ФЕЉТОН - OJ СРБИЈО, МОЈА МИЛА МАТИ: Једина земља која је сама себе ослободила

ДЕСЕТ километара дуж врха Гучева, мртви су били тако набацани - десет хиљада њих, рекао је капетан.

Џон Рид , Фото Из књиге "Америчким пером и срцем о Србима"

Одавде смо могли да видимо шездесет четири километра унаоколо - зелене планине Босне преко сребрне Дрине, мала бела села и равне путеве, равнине поља, зелених и жутих од нове летине и смеђих од орања, те куле и светле куће аустријског Зворника, како светлуцају међу дивним дрвећем код речне окуке; јужно, у дугим линијама које као да су се кретале, тако су били живи, дизали су се и пробијали удаљенији врхови Гучева, дуж којих се до краја видика мигољила двострука линија ровова и злокобно поље између њих.

Јахали смо кроз воћњаке отежале од цветова, између великих храстових и букових шума и кестена у цвату; под пошумљеним високим брежуљцима чије су се падине разбијале у стотину намрешканих планинских ливада које су хватале сунце као свила. Свуда су извори текли из улегнућа, а бистри потоци скакутали низ клисуре загушене зеленилом, са Гучева које су Турци звали "Планина вода" - са Гучева засићеног трулећим мртвима. Цео овај део Србије напајан је потоцима Гучева; а с друге стране они су текли у Дрину, дакле у Саву и Дунав, кроз земљу где су милиони људи пили и прали и ловили рибу у њима. Отров Гучева отицао је у Црно море.

Касно по подне сишли смо на главни пут ка Ваљеву, поред којег је аустријска војска зашла у срце земље, а увече, клопарајући главном улицом белог малог села Крупња, где су подначелник, шеф полиције, градоначелник вароши и официри дивизијског штаба дошли да се сретну с нама, обучени у своје најбоље униформе. Вечера нам се састојала од печеног прасета раскомаданог на делове, пива, вина, ракије, коњака и пите с месом, млевеног меса печеног у масном тесту.

КРОЗ топлу таму пролећне вечери дошла је цика гајди, ударање и вучење ногу и кратки дивљи повици. Нагнули смо се кроз прозор. Уз калдрмисану улицу марширао је крупан Циганин са српским гајдама које су се надувавале под његовом руком, а иза њега је наишло стотине војника, руку подруку, клизећи у некој врсти грубих корака полке у колу, које се играло свуда по овом делу света. Заносили су се уздуж, узвикујући, све док нису стигли до сеоског трга; тамо су направили огроман неправилан круг, с Циганином у средини.

"Сваке недеље сељаци по целој Србији окупљају се на својим сеоским трговима и играју коло", објаснио је капетан. "Има кола за венчања, кола за крштења, кола за сваку прилику.

А свака политичка странка има посебно коло за изборе. Ово које сада играју зове се "Радикалско коло" (тренутна влада) - и песма коју певају јесте "Радикалска песма":

"Ако ћеш за мене платити порез, онда ћу ја гласати за тебе!"

У петнаест до четири ујутру стигао нам је доручак од чаше коњака, чаше чаја и шољице турске кафе. Ово је требало да нас држи можда цео дан, јер је одавде до Ваљева све било уништена земља. У пет смо се попели у воловска кола прекривена савијеним кровом од рогозине, као кров преријске шкуне, тако ниским да нисмо могли да седимо усправљени.

Кола не само да нису имала опруге, него су направљена тако да је свака неравнина била увећана сто пута и пренета на сваки део.

А НАШ правац је ишао преко најгорег пута у Србији, који су сада учиниле непроходним двоструки прелази двеју великих војски у зиму. Већи део пута састојао се од дрмусајућег милења преко огромних стена које су лежале у блату без дна - а осамдесет километара лежи између Крупња и Ваљева.

"Хајде!", викао је кочијаш, шибајући коње.

"Гледајте како ови коњи иду!", викао је војник, блистајући од поноса. "Најбољи коњи у целој Србији! Овог сам ждрепца назвао сам Војвода Мишић, а кобилу зовем Краљ Петар."

Стао је уз приметан потез код последње кафане у селу, сишао и сео за сто, гласно тражећи чашу вина. И тамо је остао пола сата, грлећи домаћицу, тапкајући децу по глави и пијуцкајући вино усред круга задивљених девојака које су кикотањем поздрављале његове шале. Најзад смо се љутито стуштили на Џонсона, тражећи да он зове кочијаша.

"Извините, господине!", вратио се наш водич. "Морате бити стрпљиви. Ово је рат!"

Поново смо кренули великом брзином, одскакујући преко камења и тонући у блато.

"Касним!", објаснио је кочијаш. "Морамо да пожуримо!" "Па, зашто си толико дуго остао у тој кафани?"

Буљио је у нас с благим изненађењем. "Јер сам хтео да разговарам и пијем!"

Касно увече заобишли смо шумовит брежуљак где су се логорске ватре Прве армије километрима протезале испод огромних храстова, а војници су лежали око њих певајући епске песме о рату, па смо се нашли на улицама Ваљева.

ВАЉЕВО је било једно од најгорих жаришта тифуса у целој Србији. Чак и сада, када се болест значајно смањила, улице Ваљева биле су само булевари болница. Одвели су нас у једну од њих.

"Сада", рекао је српски лекар који је био главни, "видећете добру српску болницу. Виђали сте оне лоше где смо били спутани недостатком свих нужних ствари. Али је моја болница равна америчкој болници у Београду".

Ушли смо у окречен ходник, чист колико је то могло бити урађено, који је мирисао на средства за дезинфекцију. У одељењима, где је сваки пацијент имао сопствени кревет и лежао је на чистим ћебадима и у новим чистим пиџамама, сви прозори су били изложени сунцу и ваздуху. Лекар је обукао белу блузу преко своје униформе, опрао руке сублиматом и нас натерао да урадимо исто. Били смо очарани. Али, у средини болнице било је отворено двориште, опрано кречом, по ком су се полако шетали реконвалесценти. С једне стране је била мала отворена шупа у којој је лежало петоро мртваца обучених у прљаве крпе у којима су ушли у болницу. Ту су два дана лежали, јер Срби неће да сахране човека док се не направи ковчег...

Касно увече отишли смо на железничку станицу да ухватимо воз за Ниш и Русију. Под светлом плавих електричних лукова, дуг ланац аустријских затвореника истоварао је брашно које би нахранило опустошену земљу док се жито не посеје и не пожање. И док смо чекали на перону, размишљао сам чудећи се о овим Србима, о њиховом пореклу и њиховој судбини. Само су они од свих балканских народа били једна немешана нација још откад су прво дошли у ову земљу пре осам векова - и они су сами саградили своју цивилизацију, неизмењену од било које друге.

РИМЉАНИ су имали низ планинских тврђава кроз област - овде нису успоставили колоније.

Крсташи су их прошли. Чували су своје уске пролазе од бугарских Татара, румунских Дачана, Хуна и Чеха са севера - и много раније су, пре својих суседа, уз оружану помоћ европских нација, збацили турски јарам. Србија је себе ослободила. Када је Европа наметнула стране династије Бугарској, Румунији и Грчкој, Србијом је владала њена сопствена владарска кућа. С таквим наслеђем, с таквом историјом, с растом империјалистичког нагона свакодневно, сваког сата у срцима својих сељака-ратника, у какве ће је (Европу) огромне сукобе одвести жеља Србије!

Војник је стајао на перону на стражи - висок, жилав, брадат човек, одевен у делове униформе и обувен у опанке од кравље коже и дуге чарапе извезене цвећем. Наслањао се на аустријску пушку, зурећи преко глава ознојаних радника у те нејасне планине изгубљене у мраку иза њих. А док је гледао, певао је, благо се љуљајући у ритму, ту најдревнију баладу од свих, која је почињала:

"Како си ми ти, Србијо, моја мила мати?"

СУТРА: АМЕРИЧКИ ЛЕКАР СПАСАО БЕОГРАД

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ГУЧЕВО И ДОЛИНА ЛЕШЕВА: Видљиви су били трагови топова које су Срби вукли на врх

14. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НЕСЕБИЧНА И ХУМАНА ДЕЛА: Цена очувања достојанства и слободе није била мала

13. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СПАСИЛАЦ БЕОГРАДА ИЗ ПЕНСИЛВАНИЈЕ: Многи Американци су оставили своје кости на српском тлу

12. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ХЕРОЈСКА БОРБА ЗА НЕЗАВИСНОСТ: Уметници су својим сликама дочаравали агонију Србије

11. 04. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације