ФЕЉТОН - БИТКА ЗА ВЛАДИМИРОВ ЖИВОТ: Лекарима из Касиндола пријале су похвале колега из Београда

УЛАЗИМО у другу половину мјесеца новембра. Како то бива у овом мјесецу, дани све краћи и хладнији. Котловница за гријање је на нивоу рада којом се само одржава проток млаке воде кроз радијаторе.

Др Ждрале са сестрама Свјетланом Лубуром, Надом Ракић, Далиборком Васиљевић и Слободанком Секуловић, Фото Из извештаја независне међународне комисије

Агрегат је у могућности једино да напаја струјом простор гдје је рендген апарат, новоформирани простор операционих сала, кабинет трансфузије крви, интензивну његу и хируршког одјељења. Остале двије трећине болничког простора и кухиња користе свијеће и батеријске лампе које се на прсте могу пребројати. Успјели смо, кадровски минимално, да формирамо хируршки тим. Поједине сестре са других одјељења уводимо у хируршки посао. Привикавамо се на свакодневно завијање сирена санитета када улазе на болничку капију. И тако је било и 20. новембра 1992. године. Зачу се продоран звук сирена санитетског возила "пинцгауреа", нама већ добро познатог. Хируршка екипа је већ у трку према хируршкој амбуланти, гдје се кола заустављају. И ја сам међу њима. Кола нагло стају. Возач и сувозач искачу и болним гласом вичу: "Погођен је у трбух, крварење је велико". Отварају врата санитета. На носилима лежи војник без свијести, а пратилац му држи лијеву руку која крвари. Велика количина крви се разлила по униформи и носилима.

НЕКО од нас прихвати ручке носила и поче да их повлачи. Војник који држи руку се издера:

"Шта вам је, полако, откинућете му руку"! Ја се укључим у даљње изношење рањеника и видим да је лијева рука потпуно деформисана, обливена крвљу и прихватим је. Погледам му у очи, реагују. Са лијеве стране трбуха примјетим рану на којој се види пролабирани дио трбушног садржаја, све праћено обилним крварењем. За све то ми је требао дијелић секунде. Брзо га унесемо у салу. Констатујемо да повређени није свјестан, нема пулса на периферији, нити је притисак мјерљив. Јасно нам је да је то тешка политраума, са израженим хеморагичним шоком. Свако у свом домену креће да помогне. Др Тања, анестезиолог, са анестетичаром Марком обезбјеђује дисајне путеве. Формира се венски пут. Крв се даје Ненаду да одреди крвну групу. Нада и Милена спремају све неопходно за хитну операцију. Доктор Ратомир Бодо и ја се хитно спремамо за операцију и наглас размишљамо шта нас очекује.

УЗ НАС двојицу имамо на располагању још само два млада доктора почетника. То су Игор и Срђан, који су недавно завршили факултет и у овој установи почели да уче хирургију. Са нестрпљењем чекамо да Ненад одреди крвну групу и види да ли имамо крви на располагању. А онда ако одговор буде да имамо једну или двије дозе или можда ниједну, биће све узалуд. Са повређеног се скида униформа, сестре су све спремиле за операцију.

Игору и Срђану кажемо да се и они припрерме. Ја перем оперативно поље, које се брзо покрива хируршким чаршафима. У том моменту утрчава Ненад у салу и носи прву флашу крви са коментаром: "Биће још". Крв се укључује и екипа добија на сигурности. Пошто смо направили увид у постојеће ране, ја и Бодо одлучимо да правимо попречни рез у горњем дијелу предњег трбушног зида, како би се трбух отворио.

Поред ране на лијевој надлактици и лакту видљива је рана са бочне лијеве стране трбушног зида и грудног коша кроз коју је изашао - пролабирао оментум - опорњак из трбушне шупљине. Брзо смо отворили трбушну шупљину, а она пуна крви и у њој плове комадићи поцијепане слезине. Нађемо раскомадану слезину, брзо збринемо крвне судове и одстранимо је. Већ лакше дишемо, јер сматрамо да смо збринули највећи извор крварења.

Међутим, у трбуху се и даље појављује свјежа крв. Правимо увид у остале органе трбуха.

Примјетимо у лијевом режњу јетре велику раздеротину која крвари. Сада почиње борба како зауставити то крварење. Шије се јетра. Тешко иде. Поједини шавови не успијевају да зауставе крварење. Тања нас пожурује. На срећу, једна иза друге, доносе се боце крви.

Немамо избор, па убацујемо вреле компресе, да њима покушамо зауставити крварење.

После великог уложеног труда и напора успијевамо да ставимо мјесто крварења под контролу.

ГЛЕДАМО и остале дијелове трбушне шупљине, како бисмо видјели да ли има још повреда.

Примјетимо на дијафрагми лијево раздеротину преко пет центиметара, која прави комуникацију са лијевом страном грудног коша. Како се плућа помјерају у фази удисаја и издисаја, тако крв навире према трбуху. Не преостаје нам ништа друго него да из попречног реза са лијеве стране отворим грудни кош што и урадимо. Збринемо повређена плућа, дијафрагму - пречагу, дренирамо плеурални кавум и затворимо грудни кош. Сада поново направимо увид у трбух. Крварења нема. Поставимо дренове и затворимо трбух.

Узимамо предаха, јер треба збринути руку. У том моменту Тања нас прекида оштрим гласом: "Шта сте стали, пожурите, тече тринаеста доза крви и више нема."

Пошто је крај операције на видику ми смирено одвијамо руку и након прања приступамо повреди. Подвежемо крвне судове, потом нађемо у комадима прелом доњег краја хумеруса - надлактичне кости и прекинути нервус улнарис - лакатни живац. Овако тежак прелом ми нисмо у могућности збринути. Збринемо рану, односно мека ткива, поставимо гипсану имобилизацију са намјером и надом када се повређени опорави, да га упутимо у одговарајућу установу како би се урадила операција руке, односно дефинитивно збрине повреда. Др Тањи и цијелој екипи дамо до знања да је операција завршена. Акт буђења почиње и на позив докторке повређени отвара очи. Сви смо одахнули и дијелимо заједно задовољство што се први дио лијечења завршио успјешно. Сада треба наставити постоперативни ток, односно опоравак. Сва неопходна терапија, која је у том моменту потребна, била нам је на располагању. Возимо га у интензивну његу, смјештамо у кревет и сазнајемо да се зове Владимир Радојевић, рањен на Грбавици. Три недеље је прошло од повреде и лијечења, тј. санирања повреда. Владимира отпуштамо кући, са препоруком његовим родитељима да се јаве у један од клиничко-болничких центара у Београду ради дефинитивног збрињавања повреда руке. Након три мјесеца долази нам Владимирова родбина да нам се захвали и пренесе поруку хвале колега из Београда како смо са успјехом збринули овакву тешку политрауму. То нас је веома обрадовало.

СУТРА: СА СВИХ СТРАНА НУДЕ ПОМОЋ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПАЦИЈЕНТ МАЈКА РАТКА МЛАДИЋА: Генералова сигурност умирила је болничко особље

21. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПЛЕМЕНИТОСТ ДАВАЛАЦА КРВИ: Рат и општа трагедија пробудили су доброту у нашим људима

20. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СНАГА МИТРАЉЕСКОГ РАФАЛА: Алијини су пуцали на амбуланту обележену Црвеним крстом

19. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРЕЛАЗАК У БОЛНИЦУ У КАСИНДОЛУ: Старији при сусретима су изговарали: "Дочекасмо још један рат"

18. 01. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације