ФЕЉТОН - ДОБРОТВОРКА СРПСКОГ НАРОДА: Још током балканских ратова Мејбел Грујић прикупљала је помоћ за српску војску

МЕЈБЕЛ Данлоп Грујић ( 1872–1956), Американка из угледне породице, позната је пре свега као велика добротворка српског народа и оснивачица Кола српских сестара. Као жена дипломате Славка Грујића, још пре Великог рата упознала се са српским народним песмама, те пропутовала Косово и Метохију и Стару Србију.

Мејбел Данлоп Грујић, Фото "Википедија"

Већ током балканских ратова прикупљала је помоћ за српску војску. Помажући Србију, сарађивала је са Михајлом Пупином, председником САД Вудроом Вилсоном и владиком Николајем Велимировићем. И сама је широм САД држала предавања која су имала велики одјек у штампи и међу друштвеном елитом Америке. Године 1914. оснива Болницу Светог Јована и предводи групу добровољних енглеских болничарки, међу којима је и Флора Сендс; преко Марсеја и Солуна стижу у Крагујевац. У Нишу је основала Дечју болницу. И после смрти мужа, са којим је од Карнегијеве фондације издејствовала помоћ у износу од 100.000 долара за изградњу Универзитетске библиотеке у Београду, а затим закупила дворац у Селцу на Јадрану и претворила га у летовалиште за српску сирочад, остаје да живи у Београду до 1941. године, када се одселила у Њујорк.

ГОСПОЂА  Грујић је 31. јануара 1915. у „Њујорк тајмсу“ објавила опширан чланак о Србији.

У уводном редакцијском делу, којим  је представљена широј читалачкој публици, пише:

„Семе за сетву на опустошеним њивама Србије јесте оно што тражи гђа Славка Грујића, супруга српског подсекретара у Иностраним делима, која је допутовала пре неки дан. Други су пристигли из различитих земаља погођених ратом да траже новац за разне сврхе, или саосећање. Гђа Грујић жели семе - пшенице, кукуруза, овса, ражи, поврћа - било чега за производњу хране за људе или стоку.

Управо је она организовала и повела из Енглеске прву мисију Црвеног крста која је кренула за Србију по почетку рата. Затим је она била та која је успела у слању јединица америчког Црвеног крста под руководством др Едварда Рајана  на оно што се показало као најважнији пункт у читавој Србији - у београдску болницу; она верује да би - да није убедила војне власти у Србији да су амерички представници желели да се нађу тамо где је најгушће и да им треба дозволити да делују по сопственој жељи - Београд био разрушен аустријским гранатама.

У АУТОРСКОМ делу текста Мејбел Данлоп Грујић пише: „Захваљујући чињеници да Србија заузима изолован и прилично издвојен положај према западном свету, пажња неутралних држава није била усмерена на њу као што је била у случају Белгије“, изјавила је јуче гђа Грујић. „Тек је одскора прича о храброј одбрани кућних огњишта српских сељака од Аустрије почела да стиже у спољни свет; а ипак је отпор Срба против Аустрије одиграо улогу у овом рату коју ће историја можда исписати једнако крупним словима као у бележењу отпора Белгијанаца. У неким дипломатским канцеларијама Европе сматра се да је успешна одбрана Срба скратила рат за читаву једну годину; Србија, вишевековна капија између Истока и Запада и платила је за то стравичну цену.

Површина простора од неких 7.500 квадратних миља опустошена је у потпуности. Видела сам лично неке наредбе аустријских генерала, а оне су налагале војницима да не остављају ништа живо на територијама преко којих је требало прећи.

Оно што сам већ учинила у Лондону било је успостављање једне комисије која би размишљала апеле за набавку брашна - јер није било житарица за млевење - за сточну храну, за житарице, за семе сваке врсте за садњу и сетву. Један апел се односио на плугове, мотике, грабуље, а сличан апел важи и овде. Све пољске радове морају да обављају жене. У једном крају опустошеном недавном битком видела сам жене како по месечини беру кукурузе.

ПРИРОДНО, кад је наишао рат, била сам нестрпљива да што брже наставим пут за Београд, али ме је телеграм мог мужа упозорио да не покушавам прелазак у Аустрију.

Могла сам отићи у Београд преко Италије, али пожурила сам у Енглеску и ангажовала, колико сам могла, бројне медицинске сестре. Изабрала сам десет њих за Црвени крст Србије. Српско Друштво Црвеног крста било је организовано као четврто друштво Црвеног крста, а по пружању тренутне помоћи било је једно од најбоље опремљених. У сва три рата која је у последње време искусила Србија, оно је збрињавало 20.000 рањеника месечно пре но што је стигла помоћ споља. Сестре су жене свих животних доба, а предводе их жене из класе интелектуалаца. У прва два рата било је случајева сепсе, али овај рат је затекао Црвени крст Србије, као и српску нацију, апсолутно неспремнима.

СРЕЋОМ, на челу Друштва у Србији налазио се пуковник Војислав Суботић, чувени лекар.

Пуковник Суботић је већ на почетку морао да напусти Београд, јер су сви мислили да ће град ускоро пасти, те је отишао у Ниш где се налазио један огранак Црвеног крста и где је претходно изграђена касарна са планираном могућношћу да се у ратно време преуреди у помоћну болницу. Окружио се екипом хирурга који су били престари за војну службу и започео прикупљање сопствених болничких залиха.

Производио је добоше за стерилизацију од лима, постељину и завоје, слао људе широм земље да купују све залихе у материјалу које су се морале поседовати. Мени је телеграфисао молбу да од америчког Црвеног крста и британ- ског Црвеног крста тражим слање мисија и залиха.

Када  је стигао амерички Црвени крст под руководством др Едварда Рајана, постарала сам се да им доделим најбољи положај у земљи, што је била болница у Београду. Влада је, међутим, била мишљења да ову мисију не треба излагати опасности, те је ставила приговор. Сазнала сам да чланови мисије желе на фронт. Покушала сам да их упутим у Крагујевац, град оружарница, где се налазила и моја мисија, и била сам толико сигурна да ће тако и бити да сам пожурила и унапред им обезбедила зграду.

ДВА ДАНА пред планирани полазак тамо, речено ми је да је из стратешких разлога боље да америчко одељење оде на друго место, по страни од борбених линија, тамо где су се налазили реконвалесценти и хронични болесници, што је хирурзима мрско у ратно време.

Пожалила сам се мужу, али је он рекао да мисију морам послати тамо где ми се каже, а она је додељена Ваљеву. Ја сам веровала да Американци треба да иду за Београд, те сам руководиоцу санитетског особља нагласила да би тамо присуство једне америчке мисије могло спасти болницу, можда и град. Он је изјавио да би то било идеално решење, али опасно, а и не би било правично да оне који су нам дошли у помоћ излажемо ризику какав је представљао задатак у Београду. Затим сам срела генерала Мишића, који је је у Главном штабу био други по рангу и који је командовао армијом која је касније протерала Аустријанце. Рекла сам му да би присуство америчке заставе у Београду могло спречити ужасе још једног Шапца, града који је био потпуно збрисан. Упутио ме је на престолонаследника. И овај је, такође, имао примедбу на излагање опасности добровољних болничарки из неутралне земље, али је на крају дао пристанак.

СУТРА: ДОКТОР КОЈИ ЈЕ СПАСИО БЕОГРАД

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - OJ СРБИЈО, МОЈА МИЛА МАТИ: Једина земља која је сама себе ослободила

15. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ГУЧЕВО И ДОЛИНА ЛЕШЕВА: Видљиви су били трагови топова које су Срби вукли на врх

14. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НЕСЕБИЧНА И ХУМАНА ДЕЛА: Цена очувања достојанства и слободе није била мала

13. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СПАСИЛАЦ БЕОГРАДА ИЗ ПЕНСИЛВАНИЈЕ: Многи Американци су оставили своје кости на српском тлу

12. 04. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације