове. Каже хитно је. Спавао сам, али није била узбуна.

"Ајде, Пешићу, устај!", зове пуковник Дане Ребац.

Шта је сад, зашто мене зову на рапорт! Мислим у себи само да се нешто није десило у породици, а за све остало баш ме брига. Кад тамо у канцеларији код пуковника Репца, који је био командант аеродрома, сви из клуба "Пуљанке". Међу њима сви одговорни из клуба предвођени председником клуба Мариом Шкандулом. Видим да је нешто у вези с кошарком. Лакне ми. Каже пуковник Ребац: "Нисмо знали да имамо тако важну личност на аеродрому!". А председник клуба наставља...

"СИНОЋ смо после меча били с Ранком Жеравицом на вечери. Замолили смо га да нам помогне око клуба, да нам нађе тренера. Питали смо га да нам препоручи неког, а он ће на то: "Па ви већ овде имате тренера, он је пет километара одавде. Идите и убедите га. Мислим на Пешића. Он игра, али идите убедите га. Ја сам сигуран да ће он бити за вас најбоље решење."

Све сам још могао да очекујем, али да добијем тренерску понуду - то никако. Рекао сам им да не размишљам у том смеру, да хоћу још да играм, да сам у најбољим играчким годинама. Хтео сам титулу с Босном, био сам жељан игре и доказивања. Међутим, пуковник Ребац је инсистирао: "Немој да се изјашњаваш одмах. Иди до Сарајева, причај с клубом и разговарај са породицом".

Дао ми је седам дана слободно, што је у оно време била велика премија. Сео сам с Бошом, причао са Вером. Добио сам финансијски сјајне услове, али нисам имао мотив да кренем у том правцу. Док сам улазио у авион за Београд - јер сам хтео тамо да се сретнем с Ранком - већ сам знао шта ћу да урадим. Ранко је иначе желео да ме види. Отишао сам до његовог стана у Страхињића Бана и већ на вратима питање:

"Шта си одлучио?"
"Да играм!"

"Видео сам још на вратима да си одлучио да играш, да не желиш да будеш тренер."
Занимало ме је зашто ме је Ранко предложио за тренера. Шта је видео у мени? Тим пре када се имају у виду "мере" које је спроводио надамном у Партизану.

"Проценио сам у Партизану да би требало да се бавиш тим послом једног дана. Твоја посвећеност, одговорност, упорност..."

БЕЗ обзира на сукоб који је постојао, Ранко је видео те квалитете у мени. Тог тренутка ми је лакнуло, јер сам увидео да сам се сасвим рехабилитовао у његовим очима.

"Оно што не сме да се заборави, кад се прича о Пешићу, да је његов пут до успеха био можда тежи него код свих других тренера" - рекао је једном приликом Ранко Жеравица.

Било ми је незгодно због људи у Пули, али то је била моја одлука. Рекао сам им да још нисам спреман да седнем на клупу. Имао сам тек 27 година, желео сам да играм. Да нисам имао проблема с коленом, ја бих и данас играо рекреативно. Већ сам био породичан човек.

Разговарао сам с Бошом, али је одлука била искључиво моја. Ценио је моје мишљење. Као што сам одлучио да идем за Босну, тако сам одлучио и да останем у њој. Обе одлуке су биле само моје.

То што ми је Ранко тада рекао да бих могао да будем тренер, није ме тог тренутка померило ни за милиметар у том смеру. Кад боље размислим, ја никада нисам ни помишљао да будем тренер! Био сам сто одсто посвећен својим играчким обавезама.

Уједно сам студирао. Хтео сам да се бавим економијом, да имам још неку опцију у животу поред спорта. Тада није могло да се рачуна на стабилну будућност од кошарке. Већ сам формирао породицу. Родио се Марко 1976. Тада се још није ишло у иностранство, осим неколицине искусних репрезентативаца, попут Ђурића и Кораћа. О томе се једноставно није размишљало. Моје амбиције су биле да играм, да побеђујем и да нешто освојим.
КАД сам се вратио из војске, прикључио сам се екипи на почетку једне од најважнијих сезона у историји Босне. Пред крај те сезоне, 1977/78, дошло је до одлучујуће првенствене утакмице против Партизана у Београду. И то непосредно после једне од најспектакуларнијих утакмица у којима сам играо, у финалу Купа Кораћа. ( У финалу, у Бањалуци, 21. марта 1978: Партизан - Босна 117:110 после продужетка - 101:101) Била је то последња шанса да Ранко освоји титулу првака Југославије, а за Босну прилика да се упише у анале као први шампион из те југословенске републике.

Одиграо сам можда моју најбољу утакмицу у каријери, баш против Ранка и Партизана.

Постали смо прваци коло пре краја. Хала спортова у Београду била је дупке пуна. Играо сам одлично, нисам могао да промашим против играча какви су били Кићановић, Далипагић, Тодорић... ( У Хали спортова (данас "Ранко Жеравица") у Београду: Партизан - Босна 102:109, табела накрају сезоне: 1.Босна 46, 2. Партизан 42, 3.Југопластика 38...) Био сам плеј са добрим шутем, профил играча какав се и данас тражи, да организује игру, али и да зна да погоди. Био је меч од огромног значаја за Ранка, јер причало се да је крајње време да освоји титулу, пошто је с репрезентацијом био светски шампион, касније и олимпијски.

Да сам остао у Партизану, ко зна како би било...

ПОСТОЈАЛА је, очигледно, нека судбинска веза између Ранка и мене. Довео ме је у Партизан, па сам због њега отишао, па је пре свих веровао да могу да будем добар тренер... У последњем колу, против Радничког у Сарајеву, било је огромно славље. Читав град је био на ногама. Ранко је онда отишао у Пулу и постао тренер Пуљанке.

СУТРА: Буђење "Босне" из великог сна

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ТРИ "ФОЛКСВАГЕН БУБЕ" ЗА КАРИЈА: У општем слављу украли му први трофеј - швајцарски сат

16. 12. 2021. у 12:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ФИЛОЗОФ ИЗ ПИРОТА НА "ЖЕРАВИЦИ": Пешић је био међу 24 кандидата за Светско првенство у Љубљани

15. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРОРОЧАНСТВО МАЈКЕ ДУШАНКЕ: Навијао за Звезду, али ме је тренер Рајче убедио да ћу у Партизану добити бољу прилику

14. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 6

СПОРТСКА ТРАГЕДИЈА: Како је Кари Пешић баталио фудбал (ФЕЉТОН)

13. 12. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације