ФЕЉТОН - ПЛЕМЕНИТОСТ ДАВАЛАЦА КРВИ: Рат и општа трагедија пробудили су доброту у нашим људима
СВАКОДНЕВНО, нова дешавања. Сада смо у стању збринути све пристигле рањенике. Са трансфузијом, односно количинама крви, немамо проблема, јер одазив давалаца је сталан. То да људи дају крв у времену када се она неразумно и непотребно прољева у ратним сукобима, посебна је тачка дубоке доброте у појединцима, које боли свеопшта трагедија и који саосјећају и сапате са страдањима појединаца. Посебно сам се дивио таквима, који, и сами гладни и измучени ратним страхотама, засучу рукав и понуде своју крв за спас туђег живота.
Назиру се контуре појединих служби, са простором и кадром који нам је на располагању. Ријешавајући у ходу формирање појединих служби, наилазим на непремостиву препреку како оформити педијатријску службу, односно лијечење дјеце. У овом тренутку за то не постоји кадар нити простор. На срећу, имам прилику да упознам Завишић Росу, вишу медицинску сестру која је радила на Педијатријској клиници у Сарајеву, а сада је у нашој установи. То ми даје снагу да заједно са њом и од постојећег љекарског кадра опште праксе покушам да формирам тим. То је недовољно, али мора се направити макар тај први корак. Разговарам са др Косом Бозало Пандуревић, љекаром опште праксе, која има радно искуство од прије рата. Др Коса долази из Топлика, пјешке кроз шуму, пјешачећи више од пет километара, што је у нормалним условима тешко оствариво.
ОБАВИМ разговор са њом, уз присуство сестре Росе, дам приједлог да би било пожељно да оне буду носиоци здравствене заштите дјеце, колико буду у могућности, а да ћу им ја бити стално на испомоћи, са напоменом да ће у неком блиском времену докторка Коса бити упућена на специјализацију из педијатрије. Напомињем да је у току ратних дешавања и касније сестра Роса била максимално ангажована у свом раду. Екипи ће се придружити и сестре Веса и Зорица Новаковић, Зорица Елез и Љепосава Вукадин. Овај тим ће у току рата обављати вакцинације на подручју Војковића, Лукавице, Тилаве, без обзира на ватрена дејства и непосредну опасност по своје животе. Мени као директору најтеже је пало што нисам био у могућности да обезбиједим болнички простор, гдје би била смјештена болесна дјеца, што ће, нажалост, трајати цијело вријеме рата и један временски период у миру.
Министар Калинић ме позива и пита да ли сам ја у могућности да инсталирам опрему и организујем хемодијализу у Касиндолу. Имамо притисак дијализних болесника, који су велико оптерећење за центре у Србији. Чудим се уопште да можемо о томе разговарати. Услови не постоје, нема опреме, кадра, инфузионих раствора, стабилног извора струје, сигурног снабдијевање водом и много чега другог. Добијам информацију да је један број апарата за дијализу, који су се налазили на Илиџи, пребачен у Болницу Соколац, а други су остали на Илиџи. Тражим да ми се остави одређено вријеме, да са својим сарадницима размотрим да ли је то могуће.
САЗНАЈЕМ да се налази на Грбавици докторица Живадина Милићевић, интерниста, која је радила на хемодијализи на Кошеву, а на Палама је др Брана Радовић, такође интерниста, а радила је у Центру за хемодијализу. Знам да се на Јахорини налази сестра Цецилија-Марија Рајчевић, која је такође била запослена у наведеном центру. Одлазим на Јахорину са Вуканом у посјету сестри Марији, да обавим разговор са њом, како и на који начин је био организован посао на Кошеву и како је био организован пункт на Илиџи, гдје се сада налазе апарати за дијализу. Изненађена је нашом посјетом и прима нас са радошћу. Спрема нам ручак, трпеза је богата... Од Марије сазнајемо како је центар на Илиџи организован, колико има дијализних апарата, потом нам саопштава податак да постоји, поред простора за пацијенте, и додатни простор гдје се налази систем за пречишћавање воде, односно осмозу, који је јако сложене техничке поставке. Крећемо ка Палама да тражимо докторицу Брану. Изненађена је нашом посјетом. Од др Бране добијам сагласност да се оствари ова идеја. Све то изгледа лако, али како добавити апаратуру, како је монтирати и како је ставити у функцију?
ТЕШКО повријеђеног Неђа Бојовића, са Очађала 31. октобра 1992. године, примамо у бесвјесном стању. Ради се о тешкој повреди костију главе, са озлијеђеном можданом масом. Одмах му обезбијеђујемо сигурност у проходности дисајних путева. Наше могућности у збрињавању кранио-церебралних повреда, односно повреда главе и мозга, минималне су. Моја процијена је да у неуро- хируршким установама ова повреда нема шансу да буде излијечена. Повријеђени је из Касиндола, отац је три кћерке. Родбина је већ ту, поред нас, и тражи да му се помогне. Ја сам у процијепу дилеме да кажем да је стање безизлазно, што готово сви присутни и виде, или да им ипак дам неку наду. Захтјев родбине је да се помогне, а то значи да се рањеник шаље даље. Одлучујемо да га, уз пратњу анестетичара, пошаљемо у Болницу Коран, што се након указане помоћи и чини. Послије одређеног времена, успостављамо везу са Болницом Коран и обавјештавају нас да су Бојовића прослиједили према Болници на Сокоцу.
УБРЗО стиже нова вијест са ратишта, да су у овом сукобу погинули: Ненад Пајић, Неђо Лемез и Неђо Ђуровић, сви из Касиндолског батаљона. Бол и туга одзвањају Касиндолом. Кроз неко вријеме, санитет се враћа у Касиндо. Излази возач и анестетичар који ми саопштавају да је рањеник Бојовић престао дисати у Сумбуловцу, каже још "Ја сам био немоћан и вратили смо се са покојником". Језа ме хвата, очекујем родбину и знам све шта ће да се дешава даље. Размишљам шта смо ми то у могућности да учинимо, безброј мисли ме опсједа, како даље поступати у сличним ситуацијама? Опет покушавам себе да увјерим да нисмо у безизлазу. Присјећам се старијих генерација и њихових казивања да сваки метак не погађа, да ако постоје људи од струке могу помоћи великом броју унесрећених. То ме храбри и са таквим увјерењем настављам са својим сарадницима даље да радим.
Са ратишта стално стижу нове информације о ратним збивањима. Дана, 19. новембра 1992. године гине Симо Бојовић, командир чете у Касиндолском батаљону, као и борци Бурсаћ Стојан - Мићо, Синиша Лаловић и Кутлача Грујо. Бол, грч и суморна јесен надвили се над Касиндолом. Јасно је да се ратна дешавања усложњавају, а међу грађанима и нама запосленим забринутост се појачава, јер се не види могућност смиривања. Наше обавезе постају све више захтјевније.
НАВИКАВАЊЕ НА САНИТЕТСКЕ СИРЕНЕ
УЛАЗИМО у другу половину мјесеца новембра. Како то бива у овом мјесецу дани све краћи и хладнији. Котловница за гријање је на нивоу рада којом се само одржава проток млаке воде кроз радијаторе. Агрегат је у могућности једино да напаја струјом простор гдје је рендген апарат, новоформирани простор операционих сала, кабинет трансфузије крви, интензивну његу и хируршког одјељења. Остале двије трећине болничког простора и кухиња користе свијеће и батеријске лампе које се на прсте могу пребројати. Успјели смо, кадровски минимално, да формирамо хируршки тим. Поједине сестре са других одјељења уводимо у хируршки посао. Привикавамо се на свакодневно завијање сирена санитета када улазе на болничку капију.
СУТРА: ПАЦИЈЕНТ - МАЈКА РАТКА МЛАДИЋА
КАКО ЈЕ РУСКА РАКЕТА "ПРЕВАРИЛА" НАТО У УКРАЈИНИ? Мистериозно нестајала са радара, генерал Попов открио о чему је реч
РУСКА ракета која је мистериозно нестајала са НАТО радара током овонедељног напада на Кијев је „модернизованa ракетa Х-101“, открива за Спутњик заслужни војни пилот, генерал-мајор руске армије Владимир Попов. Према његовим речима, ракета jе преварила НАТО јер може привремено да нестане са радара.
15. 11. 2024. у 23:36
"ТО БИ ДОВЕЛО ДО ПОЧЕТКА ТРЕЋЕГ СВЕТСКОГ РАТА" Фицо дао реч: До краја ћу се борити да Украјина не буде члан НАТО-а
СЛОВАЧКИ премијер Роберт Фицо ће се до краја одупирати уласку Украјине у НАТО, рекао је у интервјуу за кинески CGTN.
15. 11. 2024. у 19:38
ЧИТУЉА КОСТИЋУ ОД ДЕЦЕ: "Живиш кроз нас - настављамо с поносом"
МИОДРАГ Костић, оснивач и председник МК Групе, преминуо је у среду ујутру.
14. 11. 2024. у 12:46
Коментари (0)