ФЕЉТОН - ХРВАТСКА И СЛОВЕНИЈА ПРОТИВ НОВОГ БЕОГРАДА: За просечног грађанина Србије, Југославија је била његова држава

ИЗ Љубљане и Загреба упућивани су сигнали; кружила је прича да је изградња Новог Београда прескупа инвестиција и да се ту не види место Федерације.

Фото Архив Београда

Под тим утиском синула је и идеја да се прокопа канал од Саве (Сајмиште) до Дунава (хотел "Југославија") и створи острво на коме би се сместиле неопходне савезне институције. Формирао би се епицентар који не би био ни београдски ни српски, већ екстратериторијални простор?

Није градња партијског здања одложена због Мошине критике, нити је постојао план о прокопу канала, чију је градњу спречио Александар Ранковић. Градња партијске тврђаве није почела због кризе која је наступила прекидом економских веза са СССР-ом (сукоб Стаљин-Тито), а прокопавање канала тражили су омладинци, да би им се олакшао рад, да могу транспортовати грађевински материјал и машине. Ту идеју одбацио је лично Броз, образлажући то мишљењем да би се уз канал морали градити и скупи мостови. Ово смо сазнали од поузданог сведока, архитекте Бранка Бона, који је постао Београђанин.

ФЕДЕРАЦИЈА је и без канала и свога острва стекла палату, а и партија се уселила у нешто скромније, али савременије здање.

Једно здање – симбол Федерације – није успело да изађе из темеља. Радило се о Музеју револуције (после руске и кинеске, највеће у свету?). Његову изградњу предухитрила је – контрареволуција!

Већ две деценије ти темељи одолевају и тугују у самоћи.

Београд је био препун федералних институција, од спортских до највиших партијско-државних. Центар банкарства и трговине. Град се убрзано (и стихијски) развијао, његови житељи лако долазили до запослења. Од федералних састанчења, окупљања и одлучивања, град је постао међународни центар.

Србија је, међутим, као држава претрпела велику штету. Догађаји од федералног значаја потпуно су поклапали републичке догађаје и активности. У свим медијима у Србији, у првом плану и на првим странама, освањивали су догађаји, који су се одвијали у савезним институцијама. За просечно информисаног грађанина у Србији, Југославија је била његова држава, а република тек детаљ за кућну адресу. Зато је и суочавање са распадом Федерације и доживљено тако трауматично, са осећањем бескућника. Многи житељи Србије осећали су се у њој као избеглице, нису могли да срасту с њом. И актуелни српски политичари више су опседнути бригама туђих него свог народа.

И ПОСЛЕ две деценије Србија се није окренула себи. Њени политичари (и медији) живе у виртуелном свету. Јашу рагу, коју изводе на светско тркалиште, а она нема снаге ни за кас, а камоли за галоп. А јахач је тапше по врату и храбри да може да победи?!

Нема Марка да прво нахрани Шарца.

Санкције и бомбе уназадили су Србију, а накарадна приватизација ју је разорила. Из ове као и сваке ситуације постоји излаз – само га треба пронаћи.

Ко би могао знати „шифру“ спаса?

Кад је опозиција у Србији, пре сто година, кренула да обори владу Николе Пашића, овај их је приупитао: „Да, господо, али ко уместо нас?“.

У један глас му је одговорено: Ми!

Следио је и коментар:

„Није, господо, држава мечка, да би је свако могао водити!“

Власт којој је маст важнија од сласти, са великим оптимизмом гледа у будућност.

ПОСЛЕ Првог светског рата Србија је од победника добила бланко-кредит и могла је да се државно успостави по жељи. Она је, међутим, остала верна свом циљу, који је прокламовала ратне 1915. године такозваном Нишком декларацијом. Заклела се тада да ће се борити за ослобођење свих Срба на балканском простору, али и за избављање осталих припадника јужнословенских племена.

Србија је, на крају, завет и испунила.

Створена је и вековима призивана заједничка држава, Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, убрзо преименована у – Краљевину Југославију.

Због страха Хрвата и Словенаца, пре свега од Италије, уследило је, напречац, њихово уједињење са победничком Србијом. Није тада проверена воља народа, ни победничког српског, ни пораженог хрватског и словеначког. За уједињење су се најстрасније залагали и борили прекодрински Срби и њих није требало проверавати, али Хрвате и Словенце сигурно јесте.

Београд и Србију су дуго опседали југословенски оријентисани појединци из редова хрватског и словеначког народа. Знала су се њихова опредељења и она нису била спорна, али јесу она у народу, која нису довољно сагледана. Изненађења и разочарања, на обе стране, брзо су уследила.

НА СЦЕНУ су истовремено ступили и спољни и унутрашњи противници Југославије. Спољни су били оличени у ратним губитницима – Немачкој, Аустрији, Мађарској... којима се придружила и Италија – Југославију су прогласили "вештачком творевином", коју су "излегли" победници у Версајском дворцу.

Брзо су се искристалисали противници и на унутрашњој сцени.

Предњачили су Хрвати, који су своја осећања испољавали преко Хрватске сељачке странке, којима су се придружили црногорски "зеленаши", македонски шовинисти у облику терористичке организације, као и Комунистичка партија Југославије, задојена идејама руске Бољшевичке револуције. Они су заједнички ударали у темеље тек рођене државе.

Иако је била устројена као уставна монархија, Југославија се морала бранити и присилама, забраном КПЈ и прогонима. У тим околностима краљ је био изложен атентатима (до убиства 1934. године), а Србија није обезбедила економски развој, као ни солидарност за одбрану Југославије. Да ли је опасност од комуниста била потцењена?

КОМУНИСТИЧКА партија, њени припадници-фанатици, ударали су на краља, а још жешће на "српску буржоазију" која је била у повоју. У њој је био оличен класни непријатељ, који експлоатише радничку класу (тек стварана). За комунисте, који су се дошколовали у Москви и на ратишту у Шпанији тој "великосрпској буржоазији" могла је да пресуди само – револуција. Са тако акумулираним "антисрпством", комунисти (било их је око шест хиљада) који су повели герилски рат и предводили партизане, брзо су прешли и на политички терен, на потпуно препакивање државе.

Скована је освета и династији и буржоазији, које су биле српске.

У ратној 1943. години, комунисти, предвођени Јосипом Брозом, окупили су се 29. новембра у босанском градићу Јајцу и громогласно се огласили:

Прогласили су, уместо јединствене краљевине, федералну заједницу са шест националних република-држава: Словенија, Хрватска, БиХ, Црна Гора, Македонија и Србија.

КАКО ЊИВИЦА ПОСТАЈЕ ЊИВА

НИ У СРБИЈИ се нису масовно радовали том "братском" загрљају, стварању Југославије. Из тог времена остала је да се препричава и једна анегдота: лидер Демократске странке, Љубомир Давидовић, убеђивао је сељаке (из околине Младеновца) да је добро да Србија више не буде сама, да постане већа и моћнија. Један од сељака га је приупитао: "А, да ли ће и моја њивица постати њива?"

СУТРА: ЈОШ У ЈАЈЦУ СРБИЈИ СКРОЈЕНА „УСКА КОШУЉА“

Препоручујемо

Фељтон

1 4

ФЕЉТОН: Решење граница под велом тајни

09. 09. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СРБИЈА ЛИБЕРАЛНИЈА ОД ДРУГИХ РЕПУБЛИКА: Сукоб "две" партије посластица за националисте

08. 09. 2022. у 18:00

Фељтон

1 0

ФЕЉТОН - ИЗ ЗАГРЕБА У БЕОГРАД СТИЖЕ МАНИФЕСТ НЕОСТАЉИНИЗМА: Појава "Беле књиге" изазавала велико узбуђење у партијском врху Србије

07. 09. 2022. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У "ДРСКОЈ ОФАНЗИВИ": Београдски политичари нису скривали незадовољство постојањем дисидената из БиХ у Србији

06. 09. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације