ФЕЉТОН - ГИНУЛИ ЗА ТУЂЕ ИНТЕРЕСЕ: Неопростив грех је био што оспоравају папи власт

БИЛА једном једна – Бела Крајина. Да ли је придевом у имену дочаравала светлост, исказивала своју доброту, невиност... или своје савршенство?

Фото "Википедија"

Именица Крајина, у њеном постојању, није подразумевала пространство, државу, већ само окрвављени појас, војну крајину. А Срби и војне крајине су срасли, вековима су стражарили. Бдили над безбедношћу царевина и краљевина, доприносили да се сачува хришћанска Европа од турских освајања и азијатског духа. Служили су и гинули за туђе интересе; успевали да опстају, да савијају и породична гнезда, да одгајају нове граничаре. Карактерисала их је верност бечким царевима и угарским краљевима, што није био само израз њихове слепе оданости, чували су их због личне користи, опстанка породица у нади да ће им помоћи да се врате у своју царевину. Интерес је био обостран.

Бела Крајина је била омеђена: са југа реком Купом, на северу планинама Кочевског Рога, а према истоку и западу у зависности од унутрашњих померања досељаваних и одсељаваних. Међу првим избеглим на овом простору били су и Срби из Смедерева и околине, који су потражили ново уточиште после пада овог града и српске деспотовине 1459. Већа досељавања помињу се око 1550. године, а масовна после Будачке битке која се догодила у августу 1575. кад су Турци поразили хришћане и читаве регије завили у црно.

ИЗБЕГЛИ народ је кренуо према северу и уточиште нашао у овој Крајини. О овим избеглицама и Крајини најпоузданије, научно утемељено сведочење, оставио је Словенац Јанез Вајкард Валвазор (1641-1695) у књизи „Слава војводине Крањске”, коју је писао на словеначком и немачком језику и сâм објавио 1687. Оригинале је успео да прикупи и на српски преведе Андреј Божиновић 2005. у Херцег Новом. Јанез слови за првог словеначког научника, историчара и географа.

Захваљујући поменутом Јанезу и данас можемо стећи верну слику о народу који је уточиште нашао у Белој Крајини и у њој дуго опстајао. Јанез их је крстио Власима или Ускоцима. А зна се да су католици у Далмацији и шире тако називали православне Србе који су живели у залеђини приморских градова и под тим именом их доживљавали као ратнике, пљачкаше и простаке. А по много тога, највише по вери, Јанез је доказао да су били Срби грчке исповести и да им је вера била најважније везивно ткиво.

Ево и неколико навода из његове књиге који то најбоље илуструју: За разлику у вероисповести римокатолика и Ускока се каже да се она прво огледала у избору црквених великодостојника. Ускочки архиепископ, виши владика, мора бити из калуђерских редова; себе су називали верујућим, да по својој души имају право веровање у Христову цркву. И због тога су од Римокатоличке цркве били означени као шизматици, издвојени простаци.

ЗА НЕОПРОСТИВ грех су им сматрали што оспоравају папи власт и што га у својој вери не признају главним. За главног они признају свог вишег владику, патријарха, у граду Пећи, а за Јанеза тај град се налазио у „Земљи Херцеговини која лежи у Турској”. Подизали су православне цркве, у њима се молили и друге активности обављали. Како су то биле скромне грађевине, нису ни звона имале. Од Јанеза дознајемо да су уместо звона користили дрвене штапове којима су ударали по дасци и то је „једнако добро одјекивало”.

Описао је Јанез и много тога везано за њихову веру и обичаје. Тако о свештеничким браковима је утврдио да су они имали право да се жене и девојке које нису биле девичанске чистоће одмах су биле отеране, а коме је жена умрла није се могао женити другом; о монашким манастирима, о постовима који су били дуги и у којима је строго било прописано шта сме да се једе, а за прекршиоце изрицале су се строге казне. Жене, монахиње, нису имале свој манастир, али су се окупљале по кућама и у њима водиле строги монашки живот.

А како се организовао живот у Белој Крајини?

НАЈВИШЕ их је живело између Метлике и Новог Места. Око Прибрежја су имали и велика села, а у брдима поред Жумберка и појединачне куће са виноградом, воћњаком, својим пољем. У једној од тих кућа боравило је и по пет породица, са гомилом деце и са једним господаром и једном господарком. У тим кућама је било и до дванаест мушкараца способних да носе оружје и да иду да стражаре на границу. „Што јест, јест, сви су добри војници”, запазио је наш поменути Јанез. Они нису плаћали порез и разрез, зато су по наређењу морали да о свом трошку стражаре и у битке ступају. Издржавали су се од оног што су сами производили. Ишли су на вашаре и трговали. Обезбеђивали су и додатке на те приходе. А како?

„Готово су мајстори у вештини, пронаћи нешто, пре него што човек изгуби, и вољни су узети, пре него што им човек да”. Није им то била општа карактеристика, највише је било „поштених и часних људи”, који се нису помагали крађом. Овог истраживача највише је узбудила ускочка похлепност на пиће и храну, па констатује: „Обично поједу већ у јесен све”, стомаке претварају у „винске подруме и спремишта хране”. Нарочито су се гостили по кућним седељкама. Хроничар је очито превидео да су то била славска окупљања. Невоље су наступале кад се залихе хране испразне. Како су се тада сналазили?

Обично су одлазили, прелазили границу, код „наследног непријатеља”, код Турака, а ако и тамо не буде довољно, окретали су се свом окружењу. Због њих, „ово не говоримо о свима”, било је великих нереда. У тим пљачкама држали су се као „карике ланца”, нико никог није остављао. А главна одлика у тим операцијама им је била: „Није их могао сустићи ниједан немачки коњ”.

А како су се сахрањивали?

„ЦЕО СВЕТ” им је био гробље. Тело умрлог-погинулог су покопавали, куда их „понесе случај”, углавном под дрво. Уз умрлог су стављали парче хлеба и малу ковану пару. Затим на њега насипали мало земље, а изнад главе и ногу и по велики камен, да се не би „враћао кући”. Хонорар калуђеру или попу износио је пет крањских динара.

Аутор овог истраживања оставио је мало статистичких података о Србима у Белој Крајини. Он није стигао да их попише, само их је поменуо у општем прегледу: У Крањској су сви били римокатоличке вере, осим Ускока.

Како су нестали ускочки потомци?

Јанез Вајкард није имао наследника међу Словенцима, а ни ускочким потомцима. Причало се да је комунистички политичар Александар Ранковић, у прилици кад је са супругом Словенком ишао у њен завичај, обишао и места по Белој Крајини где су још постојала села – Пауновић, Милић, Живић..., али и без Срба у њима. Где се дедоше?

УБИТАЧНА ФОРМУЛА

У БЕЛУ Крајину Срби су ту стизали са свих страна. Једну насеобину су назвали и Херцеговином. Нигде, као у Жумберку, Срби нису били изложени унијатској пропаганди. На крају, у њему су остали само унијати. Како су Срби томе подлегли? Власти су смислиле убитачну формулу: куће и имања која су Срби подигли могли су постати њихово власништво, да се укњиже, једино ако промене веру. Није стигао да им помогне ни патријарх Арсеније III Чарнојевић, није успео лично да уђе у ову тврђаву. Ова операција легализације изазвала је међусрпска гложења и заваде. Било је породица које су стечени иметак остављале, напуштале и одселиле се у Банат. Они који су из Цетињске крајине доспели овде, нису, од срама, никад више обишли свој завичај.

СУТРА: СЕОБЕ СУДБИНА ЦЕЛОГ НАРОДА

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СРПКИЊА БИЛА ВЛАСНИЦА ЗАГРЕБА: Срби, уз све муке које су их сналазиле, успевали су да сачувају језик и ћирилично писмо

04. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ОСЛАЊАЊЕ НА ДВЕ СТОЛИЦЕ: Како то да се нико није огласио потомком митског хероја Марка Краљевића

03. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - БРИТАНЦИ ПРEУЗИМАЈУ КОНТРОЛУ: Енглеска власт сe мешала у послове југословенске војске

02. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ОФИЦИРСКА КАИРСКА АФЕРА: Интриге су преовладавале у старешинском кору у избеглиштву

01. 06. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације