ФЕЉТОН - ПРЕЛАЗАК У БОЛНИЦУ У КАСИНДОЛУ: Старији при сусретима су изговарали: "Дочекасмо још један рат"
ДОЛАЗИ ми колега Милан Пејић, 9. јула 1992. године, узнемирен, једва говори, вади из џепа папир и даје ми га.
Читам наређење мајора Пера Деспотовића да се 10. јула морам јавити у Болницу Коран на Палама. Не знам због чега је та одлука донијета. Др Пејић не може да разумије то наређење, а поготову што на овом простору нема хирурга који би био на располагању. Тај премјештај, међутим, мени одговара, јер ћу бити близу своје породице. Пошто је брат Миленко имао кола, заједно са мајком Савком, 10. јула, крећемо према Палама преко Средњег, мјеста гдје сам се родио, потом пролазимо поред Вучије Луке, родног мјеста моје мајке Савке. Долазимо у Сумбуловац. Синови Предраг и Ненад трче према нама, као и супруга Споменка и сви други из околних кућа. Поздрављамо се са свима. Дјеца питају гдје је деда. Мојој мајци, њиховој баки, потекоше сузе. А ја им објашњавам да више деде нема и да је сахрањен на гробљу Влаково. Сједимо у кући код тетке Данице. Сестре се видјеле послије дужег времена, и тужним гласом говоре једна другој: "Дочекасмо ми још један рат".
Одлазим на Пале и јављам се у Болницу Коран. Дочекују ме др Шућур, др Бабић, др Борковац и саопштавају ми да је др Драган Калинић именован за министра здравља РС и да сам ја због тога прекомандован. Послије разговора, враћам се у Сумбуловац, и спремам се за полазак на посао 11. јула 1992. године. Тога дана појављујем се први пут у Болници Коран, те се укључујем у рад. Одмах улазим у салу и учествујем у збрињавању повријеђених. Како који дан пролази, све више повријеђених пристиже. Управа болнице тражи од мене да остајем и дуже од радног времена, да дежурам. А ја, у ствари, живим на релацији Сумбуловац - Пале. У сали сам најчешће у екипи са др Шућуром и др Бабићем.
У СЛОБОДНОМ времену покушавам преко општине да нађем смјештај на Палама, како би породицу збринуо и коначно био са њима. Сриједа је, 22. јули 1992. године, идем са Ратком Цицовићем, анестетичаром који ради у Корану, у општину да ми издају рјешење за усељење у кућу моје прве родице, која је напустила Пале. Рјешење у општини примам и идемо према кући. Пред капијом застанемо и видимо да се на штрику у дворишту суше дјечије пелене. Схватам да је кућа већ усељена и да мој улазак у њу није могућ, јер је тамо већ нека породица, и то породица са малом дјецом. Кажем Ратку да ово нема смисла и да немам намјеру да улазим нити да истјерујем породицу са малом дјецом из куће.
Враћамо се путем који води поред школског центра. У једном тренутку, у сусрет према нама, иде путнички ауто, труби и зауставља се поред нас. Из кола излази др Драган Калинић. Идемо један другом у загрљај. Посљедње наше виђење је било 3. априла 1992. године, на радном мјесту Клинике за грудну хирургију Кошево. Разговарамо о много чему.
Драган тражи од мене да прихватим руковођење Болницом у Касиндолу и што прије да организујем хируршку службу. Објашњава ми, да већ дуже времена са колегама разговара и тражи да неко од њих прихвати ту улогу, али не успијева да нађе одговарајућу особу.
Сматра да сам ја тај који би могао извршити тај задатак. Преноси ми информацију локалне заједнице Касиндол, да ће обезбиједити смјештај за породицу и мене. Прихватам понуду.
Договарамо се да, у послијеподневеним часовима, по мене дође Драган Лубура из Касиндола, а потом ће нам се прикључити и он, па да онда кренемо у Болницу у Касиндолу на састанак.
ДРАГАН Калинић и ја преко Требевића, Златишта, Лукавице возимо се ка Болници у Касиндолу. Док путујем, размишљам како одговорити захтјеву који ми је Драган наложио; формирати амбуланту, хируршку салу, одјељење, стерилизацију, кабинет за трансфузију крви у простору који ми је већ познат. Ако томе додамо да нема доктора, ни медицинских сестара који су обучени за рад у хируршкој дјелатности, све то чини ми се немогућим. Моје скорашње искуство у "Жици" даје ми наду да је ипак све могуће. Додатно се само убјеђујем док пролазим макадамским путем куда се транспортују повријеђени, јер ти призори ме увјеравају да ће бити много оних који неће ни стићи до Болнице на Корану живи или ће због овакво неусловног транспорта постатити још већи инвалиди. Та сазнања ме обавезују да се прихватим овог задатка.
Очекивање првог радног дана
КАДА се сазнало се да ћу да напустим Коран, др Шућур је упоран да ме наговори да одустанем од одласка, а др Бабић му се у том настојању прикључује. Ипак, ја идем да испоштујем своју обавезу и 26. јула 1992. године, са нешто ствари и породицом, долазим у Касиндо. Мајка и брат остају у Сумбуловцу. По доласку у Касиндо, улазимо у стан који нам је обећан и покушавамо да наложимо ватру. Пада вече, дјеца спавају, а ја стално будан у очекивању тог првог радног дана у Касиндолу, са питањем самом себи, да ли сам примијетио, приликом посјете болници, иједан сегмент простора, видио опрему и сусрео здравствене раднике који су едуковани за хируршку дјелатност? И сам себи одговарам: Не! Са таквом констатацијом покушавам да заспим, али не успијевам, и чим је свануло крећем на посао.
Први призор оставља утисак да је болница пуна избјеглица. Улазимо у управу, у простор библиотеке, гдје затичемо примаријуса др Милорада Абрамовића, који врши функцију привременог директора, примаријуса др Соњу Дивљан-Савић, примаријуса др Ратомира Голијанина, др Зорана Поповића, инг. Рада Поповића, Глигорија Нишића шефа техничке службе, а стиже и Обрен Зељаја, испред Кризног штаба.
САСТАНАК отвара др Калинић, поздравља све и каже да је коначно дошао са особом која ће руководити болницом и са задатаком да је организационо преведе у општу болницу. Др Абрамовић је затечен овим приједлогом и обраћа се скупу ријечима: "А шта каже нови директор"? Узимам ријеч и кажем да прихватам задатак, са захтјевом да сви запослени морају испоштовати двије ствари, а то су да својски радимо и да не смијемо да долазимо у међусобне конфликте. Ко не жели томе да се повинује, може да нас одмах напусти.
Обраћам се шефу техничке службе са питањем да ли има електричне енергије? Добијам негативан одговор и обавјештење да постоји агрегат, али да нема горива. Каже ми да имају нешто свијећа и само један литар нафте. Било шта без струје је немогуће урадити, па се спремање хране за војску, избјеглице и болеснике одвија у пољској кухињи на дрва. Представници Кризног штаба обећавају подршку.
Пошто сам прихватио понуђени задатак, од присутних тражим да се уради инвентура и кажем им да ћу ја 27. јула 1992. године доћи на посао. Послије завршеног састанка, одлазим са Драганом Лубуром да ми покаже стан гдје ћу се смјестити. Упознајем госпођу Драгицу Ерић, код које је кључ. Послије тога враћамо се на Пале, односно Сумбуловац, и договарамо се да у недјељу дођу кола по мене и породицу. За неколико дана путем достављача биће ми уручено рјешење о именовању директора Болнице у Касиндолу, упућено из Министарства здравља Републике Српске, потписано од др Драгана Калинића, тадашњег министра.
СУТРА: СНАГА МИТРАЉЕРСКОГ РАФАЛА
КАКО ЈЕ РУСКА РАКЕТА "ПРЕВАРИЛА" НАТО У УКРАЈИНИ? Мистериозно нестајала са радара, генерал Попов открио о чему је реч
РУСКА ракета која је мистериозно нестајала са НАТО радара током овонедељног напада на Кијев је „модернизованa ракетa Х-101“, открива за Спутњик заслужни војни пилот, генерал-мајор руске армије Владимир Попов. Према његовим речима, ракета jе преварила НАТО јер може привремено да нестане са радара.
15. 11. 2024. у 23:36
"ТО БИ ДОВЕЛО ДО ПОЧЕТКА ТРЕЋЕГ СВЕТСКОГ РАТА" Фицо дао реч: До краја ћу се борити да Украјина не буде члан НАТО-а
СЛОВАЧКИ премијер Роберт Фицо ће се до краја одупирати уласку Украјине у НАТО, рекао је у интервјуу за кинески CGTN.
15. 11. 2024. у 19:38
ЧИТУЉА КОСТИЋУ ОД ДЕЦЕ: "Живиш кроз нас - настављамо с поносом"
МИОДРАГ Костић, оснивач и председник МК Групе, преминуо је у среду ујутру.
14. 11. 2024. у 12:46
Коментари (0)