ФЕЉТОН - ХАРВАРДСКИ ДОБРОВОЉЦИ У СРБИЈИ: Особина Србина кад је болестан није резигнација већ храбро трпљење

ЗАМОЉЕН сам да пишем о раду Санитарне комисије Америчког Црвеног крста у Србији и, посебно, да кажем нешто о ономе што су урадили људи са Харварда повезани са Комисијом. Треба имати у виду да ниједан члан Комисије, осим др Стронга, не зна тачно шта су урадили други чланови Комисије, нити може стећи свеобухватну представу о том послу у целини. Стога ћу изнети неколико општих информација о том раду, а затим наставити са описом онога што сам лично видео.

Др Ричард Пирсон Стронг / Фото "Википедија"

Др Стронг је био први члан Комисије који је стигао у Србију. У априлу, пар дана по доласку, организовао је Међународну здравствену комисију чије су се наредбе могле одмах спровести у свим деловима Србије. Формирање такве једне комисије било је крајње значајно из много разлога, а нарочито ради координације српских власти, Британаца, Француза, Руса и Американаца који су сви имали представнике у Одбору. Као њен директор, др Стронг је стално био на путу како би лично стекао сазнања о ситуацији у свим крајевима Србије; он је санитарни рад организовао и у Црној Гори и у Србији.

САНИТАРНУ комисију Америчког Црвеног крста финансирали су, удружено, Црвени крст и Рокфелерова фондација. Група од десет људи, укључујући докторе Ф. Б. Гринела и А. В. Селардса са Харвардског медицинског факултета, као и ја, испловили смо 3. априла из Њујорка, а др Стронга смо срели почетком маја у Скопљу, односно Ускубу, како су га звали Турци. У међувремену, др Стронг је окупио неколицину америчких лекара у Србији, а са собом је из Париза довео г. Ч. Р. Кроса . Г. Крос је био припадник генерације 1903, а касније је дипломирао на правном факултету. Понудио се да помогне на све начине на које је могао. Неко време је путовао са др Стронгом, затим отишао у Црну Гору са др Гринелом, а после се вратио у Париз где је погинуо у аутомобилској несрећи. Готово годину дана пре смрти, г. Крос је провео у Европи непрестано обављајући своју дужност са много енергије и посвећености.

После првог контингента чланова Комисије стигла је друга група од двадесет или више њих; она је дошла крајем јуна, а неколицина њих су били дипломци са Харварда. Комисија је укључила људе различитих стручних достигнућа. Било је ту санитарних инжењера, лекара опште медицине, санитарних инспектора, а многе од њих је претходно обучавао генерал Горгас у Панами; било је и лекара који су поседовали своју праксу, лабораторијских експерата, један бактериолог и један контролор за воду.

ДОКТОР Стронг је убрзо послао др Гринела да руководи радом у Црној Гори. Др Цинсер са Колумбије је требало да проучава тифус са бактериолошког аспекта, др Селардс да предузме друге облике лабораторијског рада, а ја сам имао привилегију да проучавам тифус са клиничког становишта. Договорили смо се да радимо заједно колико год је то било могуће, а како смо у Болници „Паџет“ у Скопљу добили повољну прилику за почетак активности без одлагања, прихватили смо позив руководећег британског лекара да укључимо и особље болнице.

Зграде познате под називом Болница „Паџет“, или „Шеста резервна болница“, биле су некада коришћене као војна академија и касарне. Налазе се на уздигнутом, валовитом терену, око једну миљу далеко од града Скопља, усред прелепе и плодне долине, оивичене разуђеним планинама са севера и југа, а на западној страни су доминирале планине снежних врхова.

За негу је било задужено доста енглеских сестара, а на одељењима је радило и неколико Српкиња. Како би се заштитиле од телесних ваши које обично преносе тифус, сестре су носиле једноделна одела од белог платна која су се закопчавала преко затегнутих рамена, а преко тога се облачила блуза од истог материјала која је падала до колена. Коса је била пажљиво покривена, рукави су тесно пријањали за руке захваљујући еластичним тракама, а како не би остао отвор код скочног зглоба, ногавице везаног одела су биле продужене и затакнуте у навлаке за стопала. Преко ових, сестре су носиле турске папуче или високе кожне чизмице, зависно од времена.

ИНСИСТИРАО сам код сестара на мојим одељењима да носе гумене рукавице како би потпуније заштитиле ручне зглобове, као и да носе комад газе преко носа и уста у виду маске, јер сам сматрао да постоји опасност од заражавања путем ваздуха због кашљања пацијената; рукавице су убрзо одбачене, пошто је с њима било тешко радити, а маска такође, због врућине и неудобности. Опрема одељења је била најпростија. Тоалети су функционисали помоћу канти, јер није било водовода. Вода за купање и друге намене била је загревана на лименим шпоретима на дрва који су стајали напољу. Кад би један или два пацијента стигла ради пријема на одељење, били су свучени, уроњени у воду и купани: то су радили помоћници, иза паравана на степеницама павиљона. Кад је требало примити велики број пацијената, они су били слати у зграду-купао- ницу, где се могло обавити масовно шишање и купање.

Нисам дуго био у тој болници, кад је у Скопље стигао пун воз пацијената. Осамдесет их је додељено Болници „Паџет“ и превожено колима, при чему је свако возило узимало четири или пет пацијената. Они су полагани на траву испред купаонице, а многима је, исцрпљеним од путовања, била потребна ракија или неки други стимуланс пре покретања.

МНОГИ други, мршави и унезверени али снажнији, кривудавим кораком би прелазили преко дворишта до одељења, одевени у пиџаму и папуче. Тога дана, у моја одељења је ушло четрдесет пацијената - број који нисам могао пажљиво пре- гледати. Ишао сам наоколо по соби опипавајући пулсеве, ослушкујући срца и издвајајући оне болесније којима је била потребна нарочита пажња. Остали су добили рутински третман.

Ова група пацијената је показивала чудан тип понашања који сам приписао чињеници да су провели више дана у возу, вероватно скоро незбринути, са премало хране и недовољно воде. Црте лица су им биле у болном грчу, кожа сува, обрве замршене, а очи избуљене. Као и већина становника Србије, били су поцрнели од сунца, али упркос томе, на јагодичним костима је било јаког црвенила, уобичајено код тифусне грознице. Ови људи нису показивали емоције, а интересовање им је било врло мало. Преовлађујући израз није била резигнација већ храбро трпљење, најчешће особине у Србина кад је болестан - како сам ја то видео. Он не показује ни страх ни очај, а ретко се предаје жалопојкама. Током лечења, рано покаже занимање за храну и преклиње да га се пошаље кући на боловање, то јест, одсуство. Како му се враћа снага, он показује веселост, срдачност и хумор.

ЗАРОБЉЕНИЦИ СЕ СЛОБОДНО КРЕТАЛИ

БИО сам одговоран за два одељења од по четрдесет пет кревета; већину су заузимали тифусари у различитим фазама болести. Близу болнице су биле неке велике штале које су послужиле као логор за аустријске заробљенике. Готово сви заробљеници су прележали тифус, а многи су од њега и умрли. Било им је допуштено да се слободно крећу по болничким двориштима, и многи су радили на одељењима као помоћни болнички радници. Како су, прележавши болест, били имуни на тифус, није било потребно предузимати мере предострожности за њихову заштиту.

СУТРА: СРБИ КАО БАЛКАНСКИ ИРЦИ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЖЕНА ХИРУРГ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ: Др Розали Мортон је осетила да је Србија сродна њеној Вирџинији у којој је одрасла

19. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ВОЈНИЦИ ЖЕСТОКЕ НАРАВИ: Србија има око 10.000 комита и они за непријатеља-освајача представљају најтежи изазов

18. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ДОКТОР КОЈИ ЈЕ СПАСАО БЕОГРАД: Едвард Рајан је био легендарни амерички лекар у служби Црвеног крста

17. 04. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - OJ СРБИЈО, МОЈА МИЛА МАТИ: Једина земља која је сама себе ослободила

15. 04. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације