ФЕЉТОН - СУСРЕТ НА ЛИНИЈИ РАЗДВАЈАЊА: Конвој са децом из Сарајева изашао је 19. маја 1992.

КАКО се свакодневно увећавају потребе да се помогне рањенима, не идем кући, него остајем у објекту, доскорањем мотелу "Жица" и ту спавам.

Сарајево у лето 1992. године, Фото Из извештаја независне међународне комисије

Повремено одем до родбине у Лужане. Стално сам на телефонској вези са својима.

Средином маја, у вечерњим часовима, негдје око 22 сата поче рафална паљба и звиждање метака изнад објекта. Све присутне ухвати паничан страх. Не знамо шта се дешава, не смијемо да изађемо напоље. Са нама је Мика Берак, држи пиштољ у руци и говори нам да легнемо на патос. Рафал се и даље чује, уз звиждање пројектила изнад нас. Пуцњава се прекида, покушавамо да одгонетнемо шта се десило, али не успијевамо. Једни иду да спавају, а једни нервозно ходају. Свиће, они који близу станују, појављују се. Од њих добијамо прву информацију шта се синоћ десило, ко је пуцао и зашто. Кажу нам да је један војник, који станује непосредно испод објекта "Жица", из револта осуо паљбу рафалом.

Његова реакција услиједила је на вијест о ситуацији на ратишту у непосредној околини.

Радио Сарајево је саопштио, као ударну вијест, да снаге Алије Изетбеговића напредују према Илиџи. У близни су Хаџића и убрзо стижу до Блажуја. Како се војник, који је пуцао, враћао са тог дијела ратишта и знао стварно стање, а вјероватно је био и под утицајем алкохола, није одолио да искаже свој протест рафалом на такву лаж. Није, међутим, предвидио какав ће страх у околини изазвати његов поступак.

СВАКИ нови дан доноси нове информације, посебно из самог града Сарајева. Наша се екипа постепено проширује новопридошлим здравственим радницима. Међу њима је сестра Славица Дуњић са моје клинике, која је била са мном у дежурству 8. априла 1992. године.

Кратко ми каже да је њен задњи дан на клиници био 9. маја, када је одлучила да више не иде на посао јер није осјећала сигурност. Каже ми да станује у Блажују и дошла је да се пријави и стави на располагање. Подсјетисмо се на ноћ од 8. априла, када су ушли наоружани маскирани људи са упереним пиштољем у мене, и Славица настави: "Докторе, ја морам бити захвална др Адију, јер ме је у том тренутку спасио". Питам је шта се десило: Ја сам био доста удаљен од њих. Славица каже: "Питају ме шта се налази изнад нас?

Одговарам да су то таванске просторије. Један од њих ме је узео за руку и рекао ми је да пођем са њим. Ја сам се престравила." Др Ади је гласно и отресито рекао: "Она неће ићи.

Ако неко треба да иде, ја ћу." Они су тада напустили клинику. То је био мој колега Адемир Хаџисмајловић.

Дан је 19. мај 1992. године. Тај дан је пропраћен извјештајем о изласку коновоја са дјецом из Сарајева и њиховим заустављањем на контролном пункту Илиџа. Много галаме се дигло кроз средства информисања. Истине ради, напомињемо да је након заустављања конвоја, сестра Јела са групом сестара одмах обишла аутобусе, гдје су била дјеца, и однијела им воде и чаја. Потом је препознала докторке са Клинике и све што је требало помогла им.

Једна од докторки замолила је да код ње остави вишак ствари, што је Јела прихватила, а касније преузете торбе уредно прослиједила у Сарајево.

ЗОВЕМ брата Миленка на Ченгић вилу и он ми саопштава да ће дана 20. маја 1992. кренути са родитељима према Илиџи око 15 часова, по сваку цијену. Мени није друго преостало него да се припремим и да дођем у близину наше барикаде, код "Енергоинвеста", да их сачекам. Договорим се са Миком Бераком да санитетом одемо на одредиште. Ја обучем бијели мантил и посудим пиштољ од Мике, а он узе калашњиков. Само мислим да ли ће брат безбиједно успјети да прође путем који иде од Ченгић виле према Илиџи? Долазимо до линије раздвајања. Са моје стране велики заклон, направљен од врећа пијеска, а на врху митраљез "осамдесетчетворка", којим управља полицајац. Прилазимо заклону и пред нас излази Весо Ботић, командир јединице. Објашњавам му зашто сам дошао, а стално ми је поглед упрт према Сарајеву и да ли ће се појавити "лада" у којој су моји. Кроз неколико тренутака, појављује се транспортер УНПРОФОР-а, са постављеним митраљезом на куполи и војником за њим. Весо се хитро склања са пута, и са оружјем на готовс, заузима простор иза заклона. Мика је у колима, а ја остајем насред пута, на брисаном простору. У том тренутку не знамо шта ће се дешавати између двије стране. Чује се репетирање оружја на српској страни. Војник на куполи транспортера увлачи се унутра. Ја сам се следио од страха.

ТРАНСПОРТЕР иде према мени. У том тренутку се указује "лада" иза њега. Препознајем брата за воланом. Мојој радости нема краја. Долазе до мене. Брату дајем упутства да вози за санитетом и за десетак минута смо у Лужанима. Заустављамо се пред улазом. Прилазим колима, гледам у оца који је у полусједећем положају. Нисам га видио готово четири недјеље, не могу да прихватим да се практично преполовио. Гледа у мене, лице му испијено, очни булбуси упали у очне дупље, непокретан, застрашујућег изгледа. Загрлим га и пољубим, питам га како је, а он једва изусти да је лоше. Брат и ја, с тешком муком, оца, износимо из кола. Носимо га уз степенице и износимо на четврти спрат, до Душанке и Милоша. Уносимо га у кућу и смјештамо у кревет. Из "ладе" узимамо све ствари. Мајка је била присебна да спреми ствари које ће бити колико-толико потребне у данима који долазе.

Преокупиран сам оцем. Покушавам да га охрабрим, припремамо му чај да попије, али успијева само гутљај да прогута. Каже да нема болова, па је, на неки начин, и мени било мало лакше. Јављам својима да смо сада сви заједно. Настављамо да разговарамо шта да се ради. Избора немамо. Сада су ту код пријатеља. Морам да размишљам да ли у кући има довољно залиха хране, јер оброке треба обезбиједити за мајку и брата. Брига за бригом.

ПРОЛАЗИ дан. Враћам се у "Жицу", јер тамо спавам. Сваки сљедећи дан све је више повријеђених, а ситуација се на фронту погоршава. Након указане прве помоћи, тешко рањене транспортујемо за Пале и Соколац, гдје су формиране болнице. Санитетска кола иду до Илиџе, потом Касиндолском улицом према аеродрому, па аеродромском пистом и излазним путем до Лукавичке цесте, која води у касарну. У кругу касарне постоји амбуланта и могућност хеликоптерског транспорта. У Тилави, у простору школе, направљена је прихватна станица и стационар са неколико кревета. Пуковник др Тончи Поша организовао је ту војни санитет. Из Тилаве се наставља макадамски пут преко Клека и Тврдимића до Пала. Пут је врло лош, са много рупа, али није било другог излаза према Палама. Један број тешких рањеника, због лоше комуникацијске везе, није стигао жив у потребном времену до одредишта или је остао са већим инвалидитетом, што благовремено није стигао да му се укаже најбоља помоћ.

СУТРА: Свакодневна битка за рањенике

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - МОТЕЛ "ЖИЦА" ПОСТАЈЕ БОЛНИЦА: Кренуо сам у неизвесност, да помогнем свом народу

13. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - МАСАКР У ДОБРОВОЉАЧКОЈ УЛИЦИ: Колона ЈНА пресечена је и поубијани су војници и официри

12. 01. 2022. у 05:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ОДЛАЗАК У МАГЛУ КОЈОЈ НЕМА КРАЈА: Није било никаквих назнака да ће се настали сукоби смирити

11. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ВЕЛИКИ ЖИВОТНИ ЛОМОВИ И БЕЗНАЂЕ: Немам питања за мајку, јер она нема одговора на њих

10. 01. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације