ФЕЉТОН - ЖЕНА ХИРУРГ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ: Др Розали Мортон је осетила да је Србија сродна њеној Вирџинији у којој је одрасла

РОЗАЛИ Слотер Мортон је била лекарка (хирург и гинеколог). Током Првог светског рата посветила се хуманитарном раду. Године 1916, Црвени крст ју је ангажовао да обезбеди медицинска средства и материјал за војску на Солунском фронту, као начелник америчког Црвеног крста за Србију у оквиру Војске Француске.

Розали Слотер Мортон, Фото "Википедија"

После рата је у Србији основала две болнице и један стационар за туберкулозну децу под окриљем Црвеног крста и омогућила школовање у САД за 60 српских студената. Београд има улицу и парк (на Дедињу) који носе име Розали Мортон. У овом фељтону објављујемо делове из њене аутобиографије 'Жена хирург'.  

„Читава Америка и већина доктора чезнула је да заустави плиму империјалне Немачке службом преко океана. Грађани земље мојих лепих студентских дана нису могли одобравати ужасе о којима се извештавало, али се сећам оног јутра у Берлину када сам видела кајзера како пролази у пратњи војника-аутомата. Средила сам своје послове за брзи одлазак да се можда никад тамо не вратим, јер сам израчунала опасност од изложености зарази и топовској ватри.

АМЕРИЧКО саосећање и подршка расле су према Енглеској, Француској и Белгији. Ја сам прилагала бројним акцијама хуманитарне помоћи. Све више и више, током те зиме 1915-1916. године, слушала сам о Србији, о зверствима тамо почињеним, о понижавајућем и језовитом повлачењу у децембру те године, и о неблаговременој помоћи савезничких снага, иако је позиција Србије била од кључног значаја за заустављање немачке експанзије од Берлина ка Багдаду.

Када  су се моји пријатељи, др Ханс Цинсер, шеф Патологије на Медицинском Колумбије, и др Ричард Стронг вратили са пружања помоћи у гашењу епидемије у Србији, много су ми причали о тамошњим приликама. Што сам више слушала, више сам мислила о томе да би моје услуге биле имале неку вредност у тој растргнутој и разбијеној баланској краљевини.

Можда сам осетила да би Србија могла бити сродна мојој Вирџинији у којој сам одрасла по томе што су се око ње битке водиле. Штавише, нисам ни за тренутак поверовала да је пуцањ у Сарајеву покренуо рат. Довољно сам знала о анимозитетима између Француске и Немачке, пошто сам у њима живела. Кад сам присуствовала једном састанку Британског медицинског конгреса у Лондону, схватила сам неминовност рата између Немачке и Енглеске базирану на њиховом трговинском ривалитету у Јужној Америци и Африци. Од Србије су направили жртвеног јарца на којег ће свет свалити клевете. Плануло је моје саосећање за жртву неправде.

ОТИШЛА  сам у Вашингтон да се састанем са пуковником Кејном, шефом Црвеног крста за медицинске послове. Гледао је у мене са братском љубазношћу. 'Није ли довољно рискантно прећи Атлантик до Француске?  Чему избор Србије, погођене грозницом?'

Желела сам да идем некуда где је помоћ најпотребнија. Што се ризика тиче, нисам имала ни родитеље, ни мужа, ни децу. Имала сам све оно што могу пружити.

Руковао се са мном, те рекао да ће ме именовати за 'специјалног начелника Црвеног крста са задатком да Српској војсци однесе шездесет сандука болно потребних залиха'. Уручена су ми писма генерала Ајерленда, шефа Санитета Сједињених Америчких Држава, главног лекара Блуа  и других репрезентативних званичника Америке за званичнике у Енглеској, Француској и Србији. Пуковник Кејн је писао г. Битију, руководиоцу Америчке хуманитарне клириншке банке у Паризу, тражећи од њега да олакша транспорт мог терета до Солунског фронта.

Било је то у пролеће, 1916. године. Била сам потпуно спремна да кренем одмах.

НА СОЛУНСКОМ  фронту француски генерал Риот ме је одвео и у једну болницу где је српски лекар неговао своје сународнике. Све друге  болнице намењене српским болесницима и рањеницима које сам посетила имале су француске докторе који, нажалост, нису знали српски. Дочекао нас је висок, сувоњав човек, старости око 35 година. Говорио је и француски и немачки, те нас позвао да обиђемо његове шаторе. Ови су били стари, крпљени, мрке боје. Унутра су биле положене две даске да обележе ’стазу’ којом смо се кретали. На рубовима дасака људи су одмарали стопала која су била израњавана, у модрицама, блатњава, нека врећасто увезана, нека у изношеним сандалама, а друга боса и покривена блатом. Војници су наслањали главе на платнене зидове шатора, стиснути један до другог тако да се нису могли ни окренути. Многи су били преслаби да би се покренули, а други са осакаћеним, беспомоћним рукама.

Упитала сам зашто су људи тако збијени.

'Морамо од сунца склонити колико год њих можемо' - одговорио је и додао: 'Ови шатори су све што имамо.'

ГЛЕДАЛА сам у њихова стопала. 'Имате ли неку кофу? Могли бисмо отићи до језера и донети воде да им оперемо ноге. Имате ли чарапа и сапуна?'
'Ништа немамо.'

'Униформе су им претопле. Дозволићете ми да Вам по- могнем да их свучете? Могли бисмо их обући у пиџаме. Било би им свежије, а и простора би било више.'

'Немамо пиџаме.'

'Не бисмо ли могли ставити јод на ране да спасемо те људе?'

'Нема јода; многима сам хтео да помогнем, а кад сам видео да је то немогуће, понадао сам се да ћу бар једноме олакшати.'

Висок српски оковратник чврсто је стезао врат човеку чије је лице било зајапурено.

'Можемо ли бар олабавити човеку крагну и ставити му јастук под главу?' - наваљивала сам.

Са изразом бескрајне туге и дубоког патоса, колега ми рече: 'Немамо чак ни јастук.'

Помислила сам да сам постепено присилила тог човека да призна своју крајњу беспомоћност. Само што га нисам раз- апела, забијајући му клинове у месо, кад сам учинила да он схвати колико је немоћно све његово знање кад нема средстава да га учини корисним. 'Жао ми је' - извиних се, ћутке се молећи да ми Бог подари моћ да пошаљем залихе српским лекарима како би их користили за болесне и рањене Србе. Молитва је услишена, али не пре истека читаве године."

ФРАНЦУЗИ ШТЕДЕ НА СРПСКИМ РАЊЕНИЦИМА

У ЈЕДНОЈ  српској болници за опоравак коју смо посетили залихе су биле веома потребне.

Распитала сам се код генерала Риота зашто их нема. Одговорио је да је француска Влада узела новац на зајам за хоспитализацију, а према условима уговора са српском Владом, на руководећа места су постављени француски санитетски официри, одговорни за сваки потрошени сантим (ситан француски новац) који им је додељен за рад, због пореза у Француској. Даље, он је сматрао да су Французи ефикаснији, а њихова обученост за штедњу - веровао је - учиниће да потрепштине дуже трају. Српски лекари су желели да помогну својим сународницима. Али, то су могли чинити једино уколико би медицинске залихе би биле послате њима директно уместо француским властима.

СУТРА: КАДА СРПСКИ ВОЈНИЦИ ПЕВАЈУ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - OJ СРБИЈО, МОЈА МИЛА МАТИ: Једина земља која је сама себе ослободила

15. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ГУЧЕВО И ДОЛИНА ЛЕШЕВА: Видљиви су били трагови топова које су Срби вукли на врх

14. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НЕСЕБИЧНА И ХУМАНА ДЕЛА: Цена очувања достојанства и слободе није била мала

13. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СПАСИЛАЦ БЕОГРАДА ИЗ ПЕНСИЛВАНИЈЕ: Многи Американци су оставили своје кости на српском тлу

12. 04. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације