ФЕЉТОН - ЕГЗОДУС СРБА ИЗ САРАЈЕВА: Многи из колоне нису знали куда иду, ишли су само да некуд оду

ОЧЕКУЈЕМО Нову годину са зебњом, јер се ближи примопредаја наших општина Федералном Сарајеву. На прелазу старе у нову годину, поклизнућу се на болничким степеницама и том приликом ће ми пући Ахилова тетива десне ноге. Практично, могу да ходам само са штакама. Не крећем се и одредим себи да мирујем, с тим да треба да одлучим како да се лијечим. Санирање ове моје повреде може бити изведено на два начина: оперативно или повријеђену ногу гипсом имобилисати на дуже вријеме. Након два дана, ја одлучим да ми се постави гипсана имобилизација. Послова је све више и више, но на срећу нема рањених.

Суморни призори, Срби напуштају свој завичај / Фото Из Извештаја независне међународне комисије

Становништво поменутих општина већ се полако исељава. Војни камиони, разна превозна средства, па и коњска кола, често се срећу кроз Лукавицу, како иду путем преко Требевића, према Палама, па одатле даље. Увелико почињу да се ископавају посмртни остаци погинулих и умрлих у рату и преносе на друга гробна мјеста у РС. И ја одлучујем да посмртне остатке оца Ђорђа ископам из гробља у Влакову и пренесем их у родно мјесто Јажиће. За те потребе морао сам да обезбиједим лимени сандук. Све то обавим 12. јануара 1996. године, са гипсом на нози и уз ослонац на једну штаку. На гробљу у Влакову су ми око тога помагали радници, који су ту на радној обавези, а у Јажићима родбина и пријатељи.

НАСТАВЉАМ и даље да радим колико могу. Потребе у сали су свакодневне. Исељавање Срба из Сарајева сваким даном је све веће. Призори који се виде су суморни, тешки. На колима ствари из куће и ковчег погинулог, ексхумираног из гробља. Моји из техничке службе су свакодневно на релацији Илиџа-Касиндо и са располажућим возилима превозе санитетски материјал и опрему. Не прође ни дан, а да неко од прогнаних не сврати и тражи нафте како би могао бар да дође до Пала. Један број особа је стар, а такви нису у могућности да наставе даље, па их морамо смјестити у болничке просторије. Покушавам да се крећем колико је то могуће. Постајем свјестан да, ако не будем мировао, брзог опоравка ми нема. Одлучујем се да припремим екипу која ће ми 7. фебруара 1996. године оперисати повријеђену тетиву.

Након припреме у локалној анестезији, проф. М. Вуковић урадио је оперативни захват са екипом коју су чинили: примаријус др Р. Голијанин, анестезиолог прим. др Татјана Гашић Радојевић, инструментарка Јованка Ашкарбић и анестетичар Мићо Ашкрабић. Породици у Подгорици не говорим ништа о томе. Операција је протекла уредно. Нога ми је имобилисана наткољеничном гипс-лонгетом, коју ћу ности седам недјеља. Мирујем пет дана у кревету. А онда поново на штакама учествујем у организационом раду. Сваки дан је све теже. Хладно је. Снијег упорно пада. Стално се неко јавља од изгнаника за неку потребу. Износим телефон на један сто испред врата моје канцеларије, да се грађани могу послужити. Из кухиње доносимо један велики лонац пун чаја да се путник намјерник може окријепити и барем мало угријати.

ТРАНСПОРТ сарајевских изгнаника се одвија преко аеродрома. Често имамо информацију да је неко од старијих и изнемоглих људи у току транспорта преминуо. Невоља за невољом се дешава. Долазе информације са пута преко Требевића, да колона не може даље. Да је потребна помоћ како би се Златиште прешло. Снијег сваки дан пада. Крај је мјесеца фебруара. У ходнику болнице десет непокретних људи у сједећим колицима чекају даљу судбину. Пут преко Требевића је непроходан. Не знам шта да радим. Не знам шта да им кажем. Једина могућност је да их оставим у болници. Али, нико од њих не жели да остане, јер хоће да иде са својом породицом. Успостављам контакт са официрима за везу у Корпусу, да обавијесте хуманитарне организације, да дођу и помогну овим несрећним људима.

Након неког времена, појављује се један представник хуманитарне организације у пратњи СФОР-а. Објашњавам и молим да се успостави проходност пута преко Требевића, како би се ови људи могли транспортовати до Пала и придружити својим породицама. Кад сам их то замолио, очекивао сам одговор који ће, прије свега, имати хуманитарни карактер и да ће се некако прекинути муке ових несрећних људи. Добио сам одговор који ме је запрепастио. "Нећу да потпомажем етничко чишћење", казао је вођа тих назови хуманитараца. Окренуо се и отишао. Остао сам запрепашћен његовим поступком, са убјеђењем да тај човјек у животу никад није ни учинио нешто добро људима. Остајем са својим сарадницима, читаву ноћ не спавамо, и уз помоћ наших људи некако ипак пребацујемо ове несретне људе до Пала.

ДОЛАЗИ и 12. март, дан кад треба да буде предата и општини Илиџа. На вијестима, у вечерњим часовима програма Федералне телевизије, интервјуишу се грађани муслиманске националности, који показују своје задовољство што су поново реинтегрисани у Федерално Сарајево. Али, један од њих на мене остави посебан утисак својом изјавом. Препознајем човјека муслиманске националности, коме смо оперисали тумор плућа. Живио је на Илиџи. У нашој болници оперативно му је одстрањено једно плућно крило. Имао је ријетку крвну групу. Ми смо уложили огроман труд да од бораца српске војске узмемо крв за њега и урадимо оперативни захват. Радило се о великој и захтјевној операцији. Обезбиједили смо све могуће услове које смо имали у том тренутку да његово лијечење буде успјешно. Отишао је кући. А сада кад је дошао пред камеру, дозволио је себи да каже много неистина. Сви смо били пренеражени, слушајући га. Операцију ни случајно није ни споменуо.

А када је снијег окопнио и стигло прољеће 1996. године, по обронцима Требевића, падинама Романије и тек "исколчаном" Српском Сарајеву остало је, као разбацано зрневље, око тридесетак хиљада Срба. Остале је прогутао бијели свијет од Београда до Новога Зеланда. Међу онима који остадоше сам и ја. И овим потезом одлучујем се да се не сврставам међу оне који имају јако звучан назив дезертери. Шта сад радити?

НЕМИ ЈАУЦИ ИЗБЕГЛИЦА

ПОСЛЕДЊЕ урбано насеље које се исељава 16. марта је Грбавица. Вријеме хладно. Снијег пада. Колоне камиончића, трактора и коњских запрега миле уз Требевић. Срби по ко зна који пут у својој историји крећу у изгнанство. Овај пут из Сарајева, до тада трећег града у свијету по њиховој бројности: Београд, Чикаго, Сарајево. Дуга колона од 150.000 сарајевских Срба кренула је још када су одјекнули пуцњи на Николу Гардовића пред башчаршијском Старом црквом, 28. фебруара 1992. године. Многи из ове колоне и не знају куда иду. Иду само да некуд оду. Једни носе нешто личних ствари и покућства са собом. Други возе иконе и сандуке са свјеже ископаним костима својих најближих, а трећи у себи носе очај. Гутају нијеме јауке и бацају бијесне погледе на сарајевску равницу и све оно што тамо остављају, а што су им преци стицали вијековима. Катастрофа коју никакав снијег ни заборав не могу прекрити. А та рана никада и не може зарасти, јер њу је узалуд шити концима од врелих емоција и титрајућих нерава. Она не да красту на се, већ ће вјечно да крвари.

СУТРА: БОЛНИЦА И У МИРУ ПУНА ИЗБЕГЛИЦА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - БОМБАРДОВАЊЕ БОЛНИЦЕ У КАСИНДОЛУ: Снаге Унпрофора су разориле и резервоар за воду

27. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЗЛОЧИНЦИ УБИЈАЈУ НЕВИНУ ДЕЦУ: Две девојчице на Грбавици погођене су снајперским хицима из Федералног Сарајева

26. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СНАЈПЕРИСТИ ПУЦАЈУ НА ДЕЦУ: За Васкрс болесници и особље добили су по једно јаје

25. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЈУНАЦИ РАТНЕ ХИРУРГИЈЕ: Рањеници су после опоравка укључивани у своје ратне јединице

24. 01. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације